Совјетски пројекат латинизације руског алфабета

Сажетак. У раду се приказује мање познати пројект латинизације алфабета руског и других језика у СССР током 1920-их и 1930-их година. Инициран 1919. пројект се током 1920-их односио на алфабете туркијских народа СССР који су користили арапско писмо, или нису имали своју писменост, полако обухватајући и друге алфабете засноване на руској ћирилици. На размеђу две деценије при Министарству просвете формирана је комисија чији је задатак био латинизација руског алфабета, коју је свесрдно подржавао дугогодишњи министар просвете Луначарски. На самом почетку 1930-их енергичном реакцијом Политбироа пројект је заустављен, најпре у домену руског, а затим и других алфабета који су током друге половине деценије враћени на ћириличку основу.

Кључне речи. Латинизација, алфабет, руски и несловенски језици, Луначарски.

Увод

У последње време на сајту НСПМ повремено се појављују текстови, уз велики број коментара, на тему (српског) ћириличког писма и његове судбине. НСПМ је, иначе, један од ретких медија који такве дискусије покреће и дозвољава, а одзиви читалаца сведоче о не само изузетном интересовању, већ и о изванредном значају ове теме. Оно што посебно охрабрује, бар у већем делу и текстова и коментара, свакако је зрелост и озбиљан, конструктиван приступ већине аутора и коментатора, што ће сигурно приметити и потврдити чак и не нарочито пажљиви читалац. Наравно, то не значи да нема и оних других, необјективних а можда и злонамерних коментара, али ови последњи неће бити предмет овог текста. Поћи ћемо од претпоставке добронамерности, и одређене проблеме о којима ће бити речи третираћемо као резултат неспоразума и необавештености.

Један од проблема који се појављује у овим дискусијама о ћирилици и латиници је и проблем руске латинице. Наиме, поједини коментатори повремено убацују у дискусију разне варијације тезе да се у Русији користи и латиничко писмо. При томе не у смислу у коме је то уобичајено (за писање страних личних имена и назива, што би се свакако могло убројати у нормалне ствари), већ за „домаћу“ употребу. Не улазећи у мотиве оних који то пласирају, потребно је ову ствар мало детаљније размотрити.[1] При томе, наредни редови у сваком случају немају претензије веће од обичних, информативних, због чега ћу се трудити да не улазим у (барем не претеране) коментаре изложених факата.

Пројект о ком ће бити речи добио је назив „совјетски“, иако је у идејном смислу покренут пре настанка Совјетског Савеза у децембру 1922. Мада не представља први предлог увођења латиничког писма у руски језик[2], и мада су сличне предлоге давали и неки познати руски интелектуалци и друштвени делатници[3], овај пројект је свакако био најозбиљнији и оставио је најдубљи траг и последице које се и данас осећају. Све је започело одмах после Октобарске револуције, када је новим властима предстојало да спроведу ортографску реформу која је већ дуго била питање дана, али је нису успеле спровести ни царске власти, ни Привремена влада после Фебруарске револуције (иако је још 1904. основана одговарајућа комисија која је правила реформе разрадила и објавила 1912). У својим каснијим сећањима Анатолиј Васиљевич Луначарски, први министар просвете у бољшевичкој влади (од октобра 1917. до септембра 1929) и иницијатор реформе о којој је овде реч, истицао је да је већ том приликом било актуелно и питање латинизације, али да је Лењин то тада избегао сматрајући да није сазрело време, те да је потребно увести нову ортографију што пре, а „у будућности ће бити могуће позабавити се, сакупивши ради тога ауторитетне снаге, и разрадом питања латинизације“.[4]

АЗБУКА МУДРО УСТРОЕНА — ОДИНЪ ЗВУКЪ — ОДНА БУКВА:

1. А aзъ 2. Б бyки 3. В вѣди 4. Г глaгoль 5. Д дoбpo 6. Е ecть 7. Ѣ ѣсть 8. Ж живoтъ 9. З зeмля 10. И ижe 11. Iі Ѵѵжицa 12. К кaкo 13. Л люди 14. М мы 15. Н нынѣ 16. О oнъ 17. П пoкoй 18. Р pцы 19. C cлoвo 20. Т твepдo 21. У yмъ 22. Ф фepтъ 23. Ө өитa 24. Х xѣpъ 25. Ц цыцъ 26. Ч чepвь 27. Ш шa 28. Щ щeль 29. Ю юнъ 30. Я яръ 31. Э эхo 32. epЫы 33. epЬь 34. epЪъ 35. Й йoтa.

