Tržišna cena Kine i Amerike

Na planeti sve ide svojim tokom. Novak je, kako se to već nekoliko godina znalo da će biti, postao broj 1. Kina je to, kako se to već nekoliko godina zna (obavešteni mnogo više) već postala broj 1 u realnoj ekonomiji, i nije samo po broju stanovnika najveća na Zemlji. Dosadašnjim brojevima 1. nije preostalo ništa drugo do da se nadaju da će u neko dogledno vreme uspeti da povrate svoju poziciju. Nadal još možda ima neku minimalnu šansu za razliku od Amerike. Kinezi su kao i nekoliko puta u svojoj grandioznoj istoriji uspeli da protivnike savladaju njihovim oružjem, ovog puta tržištem. Uradili su to sa kombinacijom centralno planirane privrede, i najjačeg pokretačkog motora razvoja, ljudskih potreba za bogatstvom i ugodnim životom otelotvorenom u tržištu. Tako su uspeli da u relativno kratkom roku, od svog otvaranja prema svetu od tridesetak godina, dostignu vodeću poziciju u svetu.

Nekad su Mongole, Hune, Mandžure koji su ih pokoravali, Han Kinezi uspevali da uvuku u svoj zagrljaj, da lagano s vremenom prihvate sve njihove osobine i tradicije. Kultura je bila moćno oružje kojim su se branili, a i pokoravali osvajače, pa čak na kraju i uspeli da dinastiju (mandžurska) daju ti osvajači i da ona postane najveći branilac kineskih tradicija, koje najviše poštuju pretke i njihove duhovne poruke. Sve religije koje imaju uticaj u kineskim narodu upravo duhovno podržavaju poštovanje predaka i tradicije kao osnov opstanka i očuvanju identiteta. Velika kineska nacija ima ukorenjeno saznanje da je hijerarhijski birokratski (upravljanje u korist naroda) sistem (konfučijansko učenje) najbolji za državu, a samim tim i za porodicu i pojedinca. Već genski ispoljena vrednoća Kineza olakšala je usvajanja novih tehnologija i njihova primena, u korist sistema i postala osnov brzog razvitka. Odnos kineske dijaspore nastale iz ekonomskih motiva (potraga za egzistencijom i njeno uspešno prilagođavanje domaćinima kod kojih su se naseljavali, uprkos ne znanju o kulturi i običajima domorodaca) pospešili su očuvanje sopstvenog identiteta. Matica Kina je osnova za uzajamno pomaganje i očuvanje najvažnijih, kako se to pokazalo, odnosa za jedne i druge. Dijaspora nastala naseljavanjem i slanjem mladih da uče širom sveta, stvorila je novu od komunista organizovanu vangraničnu ljudsku snagu, koja je unela nove najsavremenije tehnologije i nauku u zemlju, i postala odlučujući fenomen rasta ekonomije i svakog drugog spektakularnog razvoja Kine. Svakako da je obrazovni sistem koji je omogućio stotinama miliona mladih da se uspešno školuju, i iskoriste ogroman broj brzih socijalnih liftova, na najbolji mogući način, za lično i pre svega društveno dobro. Ovakav intenzivan razvoj omogućio je ovim generacijama Kineza i u zemlji i širom rasejanja da osete ponos, a naravno i snagu, što pripadaju naciji, kulturi i zemlji koja se oslobodila ropskog zagrljaja za istorijski kratak period, i pretvorila u lidera na planeti sa svim prednostima, ali i obavezama koje iz toga proističu. Učešće u takvom istorijski važnom planetarnom poduhvatu, osvajanja civilizacijskog vrha, poseban je ponos, jer se nisu izneverile sve generacije predaka koje su često žrtvovale sve što imaju, zarad jednog ovakvog uspeha u nekoj budućnosti. Izdržavši i organizujući dosad neviđenu seobu u svetskim razmerama migraciju stanovništva iz ruralnih oblasti u gradove, pre svega na morskoj obali, Kinezi su pokazali svu moć visoko organizovanog društva koje je svakako imalo i slabosti („Veliki skok“, “Kulturna revolucija“), no na kraju su samo postignuti rezultati pravi pokazatelj urađenog. Ponos nacije bili su graditeljski, sportski i organizacioni uspesi prilikom Olimpijade 2008. u Pekingu. Njihovo zadovoljstvo svakako proističe i iz saznanja da će se za samo pet godina do 2015. bogatstvo više nego udvostručiti sa 16,5 biliona dolara na 36, kako predviđa „Kredi-swiss“ banka. To će naravno značiti i da će već 2012. Kina postati najveće tržište za luksuznu robu daleko ispred Japana. Takođe u ukupnom svetskom stanovništvu sa srednjim bogatstvom (do 100. 000$) Kina je na prvom mestu sa preko 600 miliona takvih stanovnika. Na taj način Kina se približava svom cilju da za desetak godina postane zemlja sa oko70% urbanog, moderno obrazovanog stanovništva kao glavnog oslonca daljeg razvoja. O kakvoj je tu snazi reč, najbolje znaju oni koji procenjuju snagu tržišta (kapitalistička tekovina) i njegove potencijale, kao naj kredibilniji faktor za procenu mogućnosti razvoja svake zemlje.

