Шта је кинеска зона противваздушне одбране?

(Foreign Affairs, 09,12, 2013)

Кинеско недавно прокламовање зоне противваздушне одбране (КЗПВО) у Источном кинеском мору створило је велику конфузију и приправност. Велики део тога потиче од чињенице да је сасвим мали број оних који знају шта је КЗПВО, чему служи и зашто је важна, укључујући очигледно кинеску владу и армију.

КЗПВО је јавно одређена област која се простире изван националне територије, у којој је дозвољено да се неидинтификоване летелице испитују и, уколико је неопходно, пресретну ради идентификације пре него што уђу у суверени ваздушни простор. Сам концепт је продукт хладног рата. Током 50-их Сједињене Државе су прокламовале прву зону како би смањиле ризик од изненадног напада од стране Совјетског Савеза. Данас, Сједињене Државе имају пет зона (источна обала, западна обала, Аљаска, Хаваји и Гуам) и одржавају још две заједно са Канадом. Остале земље које одржавају зоне јесу Индија, Јапан, Норвешка, Пакистан, Јужна Кореја, Тајван и Велика Британија.  

Осим тога, као додатна мера безбедности зона може да помогне у смањењу ризика од судара у ваздуху, незаконитог превоза дроге борбеним авионима, може олакшати мисије претраге и спасавања и смањити потребу за летовима млазних ловаца ради визуелних инспекција. Ова последња мера је најважнија: зона може повећати транспарентност, предвидљивост и стратешку стабилност путем смањења непознаница на обе стране око тога када, где и како може доћи до ваздушног пресретања. Током 60-их нпр. Совјетски Савез није јасно успоставио идентификационе зоне противваздушне одбране и процедуре и конфузија која је уследила резултирала је обарањем извиђачког авиона Сједињених Држава изнад међународних вода.      

Не постоје међународни споразуми који регулишу било који аспект зоне. Државе нису експлицитно овлашћене да их успоставе, нити оне имају експлицитне користи од тога. Зона се обично проширује у оно што је генерално признато да представља међународни ваздушни простор, чак и од стране земаља које их одржавају и ни на који начин не крше права суверенитета. Од Јужне Калифорније нпр. америчка зона се простире на више од 400 миља према мору. Пошто државе имају права да регулишу ваздушни саобраћај само у њиховој сувереној територији, државе нису правно обавезане да се повинују захтевима које намеће зона других земаља у међународном ваздушном простору, али оне имају тенденцију да то учине због безбедности и сигурности за све. Зона идентификације противваздушне одбране тиче се безбедности и сигурности, а не политике или закона.

Зашто је стога Кина успоставила своју зону у Источном кинеском мору?

Смањење ризика од изненадног напада не може бити део једначине зато што не постоји реална претња од тога. Тензије у региону су несумњиво високе у овом тренутку, али ово није хладни рат који је водио ваш деда. Ниједна земља не жели велики удар у срце глобалне економије. Опасност од изненадног напада је највиша када најмање једна страна у конфликту разматра да је рат неизбежан и мисли да ће првим ударцем стећи одлучујућу војну предност. До степена до ког је кинеска зона продубила регионалне страхове око кинеских дугорочних намера, она је у ствари повећала ризик.   

Такође, мало је вероватно да Кина тражи начине да смањи кријумчарење дроге у Источном кинеском мору, што није значајна рута за трговину дрогом. На основу вишеструких поморских права која се преклапају у тој области нема страна које не би биле вољне да обезбеде мисије претраге и спасавања. Није изненађујуће, чак и мотив који се јавља у изјави кинеског министра одбране не пружа довољно разлога.