Слика 1. Стара руска азбука (до 1918)       

И заиста, тек што је извршена реформа којом су између осталог из старе азбуке (видети слику 1) избачена нека слова, тј. већ 1919. године, Научно одељење Министарства просвете[5] обзнанило је „... пожељност увођења латинског писма за све народе који насељавају територију Републике ... што је логички корак на том путу на који је Русија већ ступила прихвативши нови календар и метрички систем мера“, што би било завршетак азбучне реформе, коју је својевремено (1708‒1710) извршио Петар I увођењем тзв. грађанске азбуке, и било би у вези с последњом ортографском реформом од 23. децембра 1917. (5. јануара 1918). Од времена Петрове реформе, наиме, у Русији је тињао сукоб између интелектуалаца-прозападњака, који су сматрали да се цар-реформатор припремао да заврши трансформацију руског живота на потпуни европски начин превођењем руског језика на латински алфабет и да је ту његову замисао требало спровести до краја, и словенофила који су насупрот томе сматрали да би достојним наставком Петровог дела било превођење језика свих народа који живе у Русији на ћирилицу.

Латинизација неруских језика

Нове, бољшевичке власти, међутим, очигледно нису одустале од латинизације, иако су врло брзо, већ 23. децембра 1919. добиле снажан негативан одзив ‒ „Друштво љубитеља руске писмесности“ (1811‒1930, с прекидом у годинама 1837‒1857) дало је добро аргументовани негативни одговор на предлог научног одељења Наркомпроса РСФСР „о пожељности увођења латинског писма за све народе који насељавају територију Републике“.. Током 1920-их година почела је широка кампања превођења писмености најпре несловенских народа СССР на латиницу. Бољшевици су давали на знање да у потпуности стоје иза одбацивања старих мисионарских алфабета (руског), који су „русификовали и поробљавали народе“. Захваљујући томе, у многим местима ускоро је почео прелаз на латиницу. Лингвист Николај Феофанович Јаковљев, један од активних учесника тог процеса, писао је касније: „Идеја латинизације алфабета источних националности рођена је у 20‒21 годинама скоро истовремено у Азербејџану (Баку) и на Северном Кавказу (Владикавказ, Наљчик). У релативно кратко време тај покрет широко се развио и данас захвата око 35 народа (међу њима 30 већ имају штампану продукцију на латинском писму, остали приступају принципијелном остварењу одлуке) који говоре различитим језицима.“[6] А још прецизнији био је 1932, истакавши да је: „Покрет за латинизацију алфабета у СССР отпочео одмах после Октобарске револуције. Тако је у Јакутији већ 1917. године постављено питање о замени алфабета на основи руског писма, које је коришћено до револуције и служило као оруђе пре свега мисионарске пропаганде, латинским алфабетом. Јакутски латинизовани алфабет почео је реално да се примењује тек у 1922. после коначног успостављања совјетске власти у Јакутији... Од 1921. истовремено почиње разрада латинског алфабета за Ингуше, Осетине и Кабардинце на Северном Кавказу и за Азербејџанце у Азербејџанској ССР. Код Осетина латински алфабет био је истакнут ради смене алфабета на руској основи (...) а у Азербејџану он је био оруђе борбе с религиозном по садржају муслиманском писменошћу на арапском алфабету. У 1923. години била је сазвана Прва конференција за просвећивање планинских народа Северног Кавказа, која је утврдила усаглашени пројект латинских алфабета за наведена три народа и за Карачајевце. (...) Најзад, у 1925. години алфабет на основи руског писма за Абхазе (...) био је замењен по иницијативи самих Абхаза у основном латинском такозваном јафетидолошком транскрипцијом.“[7]