Slaveći 90 godina od osnivanja Komunističke partije Kine predsednik Hu Đintao utvrdio je da su za ovako grandiozan uspon njegove zemlje najzaslužniji komunisti koji su ostvarili nezavisnost i slobodu kineskog naroda, formiranje socijalističkog sistema i realizacija socijalističkog razvojnog puta sa kineskim karakteristikama. Na ovom mestu želim da podsetim da je u vreme razvoja specifičnog jugoslovenskog puta u socijalizam (otvorenost prema celom svetu i prihvatanje elemenata tržišta) Kina slala mnogobrojne delegacije koje su izučavale naša iskustva, i kao u svemu ostalom inteligentno inovirali i dodavali nove elemente koji su na kraju rezultirali ovakvim razvojem, kako sada vidimo. Kina je takođe prihvatila i do savršenstva razradila politiku koju su nesvrstani sredinom prošlog veka uspešno primenjivali a sastoji se od pet principa: nezavisnost, samostalnost, ravnopravnost, uzajamno poštovanje, i nemešanje u unutrašnje poslove. Predsednik Kine istakao je da su mir i stabilnost preduslov i temelj razvoja i naglasio potrebu pridržavanja načela i principa Povelje UN. Dosledno pridržavanje spoljnopolitičkih opredeljenja i izbegavanje suprotstavljanju dominantnoj Americi u prethodnim decenijama omogućili su Kini nesmetan razvoj. To joj je omogućilo da kombinacijom centralno planirane privrede i najjačeg pokretačkog motora razvoja, ljudskih potreba za takmičenjem, bogatstvom i ugodnim životom, a najbolje oličenom u ekonomsko-psihološkim funkcijama tržišta, uspe da u relativno istorijski kratkom roku od tridesetak godina, dospe na civilizacijski vodeću poziciju u svetu. Kada je dovoljno ekonomski ojačala Kina je pokazala i vojne zube, pa je 2006. kineski general pripretio i samoj Americi da će se upoznati sa snagom kineskog oružja ukoliko pomisli da se umeša u njene unutrašnje poslove u šta se tu prvenstveno misli na navodnu odbranu Tajvana. Nedugo zatim uništivši sopstveni satelit u kosmosu, jasno su demonstrirali i sposobnost vođenja najsavremenijih načina ratovanja. Završavanje nosača aviona i uspešno isprobavanje stelt (nevidljivih) aviona samo je potvrda da Kina neće preći ni preko jednog spora oko teritorija bez rešenja u njenu korist, a i ugrožavanju bezbednosti pomorskih puteva koji su za nju od strateškog interesa. Osvajanje kosmičkih prostora Kinu predstavlja ne samo kao vojnu silu već i jakog igrača u trenutno najprofitabilnijim komunikacijskim poslovima. Kina se superiorno oslanja na faktor vreme, jer ga najbolje prepoznaje kao odlučujući momenat u globalnoj geopolitičkoj strategiji.

Kineski razvoj svakako je posledica i ogromnog ulaganja u nauku i obrazovanje.

