Споро умирање Европе

(The National Interest, 16. 8. 2011)

Кризе на континенту далеко превазилазе економска питања. Дани европске снаге и утицаја су за нама

"Двадесет први век би лако могао припадати Европи", писао је покојни Тони Џад[1], аутор свуда хваљене историје Европе после Другог светског рата. Историчари нису нужно пророци, наш век тек што је почео, али изгледи за такву будућност у овом тренутку нису сјајни. Тони Џад је тада био у ваљаном и бројном друштву, чак и више у Америци него на континенту, а разлози за тако неумерен оптимизам (који сада често прелази у панику) ће без сумње бити изучавани у годинама које долазе.

Пре неких пет година сам се у књизи под насловом „Последњи дани Европе“ (The Last Days of Europe) бавио опадањем Европе — и био критикован због свог песимизма. Па ипак ми је сада непријатно слушати апокалиптичне изјаве дојучерашњих евро-ентузијаста. Јер чак и ако је пад Европе неповратан, нема разлога да се то претвори у колапс.

У тренутку дубоке, вишеструке кризе у Европи сувише је лако исмевати заблуде из прошлости. Послератне генерације европске елите стремиле су демократскијим друштвима. Желеле су да умање крајности богатства и сиромаштва и да основне социјалне услуге пруже на другачији начин од предратних генерација. Било им је доста немира и сукоба. И заиста, деценијама су многа континентална друштва мање-више постигла ове циљеве и имала разлога да буду поносна на свој напредак. Европа бејаше мирна и цивилизована. 

Уз сав свој значај, економска криза представља само део наше тужне приче — и то вероватно не онај пресудни.

Овакав успех се заснивао на недавним болним искуствима: ужасима два светска рата, лекцијама из диктатуре, искуствима фашизма и комунизма. Изнад свега, заснивао се на осећају европског идентитета и заједничким вредностима – или се бар то тако чинило у то време. Евроскептици верују да се једноставно радило о заједници материјалних интереса; почело је, на крају крајева, као заједница за гвожђе, челик и угаљ. Жан Моне, отац Европске уније, предвидео је опасности. Касније је изјавио да би сада акценат ставио на културу, а не на економију, ако би морао да све почне изнова.

Када су ствари кренуле наопако? На први поглед, непосредна криза је засигурно криза сувереног дуга, заједничке валуте и других финансијских питања. Несумљиво је била грешка веровати да се економска унија може успоставити без политичке. А ипак, да ли се садашња криза можда десила зато што је сама европска идеја (у смислу државе благостања), као основа програма, подривена?

Уз сав свој значај, економска криза представља само део наше тужне приче — и то вероватно не онај пресудни. Садашњи дебакл такође је повезан са очигледним недостатком заједничког европског идентитета и вредности, националних интереса који претежу у односу на заједнички европски интерес. У питању је криза недостатка солидарности, лидерства и – можда изнад свега – политичке воље. То је криза унутрашње напетости, пропалих интеграција код куће (као што су рецимо показали недавни догађаји у Британији). Дуги низ година европске елите су живеле у стању порицања: желеле су више демократије, а биле неприпремљене за ерозију власти која је довела до анархије.

Политичка елита, медији и јавно мњење постали су у значајној мери несвесни мрачнијих аспеката унутрашње политике. Углавном су игнорисали растуће неједнакости у дохотку, као и последице незапослености међу омладином. Заокупљени спољном политиком одрасли су (како је приметио британски дипломата Роберт Купер[2]) у веровању у мирну међузависност и модерну сарадњу, док је политика остатка света била заснована у најбољем случају у духу традиционалних сфера утицаја и равнотеже моћи. А у међувремену јавно мњење се удаљило од негдашњег веровања у Европу.

Многи Европљани се жале на недостатак демократије и страхују, можда с правом, да ће Европа којом се управља из Брисела бити још мање демократска.

Такав лажни оптимизам и потоњи слом илузија морали су да доведу до малодушности. Да ли Европа и даље има будућност, да ли ће за деценију или две и даље постојати? Или ће се вратити на оно што је била пре — пуки географски појам? Човеку пада на памет чувено писмо принца Метерниха аустријском амбасадору у Паризу (а касније и Палмерстону) у којем он каже да је "Италија" користан географски појам, али да она нема значај нити је реална као политички концепт. Истина, отприлике у исто време је Карло Алберто Амадео, краљ Сардиније, у подједнако чувеној изјави рекао: Italia fara da se (Италија ће се побринути сама за себе). Сто педесет година касније (а с обзиром на садашње стање Италије) још увек није сигурно да ли је био у праву Метерних или сардинијски краљ. Садашње стање и будуће перспективе Европе не разликују се од деветнаестовековне Италије. 

Многи Европљани се жале на недостатак демократије и страхују, можда с правом, да ће Европа којом се управља из Брисела бити још мање демократска. Али да би опстао, континенту треба вођство. Колико демократије може постојати у овој Европи сутрашњице? Неки азијски политички филозофи у Пекингу, као и у Сингапуру, саветују да би азијски, ауторитарнији модел, био подеснији (и успешнији) у суочавању са задацима у годинама које долазе. 

