Треба ли одгурнути Грчку?

(Фолкскрант, 8. 2. 2012)

Јуче смо поново доживели један диван тренутак на ЕУ курсу “Како да прикажем стање тако да сви поверују да ми Северњаци не сносимо никакву кривицу, а да су они Безвезњаци са Југа, што једу бела лука, обични идиоти?“

Овог пута наставница нам је била Нели Крус, која у ствари у Европској комисији ради нешто јако важно у вези са брзим дигиталним повезивањима у информационој технологији, али је сада са нама поделила своје идеје о еврокризи. Обухвативши својим јарко излакираним ноктима шољу чаја, објаснила је Фолкскранту да су Грци ти који су све упрскали.

Али , уз то је и додала: „Ах... евро може сасвим добро даље и без Грка. Одвезати их и одгурнути, и неће бити нимало болно“. Наравно да неће бити болно – то јест, за нас неће. О томе шта то значи за Грке, који с пуним правом оклевају да прогутају апсурдне казнене мере штедње којима их кљукају – е, о томе ништа није рекла. Ваљда је мислила: „Ионако већ једу из контејнера – шта је на то још мало мизерије приде?“

То је оквир приче која се већ дуго употребљава: с једне стране имаш фине и уредне северноевропске државе, а с друге оне "расипнике јужњаке" који су се сами тако упетљали у дугове. Ми смо их у свој оној нашој доброти помагали – а они, мајковићу, сада још и одбијају да ураде оно што је у ствари добро за њих саме!

Да је све у ствари почело тиме што су постојале структурне разлике, да су они на југу били мање конкурентни, да су били заостали у модернизацији – е, то се много ређе чује. Банке Севера су масовно, тако да је све прштало, позајмљивале наше уштеђевине Јужноевропљанима без контролисања шта се с тим парама догађа. Годинама смо се овде добро гојили на рачун тамошњег претераног трошкарења позајмљених пара. А сад – када је игра одиграна, хтели бисмо и своје новце натраг.       

Наше банке смо спасли, а биле су до рамена у обвезницама дугова Грчке, па банчини акционари неће патити, али цео један народ који више није у стању ни да пристојно храни своју децу, наравно – може патити.

Појасеви за спасавање су нам тако намештени да сада заиста можемо фино и нежно одгурнути Грчку.

У међувремену, Берлин и Брисел настављају да продају своју бајку о штедњи у којој сви морају учествовати. Или, хм... скоро сви. Да су све ЕУ земље једнаке, али да су неке ипак једнакије – то је пре више година спознао наш бивши министар финансија Ваутер Бос, кад је отоич још у том својству био – али, то нам је у једном много фином говору признао тек прошле недеље. Бос је причао о једном састанку са колегама – ЕУ министрима финансија. Сложили су се да је тачно да је једна држава (да је не именујемо), али она лежи “негде тамо, отприлике, између Белгије и Шпаније“, прекршила правила евро-уговора [финансијске] стабилности. Бос ће на то: „Добро – значи казнити је по правилу“. Остали му узвратише: „Ма, хајде бре, шашавко. Ако то урадимо – оде ЕУ“.

Та прича побуђује радозналост: Шта ће испасти, и како “чврсто“ и “аутоматски“ изгледају и следе санкције у оквиру најновијег европакта, ако једна држава (да је не именујемо), али она лежи “негде тамо, отприлике између Холандије и Пољске“ прекрши правила тог пакта?

У истом том говору, Бос је затражио да имамо самилости према онима који се толико труде да се разреше садашње евроневоље: „Опростите им, јер не знају шта раде. Али – стварно се из све снаге труде“.

Ја сматрам да они савршено добро знају шта то раде. Заштитили су банке, написали су бајку о штедњи, и створили илузију да ће на тај начин “поверење финансијских тржишта“ као чаробним штапићем бити враћено, и још очистили пред својом кућом и изигравали скромне вернике уз циничну причу о намћорастим Грцима који баш и заслужују да се удаве.

Ја, ипак, нисам склона да онима који то причају тако лако праштам.

Превод се холандског: Василије Клефтакис