Kineski razvoj svakako je posledica i ogromnog ulaganja u nauku i obrazovanje. Danas je najnormalnije da desetine hiljada studenata iz svih krajeva sveta, pa i sa zapada, hrle na Šangajski i ostalih 350 univerziteta, zarad sticanja znanja koja su počela u mnogim oblastima da prestižu Ameriku. U 2009. godini prvi put je Kina uložila više sredstava u nauku od sada jedinog ekonomskog konkurenta. To se i te kako isplatilo jer je i po priznanju Obame najbrži kompjuter na svetu kineski, a na primer rešenje problema ešerihije koli koja je otporna na poznate lekove, uradila Kina u Šenženu za samo tri dana, iako su pre toga sve svetske zapadne labaratorije bile nemoćne da to urade tri nedelje. Razvoj tehnološki naj naprednijih železnica sa brzinama i preko 500km/čas i potrebama da se naprave desetine hiljada kilometara pruga za njih, kao i avio-saobraćaj kome su potrebne hiljade velikih aviona da mogu da koliko toliko zadovolje potrebe ogromnog tržišta od milijardu sposobnih da plate usluge potbrđuje i tehnološki napredak i veličinu tržišta. Uz potrebu da jedno od najvažnijih tehnoloških čuda, na kome se svet razvijao u 20. veku-atomobil, koga je potrebno napraviti u serijama do jedne milijarde, i stvoreno je tržište sa svim mogućnostima koje iz toga proističu, a koje su samo najsmeliji mogli i da sanjaju. To samo dokazuje snagu i potencijale kineske nauke u raznim segmentima. Prirodni resursi kao na primer „retke zemlje“ (lantanidi, neodijum...), specifični metali koji se u sadašnjm trenutku mogu komercijalno eksploatisati, 95% se nalaze u Kini, a oni su osnov novim tehnologijama u proizvodnji baterija, bez kojih se ne mogu zamisliti ni kompjuteri ni mobilni telefoni, a pogotovo automobili na struju, Uz kupovinu ili dugoročne zakupe energetskih izvora (Rusija, Iran, Venecuela, Brazil, Sudan, Angola) ili najvećih rudnih potencijala (gvožđe u Australiji, bakar Zimbabve), Kinezi strateški stvaraju preduslove za dalju intenzivnu ekonomsku ekspanziju. Koliki je to izazov za ostale učesnike u najvećim geopolitičkim utakmicama, kako za sadašnje partnere, tako isto i za one koji se ne raduju ovakvom razvoju Kine pokazaće vreme. Mada je već sad prepoznata kao glavni globalni igrač, Kina je pre svega u svoju ekonomsku orbitu počela da privlači svoje \zijske susede, a Japan i Južna Koreja su dva najvažnija, ne samo privredna, dragulja američke azijske ogrlice. Kada se tome doda odlučnost Angele Merkel, koju sledi i ostala Evropa, da snažno okrene svoju izvoznu industrijsku mašineriju ka Kini, kao svom trenutno, a pogotovo u budućnosti najvećem izvoznom tržištu, onda je sasvim jasno da je Amerika poražena u utakmici na njenom najvažnijem tržišnom terenu. Izvlačenje iz američkog ekonomskog zagrljaja potvrđuje i odlučnost EU da se osnuje agencija za rejting evropske privrede, kako im se ne bi događalo da ih finansijski procenjuju i o njihovoj sudbini odlučivali oni koji od takvih procena imaju nespornu korist. No kao i svakoj komunističkoj zemlji, a Kina bez dileme to zaista jeste, “unutrašnji neprijatelj“ ne spava. Po rečima predsednika Hu Đintaoa, opasnosti za Kinusu duhovna nemarnost, nedovoljna sposobnost, odvajanje od naroda i korupcija. Univerzalno.

Vašington namerava da funkcioniše kao glavna svetska sila koliko god može, sve dok ne dođe Nole (Kina) . Posle svih globalnih geopolitičkih potresa koji se događaju poslednjih godina (BRIKS) Amerika je i dalje veoma bogata (ljudima i resursima) sa dominantnom vojnom mašinerijom NATO (nedovoljnom da ispuni njihova očekivanja) i sa moćnim ekonomskim saveznicima (EU; Japan, Kanada, Australija, J. Koreja). Umni ljudi kakvih je puna Amerika, razumeju stanje u kome se trenutno zemlja nalazi i prave strategije kako da opet (i da li mogu?) naprave tehnološki iskorak koji bi im omogućio povratak na dominantnu ulogu na planeti kao što su to uradili devedesetih godina prošlog veka. Amerika je sa puno važnih, po razvoj čovečanstva stvari, zadužila svet. Njen ustav, najstariji na svetu, svojim sadržajem postao je ideal za najveći deo čovečanstva kako ići u neki bolji i pravedniji svet. Masovna industrijska i poljoprivredna proizvodnja postala je uzor, a i pokretač novih tehnologija i nauka. U svemu što su radili videla se grandioznost. Masovni mediji, masovna kultura, masivna proizvodnja. Sve to obavljalo se u surovim uslovima gde su najsnažniji i najsnalažljiviji postajali uzori i ideali nacije. Tržište je postojalo i pre Amerike, ali ga je ona uzdigla do fetiša. Berza, koja je od svog nastanka bila mesto za određivanje i potvrdu vrednosti skoro svega, takođe je bila i mesto najvećih manipulacija i prevara u čemu su Amerikanci prednjačili, kao i mnogim drugim oblastima.

Jedina, do statusa supersile uzdignuta država postala je 1947. svetski dominantna jer je u Breton Vudsu engleski ministar inostranih poslova jasno stavio do znanja da im u ruke predaje palicu (poluge) svetske moći oličene u stavljanju dolara (i načine manipulisanja sa njim) na pijadestal rezervne svetske valute tržište i način ponašanja na njemu i oko njega, koje su Amerikanci stvorili u njihovoj zemlji, bilo je odlučujuće u razvoju njihove zemlje na svaki mogući način. Izgrađena vojna sila, kao garancija privrednog-finansijskog sistema koji su uspešno uspostavili posle Drugog svetskog rata, garantovala je dostupnost svih resursa pod najpovoljnijim uslovima (cenama) njima i njihovim privilegovanim partnerima. Fetišizacija liberalnog i neoliberalnog načina privređivanja, kao i uvođenje velikog broja „finansijskih derivata“ i ostalih, kako se na kraju pokazalo, manipulatorskih finansijskih igara, omogućilo im je da sirovu silu i monopolski položaj u skoro svim (pre svega ekonomskim) oblastima ljudske aktivnosti zamotaju u fine oblande demokratije i „ljudskih prava“. Koncepcija izazivanja i upravljanja krizama stvorila je uslove za enormno povećanje njihove moći sve do trenutka potpunog vladanja svetom, koje je na sreću (ili tugu) ostatka čovečanstva potrajalo samo petnaestak godina. U ovoj više decenija uspešnoj igri izgradili su neverovatno moćne mašinerije, pre svega vojnu; a potom kroz UN koje su finansirale a time i imale odlučujuću moć u njima, preko Svetske banke i MMF-a (sve načine statistike i naprimer obračuna BDP iz kojih su izvlačili zaključke kako njima odgovara), pa preko dominacije u svetskim medijima i informativnom prostoru, do uticaja u kulturi i svim, od njih izazvanim „potrebama“ običnih ljudi ili kako oni kažu javnog mnjenja. U ostvarivanju svog strateškog cilja stvaranja globalnog sveta pod njihovom upravom (naravno zamaskirano u razne oblike međunarodne „saradnje“) stvarali su razne oblike svog upliva u sve tokove ekonomije, pa su tako multinacionalne kompanije od njih organizovane i koordinirane postali simboli Novog sveta. To što je na taj način uvođen monopol u sve sfere ekonomije, a pre svega u najbitnijim i najosetljivijim oblastima poput proizvodnje hrane i energije. Omogućivši da se preko njihovog tržišta (osigurana proizvodnja garantovana ogromnim porudžbinama) uzdignu njihovi zapadni saveznici, ali posebno i ratni protivnici, razoružani Nemačka i Japan, postali su prostor na kome su oni dominirali i usmeravali ga. Ostatku sveta preostalo je ili da ih sledi, ili da se svrsta (uglavnom prisilno) na stranu ekonomski neefikasnog suparničkog SSSR-a. Najjači argument, kojim su svi bivali ubeđeni da im je Amerika najpotrebnija, bio je strah od vojne sile SSSR-a i njihove namere da od komunizma naprave svetski poredak. Stvorivši sve preduslove za potpunu dominaciju u takozvanom „slobodnom svetu“, ostalo im je da se obračunaju sa „ideološkim protivnikom“ i od njega preuzmu uticaj i ostvare potpunu dominaciju na Planeti. Danas u vreme ogoljenog načina na koji funkcioniše neoliberalni sistem, potrebni su novi odgovori pre svega građanima Amerike, kako to pokušava da učini njihov predsednik. Primer Obaminog rata protiv bankarskih bonusa je početak otvaranja očiju američkom srednjem staležu da ništa više nije niti će biti kao u eri američke super dominacije. Novo redefinisanje pojma kriza – broj zaposlenih ili rast BDP određuje i nove poglede šta je glavna briga države. Amerika mora da promeni shvatanja o potrošnji, svet mora da razume da nigde ne može da se izdrži američki način potrošnje. To je potreba da se stvori novi odnos prema ciljevima i svrsi života. A ko je pobedio kapitalizam ili komunizam ostaće lepa tema za teoretičare. Mnogo više rada za mnogo manje para u zapadnom svetu i malo više para za uvek mnogo rada na istoku postaje uobičajeno od tržišta overeno rešenje. Obamin rat bankarskoj eliti i njenim bonusima samo je uvod u objašnjavanje naciji da se takvo ponašanje deljenja novca i ostalih privilegija stečenim posebnim položajem u svetu više ne može izdržati. Jednostavno prestala je američka vojna dominacija i sve mogućnosti koje iz toga proizilaze, pre svega štampanje dolara (u senci uperenog pištolja u glavu od najmoćnije vojne mašinerijena svetu) bez pokrića koje je to omogućavalo.