Средином 1920-их процес латинизације био је већ доста одмакао. У Казању је 1926. публикован први пројект татарског и башкирског алфабета на основи латинице. Практичне активности убрзане су пред крај те деценије (од 1928, када је у туркијскојезичким републикама и аутономним републикама СССР официјелно уведен пројект Јаналиф, односно пројект латинизације, тј. замене алфабета на основи арапског латиничким писмом), при томе и у другим деловима Савеза. Током 1920-их и једног дела 1930-их земљу је захватио талас латинизације, који је латиницу, како многи истичу, уздигао до апсолута. Бољшевици су пружали свесрдну подршку овом процесу, доносећи одлуке о националним језицима и обавезности њиховог коришћења и издвајајући новац за стварање алфабета, речника, уџбеника и припрему учитеља. И поред тога, међутим, латинизација се сретала са скривеним али упорним отпором, посебно у Средњој Азији. Совјетске власти представљале су ствари тако као да иницијативе долазе искључиво од локалних руководстава и локалне интелигенције, док централне власти само подржавају њихову тежњу ка новој писмености. У 1926. години на иницијативу Азербејџана сазван је Први турколошки конгрес у Бакуу (од 26. фебруара до 5. марта)[8], на којем је требало да се представници туркијских и кавкаских народа договоре о јединственој политици латинизације, с обзиром да је до тада тај процес ишао одвојено у појединим републикама. Све одлуке Конгреса биле су, међутим, претходно записане у директиви ЦК ВКП(б). Исто тако, ради спровођења одлука Конгреса у Бакуу, 11. маја 1927, такође по одлуци представника народа, претходно прихваћеној на Старом тргу, створен је Свесавезни централни комитет новог туркијског алфабета (ВЦК НТА), из чијег назива је 1931. ишчезло слово Т (ВЦК НА), с обзиром да је сам НТА преименован у НА након прелаза на НТА великог броја нетуркијско-татарских народа, док је сам комитет преведен у Москву. Питање спровођења унификације свих националних алфабета на латинској основи, тј. о изради јединственог међународног латинског алфабета, разматрано на Конгресу у Бакуу, било је разрађено и решено у 1927. години, по одлуци 1. Пленума Централног Комитета Новог Туркијског Алфабета, прихватањем пројекта новог туркијског алфабета од 34 слова (видети слику 2).

Слика 2. Нови туркијски алфабет, 1927

Процес латинизације значајно је олакшан када је 1928. године на латиницу прешла Турска, у то време СССР-у пријатељска земља. Тиме је великим делом избијен из противничких руку аргумент да је реч о политичком пројекту гушења верности старој култури, муслиманској и турској, и прогањања те културе од стране бољшевика.[9]

Убрзању увођења новог алфабета и његовом успеху несумњиво је велики допринос пружио и декрет Владе СССР од 7. августа 1929. године, који је објавио нови алфабет за државни алфабет народа бивше арапске писмености СССР-а. Већ до 1930. на латиницу је прешло 36 народа разних група (туркијско-татарских, монголских, јафетских, иранске), као и дунгајски и асирски језик.[10] Територија СССР на којој се употребљавала ћирилица (руски језик) већ је представљала својеврсни клин, пошто се на северу и истоку Сибира (Коми, Јакутија) употребљавала латиница, а она се користила и на југу (Централна Азија), као и у Поволжју (Татарска АССР) и у другим регионима (Кавказ). Пред крај 1930-их година било је латинизовано 66 језика, укључујући чак и оне који су већ имали писменост на ћирилици — јакутски и коми.

На реду је и руски језик

„У вези са свим тим (резултатима латинизације неруских, тј. несловенских језика у СССР – Р.Б.) појављује се питање и о латинизацији нашег руског писма“, писао је у наведеном тексту 1930. године Луначарски.[11] Он је истицао да су током читавог периода када је он руководио Министарством просвете (до септембра 1929) добијали и много предлога о увођењу латинице, а да је „Огромни подстрек идеја латинизације руског алфабета (наравно, и Украјине и Белорусије) добила управо од успеха латинизације писма народа који користе арапско писмо“. А томе је уследио један заиста чудновати, готово невероватан, закључак: „Од сада наш руски алфабет удаљио нас је не само од Запада, већ и од Истока“ (sic!).

Луначарски се у истом чланку дотакао и питања економске стране прелаза на латиничко писмо, истичући да комисија Министарства просвете то питање није разрадила, али наводећи одређене трошкове који су неминовни, између осталог и трошкове прештампавања на латиницу постојећих књига. Његов коначни закључак, међутим, више је него недвосмислен: „Не треба, ипак, сумњати у то, да ће на крају крајева та идеја превладати и бити спроведена у живот. Наркомпросу РСФСР, посебно Главнауци, ми морамо да кажемо хвала за покренути посао.“[12]

Луначарски је ту поменуо две комисије: једна се бавила проблемима упрошћавања и уређивања ортографије, а друга питањем писма. Новембра 1929. године, наиме, Научно одељење Министарства просвете РСФСР (министар просвете сада је био Андреј Сергејевич Бубнов) образовало је у оквиру комисије за реформу ортографије поткомисију за разраду питања латинизације руског алфабета, на челу с лингвистом, професором Николајем Феофановичем Јаковљевим. Избор челног човека ове поткомисије вероватно је био пун погодак Научног одељења и Луначарског. Управо је Јаковљев, наиме, сматрао да је „петровска графичка латинизација руског алфабета логично захтевала даљи корак у страну фонетичке, тј. потпуне латинизације руске графике“ (стр. 27). Управо је он разматрао, поред осталог, и економске предности преласка на латиничко писмо, да би као један од тих, економских аргумената истакао „прелаз на латински алфабет омогућиће набављање иностраних рачунских машина, писаћих машина, телеграфских апарата и др., без плаћања допунских расхода за њихово прилагођавање на руско писмо или ће свести такве расходе на минимум“ (!) (стр. 38). „Само латинизација руског алфабета омогућиће да се у потпуности оствари у ортографији принцип: свако слово мора да има само једну звуковну вредност и свака комбинација звукова мора да се представља у писму на само један начин“ написаће Јаковљев (стр. 39‒40), одједном заборавивши Вука Караџића и његову реформу, коју је неколико страна раније знао („годину раније /тј. 1843 – Р.Б./ познати делатник национално-ослободилачког покрета Срба Вук Караџић примењује руско грађанско писмо на српску писменост, намеравајући да њиме замени бившу до тада код Срба у употреби ћирилицу“, стр. 28), али не и ту, ваљда битну, карактеристику Вукове реформе. И, наравно, Јаковљев ће, пошто је претходно с Истока протерао ћириличко писмо, закључити, попут Луначарског, да „постојање у СССР руског алфабета представља по себи безусловни анахронизам— врсту графичке баријере, која раздваја најбројнију групу народа Савеза како од револуционарног Истока, тако и од радних маса и пролетаријата Запада“ (стр. 35).[13] Нипошто није чудно што је Луначарски на сваки начин подржавао ову комисију.

У поткомисији за латинизацију руског алфабета учествовали су лингвисти, литерате, инжењери-полиграфичари, укупно 13 људи. Поткомисија је прву седницу имала 29. новембра 1929, а завршила је посао и на завршној седници 14. јануара 1930. усвојила Протокол седнице као њен завршни документ.[14] Поткомисија је донела две одлуке:

А. Латинизацију руског алфабета треба разумети као прелаз руске писмености и штампе на јединствен за све народе СССР интернационални алфабет на латинској основи, што је прва етапа у стварању светског интернационалног алфабета;

Б. Прелаз у најскорије време Руса на јединствени интернационални алфабет на латинској основи је неизбежан и оправдава се следећим разлозима (следи разматрање разлога друштвено-политичког, економског, педагошког карактера).

Поткомисија је закључила да се прелаз на нови алфабет може остварити у року не мањем од четири године. Изради коначног пројекта латиничког алфабета за руско писмо комисија није приступила, већ је формулисала принципе стварања таквог алфабета и разрадила три претходна пројекта који би могли да буду материјали за јавну расправу. После овога комисија ће наставити с радом.

Предложене су три варијанте руске латинице, које су се врло мало међусобно разликовале. У све три варијанте број слова сведен је на 30.[15] За наше излагање ови пројекти сами по себи нису од значаја.[16]

Управо према предлогу Јаковљева, борба за латински алфабет требало је да буде укључена у наредни петогодишњи план, ради чега се и код њега и код Луначарског налазе поред осталог и економски аргументи, преточени у цифре, засновани на прорачунима да латиничка слова „заузимају мање места на папиру“ од ћириличких. Томе је он додао и „факт“ да латиничко писмо поседује већу графичку разнообразност слова што омогућује оку да брже обухвати изглед целе речи и лакше усвоји брзо читање, док ће економија руке у писању достићи 14‒15%.

Рад комисије на сваки начин је подржавао Луначарски, између осталог и у суштини понављајући наведене Јаковљевљеве аргументе. А чак и њихово просто набрајање, како истиче И. Дјагиљева[17], пре личи на некакву шалу (на пример следећи: људе ће бити лакше учити писмености пошто ће бити смањен број слова, што поменута ауторка коментарише позивањем на чувени упрошћени „базни“ језик који су нацисти планирали да уведу за покорене народе).

У сваком случају, одлуке поткомисије представљале су „пресуду“ руској ћирилици. Те одлуке најпре су достављене Главнауци, која је припремила информацију о потреби латинизације руског алфабета. Министар просвете Бубнов послао је ту информацију 16. јануара 1930. тајним писмом у ЦК ВКП(б), Ј. В. Стаљину. Тиме је и формално рад на припреми латинизације био завршен. Остало је само да се добије „одобрење“ од руководства земље.

Политбиро прекида активности

До практичне реализације овог пројекта ипак није дошло. 25. јануара 1930. године Политбиро ЦК ВКП(б) под председништвом Стаљина, у одлуци „О латинизацији“, практично је обуставио латинизацију руског писма.[18] Само десет дана након што је писмо Бубнова достављено у ЦК, из Политбироа је стигао одговор. Додуше, не онакав какав је очекиван. Одлука је била кратка („Предложить Главнауке прекратить разработку вопроса о латинизации русского алфавита“, тј. „Предложити Главнауци да прекине разраду питања о латинизацији руског алфабета“). Одлука је под печатом „Строго секретно“ чувана све до 1994, када ју је објавио часопис Источник, а пренета је у 17. тому Стаљинових дела, објављеном 2004. године.

Одлука Политбироа била је потпуно неочекивана за све чланове комисије, пошто је управо била завршена „велика револуција на Истоку“, како је у своје време латинизацију карактерисао Лењин. Међутим, чињеница да су протагонисти латинизације били изненађени, али да су, како ће се видети, наставили са својим активностима, много тога показује. Наиме, свега непуне две године пре тога Стаљин је већ одбацио предлог латинизације украјинског језика, чији је аутор био Николај Алексејевич Скрипњик[19], министар просвете Украјине од фебруара 1927, још једна од опскурних личности из првог ешалона лењинских првобораца, кога и данас славе одређени кругови у Украјини[20]. Јасно је из наведеног да у то време Стаљин није био свемоћан. Уосталом, чак и његови непријатељи признају да он никада није ишао против већине у Политбироу. Ипак, то не значи да Стаљинову улогу у заустављању ових пројеката треба негирати или умањивати.

Публикација Культура и писменность Востока. Книга VI, у којој су објављени радови Јаковљева, Луначарског и других „корифеја“ латинизације руског писма повучена је из употребе (забрањена?) и чувана је у библиотекама под печатом „не издаје се“, видети слику 3). Тако је латинизација руског алфабета заустављена, а комисија за латинску графику распуштена ‒ Иван Капитонович Лупол, који је тада био на челу Главнауке, брзо је распустио комисију и панично се почео ограђивати од публикација које су се и након тога појављивале у штампи на тему латинизације.

Слика 3. Публикација која је 1930. постала непожељна

Ипак, најсмелије присталице светске револуције наставиле су да се боре за „интернационалну“ латиницу. 29. јуна 1931. године у „Вечерњој Москви“ појавио се чланак Пројект реформе руске ортографије, у коме су објављени резултати Свесавезног ортографског саветовања које је завршило рад 26. јуна. На њему се, између осталог, предлагало увођење новог слова j, одстрањивање слова э, и, й, ъ (и апостроф који је већ био у употреби), успостављање слободног преношења речи (на пример, с-овет). Пројект реформе ортографије, пунктуације и транскрипције који је усвојило Свесавезно саветовање прослеђен је на утврђивање колегијуму Наркомпроса, а затим Совнаркома. Реакција Политбироа била је овог пута још бржа: већ 2 јула донета је одлука Политбироа ЦК (извод из записника датиран 5. јулом 1931. године), која је забрањивала „било какву реформу“ и дискусију о „реформи руског алфабета“ као активности које стварају „претњу бесплодним и празним трошењем снага и средстава државе“.[21]

Истовремено с обустављањем пројекта латинизације руског писма, међутим, није кочен прелаз на латиницу језика десетина народа СССР-а, што се негде тумачи и као наставак борбе за латинизацију. Она је трајала све негде до 1937. године. Тако је 1932. дошло до замене на латиницу коми-зирјанског и удмуртског језика (зирјанску азбуку на ћириличкој основи саставио је још у XIV веку Стефан Пермски, а удмуртски језик је добио писменост, ћириличку, средином XVIII века), да би они затим били враћени на ћириличко писмо 1935. Ипак, однос према том процесу полако је мењан. Тако је на пленуму научног савета ВЦК НА у 1933. години дошло до жестоке дискусије између његових научних учесника и партијских руководилаца, где су истакнути неки од проблема с којима се у току спровођења сукобљавало увођење латиничког писма за неруске језике. И коначно, после свега неколико година дошло је до прелаза тих језика на ћириличко писмо.

Суштински, проблем избора писма за туркијске и друге народе био је решен већ до времена усвајања Устава СССР 1936. године. Од средине те деценије одвијао се обрнути процес у односу на почетни – текао је процес прелаза на ћириличко писмо[22], што је до краја деценије практично било и реализовано. А тек 13. марта 1938. донета је Одлука СНК и ЦК ВКП(б) № 324 „О обавезном учењу руског језика у школама националних република и области“.

Закључна разматрања

У другој половини 1990-их и на почетку новог века латиница је поново почела продор у руски живот, с обзиром да први модели мобилних телефона нису имали техничке могућности да преносе sms-поруке на ћирилици, а почело је и коришћење латинице на Интернету. Истовремено процеси преласка на латиницу одвијају се у многим осамостаљеним републикама бившег СССР-а, док се у самој Русији, као на пример у Татарстану, они (за сада?) спречавају ауторитетом државе. При томе, неки од ових нових пројеката латинизације заправо користе резултате и предлоге сада већ далеке „латинизације“ из 1920-их и 1930-их година. И као и сада далеких година после Октобарске револуције, поново се јављају мање или више ауторитетни гласови који позивају на напуштање ћирилице и прелаз на латиницу. „Прелаз руског језика на латиницу је неизбежан. То је неизоставан цивилизацијски захтев општесветских процеса глобализације“, изјавио је тако један академик РАН. Аргументи су дакле слични, заправо исти, као и некада коришћени, једино се сада уместо светске револуције као кључни аргумент потеже глобализација. И наравно: „Ћирилица је застарела већ и за словенске народе“, појачава аргументацију исти академик.

Да ли се то историја понавља, како би волели да кажу неки. Или просто неке тежње током трајања те историје остају константне? И да ли носиоци тих тежњи ради њиховог остваривања имају право на све? Између осталог и на лажи? Тако се, рецимо, у једном коментару улоге Луначарског у пројекту латинизације руског писма (и писама других народа у СССР-у) његово позивање на Лењина кратко означава као лаж.[23] Рецимо да је тако (иако се у сличном контексту на Лењина позивају и други, од којих су неки овде и наведени, и мада се већ дубоко учврстила „Револуција на Истоку“ која се везује уз његово име). Шта се тиме добија? „Опрали“ смо једно незгодно место из живота и наслеђа Лењина, али смо зато добили једног лажова који је више од десет година био министар културе (и за време Лењина и после њега). С друге стране, ако Лењин и није имао такве идеје, за Луначарског је то апсолутно јасно, при томе не из „друге руке“ (неко је некоме нешто рекао и овај се тога после одређеног броја година сетио), већ директно из његових радова.

Наравно, свестан сам да ће се на помињање моралног аспекта (било ког) проблема многи само подсмехнути и окренути на другу страну. Потребно је, поред осталог и због тога, размотрити и друге аспекте теме о којој је овде реч. А они свакако постоје, и не треба их занемарити. Уосталом, и сами протагонисти и извођачи целог пројекта имали су потребу да о томе расправљају, и оставили су своја виђења тих проблема. Погледајмо, рецимо, економски аспект. О њему је овде већ било речи, али ипак потребно је подсетити на оно што је Н.Ф. Јаковљев написао, као један од кључних економских аргумената за прелаз на ћирилицу: „латински алфабет омогућиће набављање иностраних рачунских машина, писаћих машина, телеграфских апарата и др., без плаћања допунских расхода за њихово прилагођавање на руско писмо или ће свести такве расходе на минимум“ (подвукао Р.Б.). Прави „економски експерт“, којих су и Русија и друге земље тзв. бившег социјализма, па и Србија, препуне – ни Јаковљева тада, као ни ове сада, не интересује права економија ‒ развијање производње, већ економију своде на стварање услова за олакшани увоз (са Запада). Да ли је, заправо, то био и истински мотив целе ове приче? Или бар један од мотива?

Вратимо се, ипак, и културолошком аспекту приче, оном што има најдиректније везе с Луначарским, једним од њених кључних актера. Ако занемаримо (могуће) скривено оправдање које је он покушао да сугерише позивањем на Лењина, остаје чињеница да је он барем као министар и најодговорнији за покретање и спровођење пројекта. Управо зато поставља се као изузетно важно питање односа Луначарског према националном писму једног (било ког) народа. Да ли то писмо представља некакву културну вредност коју је тај народ створио током своје (културне) историје? Да ли наслеђе које је на том писму настало има некакву културну вредност? Биограф Луначарског Борев доста лаконски прелази преко улоге коју је у овом пројекту имао његов јунак. „У безусловне грешке Луначарског спада његова тежња да преведе руску писменост на латиницу“, написаће он[24] и тиме ће завршити ту причу. Да ли је то довољно? Да ли је то била само безусловна грешка, или се у основи радило о нечем много крупнијем? Како је могуће да такав однос према националном писму (и то не било ком, већ руском, на ком је створено огромно културно наслеђе, једно од највећих на свету) има један министар који се убрајао међу најобразованије, који је остао упамћен по томе што је, како пише на Википедији, у првим послереволуционарним годинама активно бранио очување историјског и културног наслеђа, па је чак напустио место наркома просвете 2. новембра 1917. године када је „чуо од очевидаца“ да се у Москви бомбардују Сабор Василија Блаженог и Успенски сабор (иако је већ сутрадан своју оставку опозвао, пошто су је други министри оценили као неумесну)[25].Потребно је, наравно, бити објективан па рећи да није само Луначарски одговоран за пројект латинизације руског писма (присетимо се да је комисија основана када је већ министар био Бубнов), као што је потребно и не ослобађати га те исте одговорности, истичући како су га за то задобили Јаковљев и други, као што се понегде покушава учинити.

Међутим, Луначарски мора остати упамћен и по још нечем, што с овде анализираним сигурно има некакве везе. На пример, по забрани старог руског народног симбола јарге-свастике, из новембра 1922.[26] У свом упозорењу он је истицао „На многим украсима и плакатима током последњег празновања, као и уопште у разне врсте издањима итд., по неспоразуму непрестано се употребљава орнамент који се назива свастика и има следећи облик: (приказан је равнокраки крст са савијеним крајевима улево). Пошто свастика представља кокарду дубоко контрареволуционарне немачке организације ОРГЕШ, а у последње време добија карактер симболичког знака целог фашистичког, реакционарног покрета, упозоравам да уметници ни у ком случају не треба да користе тај орнамент, који производи, посебно на странце, дубоко негативан утисак. Нарком просвете А. Луначарски.“

Слика 4. Совјетска новчаница од 10.000 рубаља, 1918

Тиме је фактички била забрањена употреба овог древног народног руског (и словенског уопште) симбола, који је између осталог требало да постане и званични знак Руске империје. Забрана, додуше, није била формална, тако да се коришћење јарге свастике лагано „гасило“ и одржало се све негде до половине деценије. У овом случају Луначарски се не може позивати на Лењина, с обзиром да је, поред осталог, овај симбол коришћен на новчаницама које је издавала совјетска (Лењинова) власт после Октобарске револуције (видети слику 4, где се у средини новчанице види крупни симбол свастике), или на униформама красноармејаца све до 1924. године (видети слику 5). Не показује ли и ово, као и латинизација, однос Луначарског према руској култури и руском културном наслеђу? Односно, уопште – не показује ли све ово однос тадашњих светских револуционара и данашњих глобалиста према националним културама и националним културним наслеђима? Нарочито ако не припадају културном и богатом делу човечанства.

Слика 5. Симбол на рукавима красноармејске униформе

Шта рећи на крају? Будући да под капом небеском ничег новог нема, можда је најбоље цитирати оно што је већ речено. Рецимо, чувеног Јакова Карловича Грота, који је још 1873. пророчки написао: „Покушаји да се код нас уведе латински алфабет никада неће имати успеха, као што нису имали до сада. Једноиповековно постојање руског грађанског писма и већ довољно богата литература, распрострањена у руској штампи, заувек обезбеђују очување наше националне азбуке. “[27]

Литература:

Алпатов, В.М.

«Код кирилла» и «алфавит революции»,

http://moskprf.ru/index.php/ru/nashi-publikatsii/140-kultura/1692-kod-kirilla-i-alfavit-revolyutsii, 31 мая 2013.

Асадзаде А. (ред.) Первый Всесоюзный Тюркологический Съезд 26 февраля ‒ 5 марта 1926 г. (Стенографический отчёт), Нагыл Еви, Баку, 2011, 550 стр.

Белинский, В.Г. Упрощение русской грамматики. Сочинение К. М. Кодинского, Санкт-Петербург. 1842. Полное собрание сочинений. Том IX. Статьи и рецензии 1845–1846, Издательство Академии наук СССР, Москва, 1955 /1845/, стр. 328‒345.

Борев, Ю.Б. Луначарский, Молодая гвардия, Москва, 2010, 303 стр.

Григорьева, Е. Он был личным врагом Сталина, Зеркало недели Украина, № 25, 5 июля 2013,

http://gazeta.zn.ua/history/on-byl-lichnym-vragom-stalina-80-let-nazad-tragicheski-

oborvalas-zhizn-nikolaya-skripnika-_.html.

Гротъ, Я.К. Труды Я.К. Грота. II. Филологическія разысканія (1852‒1892), четвертое издание, Типографія Министерства Путей Сообщенія, С.-Петербургъ, 1899 /1873/, XV+943 стр.

Дягилева, И. Русский язык «по-латински»? Тайны ХХ века, № 7, февраль 2013,

http://tainy.info/technics/russkij-yazyk-po-latinski/

Жирнов, Е.О латинизации русского алфавита, Коммерсантъ Власть, № 2 (856), 18 января 2010. http://www.kommersant.ru/doc/1301421/print

Как Сталин защитил русский язык,

http://stalinism.ru/dokumentyi/kak-stalin-zaschitil-russkiy-yazyik.html, 3 июля 2007.

Камчин-Бек, А. Победа нового алфавита в Советском Союзе. Отчёт о деятельности ВЦК HTА. (К ІѴ-му пленуму ВЦК HTА), Культура и писменность Востока. Книга VI, Издание В.Ц.К. Н.Т.А., Баку, 1930, стр. 102‒126.

Кутенков, П. И. Ярга свастика ‒ знак русской народной культуры, Издательство РГПУ им. А.И. Герцена, Санкт-Петербург, 2008, 450 стр.

Луначарский, А. Латинизация русской письменности, Культура и писменность Востока. Книга VI, Издание В.Ц.К. Н.Т.А., Баку, 1930, стр. 20‒26.

Материалы по вопросу о латинизации русской письменности, Культура и писменность Востока. Книга VI, Издание В.Ц.К. Н.Т.А., Баку, 1930, стр. 208‒219.

Мельгунов, С. П. Как большевики захватили власть, La Renaissance, Париж, 1953, 391 стр.

Рыбас, С.Ю. Сталин, Молодая гвардия, 2-е изд., Москва, 2009, 902 стр.

Сталин, И.В. Полное собрание сочинений, Том 17, Научно-издательская компания “Северная корона”, Тверь, 2004, 678 стр.

Тихомиров, М.Н. (отв. ред.) Хроника Быховца, Памятники средневековой истории народов центральной и восточной Европы, Наука, Москва, 1966, 155 стр.

Яковлев, H. За латинизацию русского алфавита, Культура и писменность Востока. Книга VI, Издание В.Ц.К. Н.Т.А., Баку, 1930, стр. 27‒43.

Rajko M. Bukvić

SOVIET PROJECT OF THE LATINIZATION OF RUSSIAN ALPHABET

Abstract. The paper considers the less known project of the latinization of Russian and other alphabets in USSR during the 1920s and 1930s. Initiated in 1919, the project referred in the 1920s to the Turkic nations in USSR, which at the time either used Arabic alphabet, or didn’t have their own writing system. Over the time it also included other alphabets based on the Russian cyrilic script. In 1929, the Ministry of Education founded a commission whose purpose was the latinization of Russian alphabet. The commission was strongly supported by the minister Lunacharsky. At the beginning of the 1930s a severe Politburo action stopped the project, at first in Russian alphabet and later in the others, which restored the cyrilic script during the second half of the decade.

Key Words. Latinization, alphabet, Russian and nonslav languages, Lunacharsky