Постоје, генерално говорећи, три могућа сценарија о будућности Европе. Само најхрабрији ће се у овом тренутку бавити предвиђањима који ће сценарио Европљани изабрати – или ка којем ће месечарити. Европска унија се може распасти, потпуно или делимично, у следећих неколико година. Јаче економије ће остати заједно, поново ће испреговарати неки нови оквир. Слабији ће бити избачени. Њима ће тешко пасти самостално суочавање за будућношћу у којој владају растуће неједнакости и опасности протекционизма. Можда ће се лабаво ујединити у другу унију, надајући се да ће се у неком тренутку поново пласирати у Лигу шампиона – да позајмим концепт из света европског фудбала. Будућност евра је неизвесна; он може преживети текућу кризу, али шта је са следећом? За сада не постоји спремност ка напредовању ка политичком јединству, али је још теже замислити повратак на фрагментирану Европу из времена пре ЕУ. 

Други сценарио: опоравак од тренутне кризе, брз, или што је вероватније, током времена. Такви опоравци су се већ догађали у прошлости. Тридесет година након пораза од Немаца у рату 1870–1871. године, Француска је поново стала на ноге. Немачкој је требало мање од двадесет година након пораза у Првом светском рату да се појави као најјача сила (и највећа претња) у Европи; Русији је требало још мање времена након распада Совјетског Савеза.

Али шта би могло да буде импулс за такав један чудесни опоравак? Велика, егзистенцијална криза која ће подстаћи свест о хитности и потреби за суштинским променама. Тренутно нажалост постоји мало индиција да ће нова динамика однети превагу над европском исцрпљеношћу и апатијом (абулијом, психијатријским речником). С обзиром на демографску слабост, Европи ће бити потребни имигранти. Али њено скорашње искуство у том погледу није најсрећније. Није извесно да ће произвести притисак потребан да покрене континент у новом правцу. Дубока промена, која би изненадила чак и окореле скептике, је претпостављам могућа — али подразумева огромну количину наде.

И на крају сценарио који ће се највероватније десити, а који има најмање шансе за успех: нешто мало реформи и нешто рутинског обављања послова. Богатије земље ће помоћи сиромашнијима да се провуку. То им сада може поћи за руком, али је мало вероватно да ће бити довољно за суочавање са следећом кризом. Чак и ако буде приправна да одлучно делује, северна Европа можда неће имати довољно снаге.

Одустати од Европе може бити веома скупо, чак и скупље него остати у њој. Из тог разлога ће садашња неугодна ситуација вероватно још дуго трајати: велика-мада-не-и-најсрећнија породица, стално препуцавање и кукњава да поједини национални интереси нису узети у обзир, неспособност за координацију унутрашњих политика, а камоли за заједничку одбрамбену и спољну политику. Земље чланице ће се ритати, вриштати и претити, али ипак неће напустити брод. То ће омогућити опстанак ЕУ, али не и грађанску и моралну суперсилу, онај жељени велики модел за човечанство у двадесет првом веку.

Дубока промена, која би изненадила чак и окореле скептике, је претпостављам могућа — али подразумева огромну количину наде.

Али како обезбедити да повлачење Европе из врха лиге великих сила буде релативно безболно и меко спуштање, а не крах? Не постоји никакав магични рецепт осим здраворазумског понашања.

Психолошки, такво прилагођавање на деградиран положај у свету не може бити лако. Пошто је ЕУ навикла да буде јака и утицајна, можда ће јој тешко пасти да се одрекне старих навика. Мораће да смањи своје амбиције. Европа ће морати да престане да придикује свету о људским правима, слободи и демократији. Као што је кинески министар спољних послова рекао свом колеги из Сингапура — ми смо велики а ви сте мали, и треба у складу са тим и да се понашате.

Перспектива је суморна. Али такође стоји и nil desperandum, никад се не предај, као бољи водич за деловање од наглих промена ставова према будућности Европе последњих година, које подсећају на конвулзије на берзи.

Волтер Лакер (Walter Laqueur 1921-), немачки историчар и политички коментатор. Био је директор Института за савремену историју у Лондону од 1965-1994, оснивач и уредник Journal of Contemporary History и The Washington Papers. Од 1969. године је био члан, касније директор (до 2000.) International Research Council Центра за стратешке и међународне студије у Вашингтону. Предавао на универзитетима Џорџтаун, Харвард, Џон Хопкинс, Чикаго, Брандајс и Тел Авив. Углавном се бавио историјом Европе у 19. и 20. веку, а посебно руском и немачком историјом и историјом Блиског истока. Аутор је и приређивач више од 25 књига, код нас је објављена “Историја Европе 1945-1992”, Clio, Београд 1999. (Europe in Our Time a History 1945-1992).

(Превод: НСПМ)