Za razliku od Amerike koja je težila stvaranju jednopolarnog sveta sa svim prednostima kako ih je ona zamišljala, Kina je težila zadržavanju dominantne uloge klasičnih međunarodno priznatih zakona bez kreativnih tumačenja.

U decenijskom sukobljavanju i evolutivnom menjanju sveta, Kina je iskoristila dugi period kada nije bila u fokusu svetskih sučeljavanja, mada je bilo i toga (Indija, Vijetnam, SSSR), i postala je najveći dobitnik poslednji decenija. Kina, kao neformalni ekonomski predvodnik BRIKS-a, u dogovoru sa ostalim članicama postavila je pre tri godine ciljeve koje postepeno ostvaruje. Stvaranje svetske rezervne valute u vidu korpe valuta definitivno Americi izbija iz ruku glavnu polugu dolar (za ubeđivanje i štićenu najvećom vojnom mašinerijom) i kojom je osvajan svet. Odlukom da se što veći deo transakcije među zemljama BRIKS-a obavlja u nacionalnim valutama bio je prvi korak, na putu bez povratka američkog dolara. Tempo izvlačenja Kine (a i Rusije) iz preteranih deviznih rezervi u dolarima odlučuje o zdravstvenom stanju dolara. Svojim kupovinom i trošenjem tih dolara po svetu Kina dobija najpotrebnije resurse za svoju zahuktalu privredu, a u isto vreme sužava Americi (i njenim saveznicima) prostor za izvlačenje (ekstra profit) i time gura dolar na normalno mesto među svetskim valutama. Noramalizacija dolara sigurno je sada u rukama Kine i ostalih zemalja jer ne postavlja se pitanje da li će, već je pitanje kad će Kina to uraditi (a sigurno u najpovoljnije vreme po nju). Zaključak Centralne banke Kine da su njihove devizne rezerve od preko 3. 000 milijardi dolara prevelike i da se moraju smanjivati i trošiti na kupovinu resursa i najnovijih tehnologija samo je javno objavljivanje njihovog ponašanja u poslednje tri godine od izbijanja svetske (američke) krize. U trenutku haosa na svetskim finansijskim tržištima, popucale su mnoge stege, pa su Kinezi pokupovali mnogo zapadnih kompanija sa najsavremenijim tehnologijama, kao i sve prirodne resurse koji su bili na prodaju po svetu. Sada je svima jasno da najveće svetsko tržište predstavlja siguran garant blagog oporavka Amerike i ostalih zemalja, kao i najvažnije mesto za investicije. Kooperacijai saradnja ako SAD shvati neminovnost istorijskih procesa ili sukob sa sada se čini izvesnim krajem? Za saradnju postoje struje u Americi, jer razumeju suštinu događanja, naravno postoje i drugi koji žive u prošlosti i iluzijama da staro može da se vrati (kao neki u Rusiji da SSSR ima budućnost). 

