Сеоба народа као пројекат

(Прес, 1. 9. 2015)

У настојању да зауставе „опадање америчке моћи“, те да и 21. као и претходни буде „амерички вијек“ , САД су покренуле серију џумбуса на разним котама глобализованог свијета. Ако већ не могу да спријече пад властите моћи, Сједињене Државе су, изгледа, одлучиле да све остале учине још немоћнијим и тако задрже предност једине суперсиле. Класични државни удари и војне интервенције обогаћени су најприје тзв. ненасилним револуцијама, а сада, ево, и сеобама народа.  

Баш сам се питао какав ли је био смисао „арапског прољећа“ у Египту, у коме је на крају приче остао исти режим само је умјесто Мубарака засјео брат близанац Сиси. Нафта зна да удари у главу арапским лидерима па постану непослушни, али Египат нема нафту. А онда сам схватио да је резултат у томе што што су, уз помоћ привремене демократије, водећи исламисти намамљени из илегале у јавност, те похватани по трговима и потрпани у кавезе.

Није ми, такође, било јасно ни шта је суперсила добила сличним операцијама у Ираку, Либији, Сирији, сем хаоса унутрашњих племенских сукоба који јој само отежавају извлачење нафте. Но, и то ми се разбистрило када је послије корака А извела и корак Б. У међувремему, тамо није било глуматања са демократијом, али јесте циркусања са ИС. Хорде исламски терориста, које сијеку главе европским хуманитарцима, уништавају свјетску баштину и стално војно напредују на по нафтом богатом терену тобоже су самоорганизоване, финансиране ниоткуда, наоружане ни од кога и бајаги толико моћне да им једина суперсила ништа не може.

Та фарса је изазвала добро испланирани масовни егзодус, што медитеранским морем, што балканским гудурама пут Европе. Неће ваљда неко повјеровати да се то догађа спонтано?!

Па било је и раније грађанских вјерских ратова на Блиском истоку. У Либану је нпр. трајао 13 година, па су људи или остајали или се склањали у сусједне земље и међу сродне арапске народе. Ту „спонтаност“ у маси није тешко изазвати. Довољно једна добро осмишљена застрашујућа прича шта се у сусједном селу догодило, па да се успаничени народ покрене као лавина и још само треба да им неко дошапне куда и како. И те земље ће се испразнити од људи.  

А шта ће то суперсили? Земље са највећим залихама „црног злата“ постаће пусте земље на којима ће остати само нафташи из Тексака, Стандард оила, Бритиш петрола исл. и неће их више ометати ни исламски терористи, ни умишљени  и пребогати арапски лидери, ни посвађана племена, као ни са сиромашни народи. 

Ако се овај пројекат некоме чини сувише морбидан, треба само да се присјети да је све почело у нафтоносном Ираку који је разорен и окупиран због непостојећег „хемијског оружја за масовно уништавање“.

Да неоколонијална суперсила нема милости према народима „трећег свијета“, то је општепознато, али зашто је Европа изабрана за колатералну жртву која усред рецесије треба да прихвати енорман број избјеглица који стижу у таласима?  Носачи авиона америчке Шесте флоте, који иначе дрежде на Медитерану, били би довољни да их све пребаце и удоме у иначе слабо насељеним предјелима усељеничке Аустралије, Канаде или самих САД. Не би било масовних дављења у потопљеним чамцима, смрзавања у аутохладњачама, кувања у резервоарима цистерни, жичаних зидова на границама ЕУ и сличних понижења ових очајника.

Конкурент и непоуздани савезник Европа маркирана је као друга жртва на путу за остварења „америчког 21. вијека“. Стављена у сендвич између баука Путинове Русије и избјегличког стампеда биће толико економски ослабљена и политички и безбједносно дестабилизована да ће јој, као послије Другог свјетског рата, постати неопходни не само ојачани НАТО него и нови Маршалов план. У недостатку свјежих идеја да се заустави „опадање америчке моћи“ добра су и већ испробана рјешења. Уз савремене технике прислушкивања Меркелове и Оланда, те кртицу Камеруна, надзор над ЕУ и није неки проблем.

Брисел реагује споро, али чланице појединачно дјелују брже. Пошто су их САД већ економски опекле инсценацијом преврата у Украјини и сукоба са Русијом, Меркелова је одустала од Даблинског споразума и притворила врата за избјеглице, Орбан је пред њима подигао „мађарски зид“, Колинда је већ прве избјегличке ласте са Блиског истока из формалних разлога вратила у транзитну Србију која се, као и БиХ, једино брине како да их у толиком броју приме и збрину. Лијепо и може да послужи као примјер како кандидати за ЕУ његују европске вриједности.  

Али, шта послије? Ако им врата притвара Мађарска, Аустрија, Хрватска, а вратити се у хаос из кога су побјегли сигурно неће, шта би друго него да остану на Западном Балкану гдје су заустављени. Ту већ почиње наша прича ...