Жеља за смањењем ризика од судара у ваздуху је маргинално, али вероватније објашњење. Проблем који је овде актуелан није комерцијални ваздушни саобраћај, који је већ добро регулисан у Источном кинеском мору (свако са интернет конекцијом га може пратити у стварном времену). Пре се ради о војним летелицама, као што је био случај 2001. године, када се амерички морнарички извиђачки авион ЕП-3 сударио са ловцем кинеске морнарице Ф-8 над Јужним кинеским морем.[1] 

У случају војних летова, ризик од судара у ваздуху примарно произилази из конфузије у разумевању права прелета. Већина земаља инсистира да њихове војне летелице имају право да слободно лете у међународном ваздушном простору. Сједињене Државе дозвољавају ово чак и унутар своје зоне тако да летелице буду субјект могуће опсервације. Насупрот њима Кина и мали број земаља које исто мисле, укључујући Бразил, инсистирају на томе да обалске државе имају права да регулишу у најмању руку војни саобраћај у ваздушном простору ван своје ексклузивне економске зоне (ЕЕЗ), поморску област која се простире 200 миља од њихових обала и у којој имају посебна права на експлоатацију извора и на истраживање. Разлика у мишљењу је директно довела до инцидента са ЕП-3: пилот који је пресрео амерички авион ослонио се на своје присуство у кинеској ЕЕЗ и у покушају застрашивања поцепао своја крила.[2] А пошто је Кина прокламовала своју зону, то још више намеће притисак на Кину да пресреће стране војне летелице, што заправо увећава ризик од таквих инцидената.    

Очигледно је да кинеска зона нема за циљ да повећа транспарентност, предвидљивост, или стратешку стабилност. Она је наметнула конфузију међу комерцијалним авио-превозницима и њена демонстрација изгледа као шепурење, које је наишло на неприхватање од армија САД, Јапана и Јужне Кореје. Пошто се кинеска зона преклапа са јапанском, сада постоји веома стварна могућност да авион који се нађе у тој области прими конфликтне инструкције и да се симултано суочи са кинеским и јапанским пресретачима. Из перспективе безбедности и сигурности, кинеска објава је погоршала ствари и свакако их није учинила бољим. 

Уобичајена мисао, не мање мудра зато што је општа, јесте да је Кина декларисала зону верујући да ће она помоћи у спору са Јапаном око острва Сенкаку (Диаоју). Кинески лидери су можда у ово поверовали због једног од два разлога: прво, они верују да зона сигнализира или обезбеђује права суверености; или друго, они верују да декларисање зоне која покрива спорна острва побољшава њихову позицију у ценкању. Прва је очигледно погрешна; уколико је ово оно у шта они верују, онда би они сместа требало да отпусте своје адвокате за међународно право. Друго веровање може бити оправдано једино уколико се одржава ценкање и уколико Вашингтон и Токио могу бити застрашени. Ово се показало погрешним такође, и уколико је ово оно што имају на уму, онда би они требало да отпусте своје политичке аналитичаре.     

Евидентно је да се Кина прерачунала. Али она није једина земља која је добила лош резултат. Источна Азија је изненада постала опасније место.

Није реално очекивати да Кина унилатерално повуче своју зону. То би била велика срамота како за кинеску армију, тако и за режим, и то међународна, али и унутрашња срамота. То представља непријатност, која се вратила у лице Пекингу. Али такође појачава кинеску забуну о правним импликацијама зоне. Тако је Јужна Кореја учинила мило за драго, па је проширила сопствену идентификациону зону противваздушне одбране, што ће само даље повећати опасности од ненамераване конфротације. Изабравши тврду линију, кинески противници су чак и више спутали Пекинг.   

Понекада када неко учини нешто срамотно у јавности, паметна ствар јесте правити се да се то није приметило. Признајемо, то је сада веома тешко; Сеул, Токио и Вашингтон су већ реаговали. Али они могу да оставе проблем јавно и да тихо почну да утврђују нека правила игре са Пекингом иза завесе, што ће омогућити Пекингу да спасе образ, а да се операционално ситуација врати на статус кво.

Кина је на једном путу пошто је успоставила зону у Источном кинеском мору, Сједињене Државе и њени савезници су на путу њеног одбацивања. Најбоље би било да се јавна дебата заврши ту. На крају дана, све док се тиче суверености, то је ионако много буке ни око чега.

Дејвид А. Велч је ЦИГИ шеф глобалне безбедности у Балзил школи међународне политике и старији сарадник при Центру за међународну иновацију управљања.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић