То није права независност

Када сам последњи пут био у Шкотској непосредно пре европских избора, Алекс Салмонд (Alex Salmond) је, што се и могло очекивати, био крајње груб према Партији за независност Уједињеног Краљевства (UKIP). Рекао је да ми немамо право гласа у Шкотској и да је требало да останемо јужно од границе. Без задржавања на снази његових антиенглеских убеђења, које је умногоме том приликом појачала нарочита група његових присталица, због које сам први пут у животу завршио закључан у пабу, г. Салмонду имам да поручим следеће: Знам да не волите UKIP, знам да се плашите наших ставова. Знам да не желите да шкотски народ на овом референдуму спозна велику истину, али ми сада имамо глас у шкотској политици, јер смо овде освојили једно место у Европском парламенту, и тренутно се бавимо планирањем и организовањем својих кандидата за кампању пред опште изборе следеће године.

У Шкотској ће се ускоро одржати референдум о независности. Наравно, сви се слажу да се он тиче независности. Алекс Салмонд се слаже да се он тиче независности. Премијер (Велике Британије, прим. прев.) и екипа из „Боље заједно“ (Better Together) се сви слажу да се он тиче независности. Али, истини за вољу, то није тачно! Од Шкота се у ствари тражи да гласају за одвајање од Енглеске, и да потпишу нови споразум о приступању Европској унији као пуноправна чланица.

У питању је једноставна чињеница – без обзира на то да ли сматрате да је ЕУ добра или лоша ствар, апсолутно је извесно да не можете бити независна држава и чланица Европске уније. Рекао бих да је бар толико очигледно, ако се има у виду да су судови Европске уније надређени судовима држава-чланица. Ако се има у виду да закони Европске уније имају примат, и ако се узме у обзир да Велика Британија као целина од 63 милиона људи безмало не успева да добије ништа више од козметичких уступака Европске уније, може се увидети да било каква независност у Европи не долази у обзир.

Лично немам нимало симпатија према Герију Адамсу (Gerry Adams) из партије Син Фејн (Sinn Fein Party), али је његов глас ирског национализма барем доследан и јасан. Он не жели да Северна Ирска буде део Уједињеног Краљевства, али такође не жели да острво Ирска буде члан Европске уније. То је доследан национализам, а ово што Алекс Салмонд нуди није национализам на нивоу Шкотске, већ је то наднационализам на нивоу ЕУ. Искрени шкотски националисти суочени су са правом дилемом.

Наравно, Салмонду је посао знатно олакшан јер су заступници „не“ успели да начисто упропасте целу кампању. На самом почетку сам био забезекнут да је премијер дозволио сепаратистима да добију „да“ страну референдумског питања. Рекло би се, из његове перспективе, да би много боље било да је постављено питање „треба ли Шкотска да остане део Уједињеног Краљевства?“ и да тако на његовој страни буде позитиван одговор. Али не, по овом питању он је забрљао. А кудикамо темељније је забрљао када шкотском народу није понудио опцију максималне аутономије (devo max).

Немам ни најмање сумње да би, да се ова опција нашла на референдумском питању, управо она обезбедила највећи број гласова. Али Камерон је, арогантан као Едвард II код Бенокберна, ушетао право у ову дуго планирану заседу. Наравно, и он и екипа из „Боље заједно“ сада нуде опцију максималне аутономије. Али они народу нису дали могућност да гласа за ову опцију, а лабуристи на челу са Едом Милибандом (EdMilliband) су начисто пропустили прилику да се на то надовежу, упркос чињеници да са становишта електората управо они могу највише да изгубе.

Али то што је Вестминстер (британска влада, прим. прев.) начисто упрскао питање аутономије није ништа ново. Још осамдесетих година XIX века, када је пројекат закона о домаћој власти у Ирској (homerulebill) предложен пред Доњим домом, Вестминстер је лупио шаком о сто и одбио. И заиста, током последњих 17 година, Вестминстер је показао невољност да препозна искреност пројекта максималне аутономије свих крајева Уједињеног Краљевства.

Лично сам знатно опуштенији по питању аутономије и сматрам да је целом Уједињеном Краљевству неопходно ново уставно устројство. Али ова расправа тренутно представља трчање пред руду. Ако само Уједињено Краљевство није независна, самостална и демократска нација, и ако сви ми са својим различитим бојама и облицима треба да будемо само провинције нове Европске државе, онда морам поставити питање чему уопште овакве расправе.

Сасвим разумем велики број шкотских гласача који каријеристичку политичку класу Вестминстера посматрају са одређеним презрењем. Молим вас, немојте ни за тренутак помислити да је ово искључиво шкотска појава. Штавише, уверавам вас да огроман број нас у Енглеској мисли на потпуно идентичан начин. Они су изгубили осећај и начисто упропастили оно мало суверене моћи што је остало у УК.

Али ми имамо могућност да их се отарасимо и да их заменимо неким другим на општим изборима следеће године. Ако Шкотска сутра не буде део УК, већ ЕУ, она неће имати никакве шансе да смени неког од европских комесара. Заиста, Шкотска ће постати веома мали и прилично безначајан део Европске уније.

Откако је 2008. дошла финансијска криза и откако је усвојен Лисабонски споразум, ЕУ је у потпуности пала под доминацију великих држава. Штавише, шта Немачка каже, то пролази. Имајући то у виду, крајње је смешна представа да би Алекс Салмонд могао да Шкотској врати 200 миља ексклузивне зоне за риболов. То се једноставно неће догодити. Такође, шкотским гласачима се једноставно мора рећи да, када Шкотска потпише нови споразум, заједно са свим осталим новим кандидатима, мораће да се обавеже на шенген и да се обавеже да ће ући у еврозону. Наравно да ће неко рећи: „Па, добро, Најџел је Енглез и они су против ЕУ, али Шкоти су сви за ЕУ“, али најновије анкете заправо показују да се тај јаз у значајној мери затвара.

Ово што говорим је стога пре свега усмерено према гласачима Лабуристичке партије чији је презир према Камерону (David Cameron) и Вестминстеру постао толико снажан, да су прешли на страну „да“. Морате себи поставити неколико једноставних питања. Да ли желите да будете део шенгена са неконтролисаном имиграцијом и падањем плата за обичан народ? Да ли бисте били задовољни да Шкотска постане један сићушни сателит нове Европске државе у настајању? Да ли желите да уведете евро? Ако је одговор на било које од ових питања „не“, не дозволите себи да вам г. Салмонд прода мачку у џаку.

То што вам се нуди је један чисти фалсификат (an entirely false prospectus). Ово је гласање о отцепљењу од Енглеске и, иако знам да су вам свима досадиле бескрајне тврдње и оспоравања у вези са економским предвиђањима, постоји једна ствар у коју сам сигуран. Питање валута је био разлог због кога сам напустио посао и ушао у политику. Видео сам истраживање јавног мњења у Шкотској које указује на то да већина Шкота сматра да Вестминстер и банке блефирају када тврде да Шкотска неће моћи да остане у економској и монетарној унији са остатком УК.

Верујте ми, није блеф. Зашто би енглески порески обвезник пружао гаранције шкотским банкама и институцијама, и зашто би Банка Енглеске (Bank of England) деловала као гарант и сигурносна мрежа компанијама које своје порезе плаћају Шкотској? То би политички било немогуће прогурати. А с обзиром на то да Салмонд нема никакве планове за своју сопствену централну банку и своју сопствену валуту, претпостављам да би се чим пре пријавио да уведе евро. Дакле, ако хоћете евро који већ пропада, гласајте „да“.

Лично сматрам да је наш савез био изузетно успешан, и да је допринос Шкотске нашем успеху био у целости несразмеран њеној величини, и сматрам да бисмо сви много изгубили да тог доприноса није било.

Када су тројица лидера из Вестминстера дошли у Шкотску, оставили су утисак да се од вас очекује да останете у саставу њиховог савеза. Они греше. То је и ваш савез, и имаћете бољу, слободнију будућност као њен аутономни део.

Текст представља говор који је лидер Партије за независност Уједињеног Краљевства (UKIP) и посланик Европског парламента Најџел Фараж одржао пред својим присталицама у Глазгову 12. септембра. Текст је објављен на интернет страници UKIP. Превео са енглеског Никола Танасић.