Za razliku od Amerike koja je težila stvaranju jednopolarnog sveta sa svim prednostima kako ih je ona zamišljala, Kina je težila zadržavanju dominantne uloge klasičnih međunarodno priznatih zakona bez kreativnih tumačenja. Motivi Amerike da nameće poredak sličan svome svakako odgovara onome ko je ostvario veliku prednost u beskonačnoj trci velikih po planeti. Njihov pokušaj da stvori multikulturnu Evropu, po obrascu koji kod njih dobro (?) funkcioniše, propao je glasnom porukom Merkelove i ostalih lidera da to u Evropi jednostavno nije uspelo. Čim je stvoren BRIK, kao i samo nagoveštaj mogućih ozbiljnijih saveza, među najmnogoljudnijim i resursima najbogatijim zemljama, počeo je raspad američkog geopolitičkog sna. Stvaranjem više zemalja koje mogu faktički da unište ne samo Ameriku već i sav ostali svet, počela je da se raspada superiornost do tada jedine globalne sile. Posle „11. septembra“ traumatično iskustvo Amerike, suočeno sa nemogućnošđu da se odbrani i od primitivnih „oružja“, jasno je definisalo politiku kojom se atomski rat vodi isključivo radi sopstvene zaštite To saznanje, a i nestajanje pretnji od strane Rusije, otvorilo je mogućnost razvijanja sasvim novih odnosa i potencijalnih saveza. Globalna dominacija i zaštita svojih saveznika nije više moguća (i isplativa), pa se pragmatični Amerikanci okreću pre svega sebi i utvrđivanju svoje pozicije tamo gde je to moguće. Saveznici Amerike više se ne ustručavaju da odbiju ili samo formalno učestvuju u preuzetim obavezama u njihovoj decenijskoj uzdanici NATO paktu. Poučeni iskustvom iz Iraka, Jugoslavije, Avganistana i konačno Libije, gde su uglavnom služili za dopunu i ginuli za opšte od Amerike proglašene interese. Početkom svetske krize Amerikanci su hitno sazvali konferenciju 1.300 najvećih kompanija koje rade sa Evropom da bi manifestovali jedinstvo i zajedničku ekonomsku politiku, a i podsetili Evropljane ko im je pomogao da se izvuku iz poratnih velikih zaostajanja. Nastojanje da se nastavi sa dosadašnjim načinom poslovanja sigurno nije moguće, jer jednostavno uslovi su se drastično promenili. Dok se američka privreda tetura jer ne može da obezbedi dosadašnji položaj i sve stimulanse koje je decenijama imala, kineska privreda ne posustaje i u razdoblju kad se svetska potražnja drastično smanjuje. Bilo je za očekivati da će ta toliko od izvoza zavisna privreda početi da posustaje. Tu se naravno odmah pokazano šta znači centralističko upravljanje i državno usmeravanje resursa u oblasti koje pospešuju dalji rast. Pokazalo se da je Kina već sada toliko ogromno tržište koje može da amortizuje i veoma jake negativne spoljne uticaje. Kada se uzme u obzir i tržište BRIKS-a koje je još jedan način korišćenja ogromnog potencijala koji ovaj prostor, uz takođe sve više zainteresovane regione da sa njima sarađuju, pokazuje jasan signal kuda ide svet. Već sada kada bi se promenio način izračunavanja BDP i u obzir uzela realna ekonomija (bez raznoraznih derivata koje je izmislila neo liberalna priča) svima bi bilo jasno da predviđena smena u ekonomskom liderstvu je već takoreći gotova.

Sigurno da u bližoj budućnosti predstoji udaljavanje EU od Amerike i NATO jer ne postoje više vojne i ostale pretnje koje su bile osnov za pristajanje da Amerika umesto njih vodi sve vrste politika, a i američko tržište nije više jedino sposobno da vuče evropski razvoj. Tržišna logika koja govori da je Kina (BRIKS) ne samo naviše narastajućetržište i apsorber nemačke (i ostalih) izvozne mašine, prvi put veće od američkog, već je i mesto za kupovinu robe po sistemu najbolji kvalitet uz najnižu cenu, u čemu je Amerika dugo bila najbolja. Nemačka zato snažno gura na najveće tržište, koje kako se to pokazalo poslednjih godina, najidealnije (uz usputno indijsko i rusko) za njenu moćnu idustrijsku mašinu. Za njima svakako idu i ostale EU zemlje iz istih razloga.

Postoje neke stvari koje ove dve zemlje dele ne samo kao njihov odnos, već i kao zajedničku obavezu prema ostatku sveta. Pre svega tu je globalna bezbednost i izbegavanje sukoba. Upoređivanje vojnih potencijala (pa tako i obaveza) Kine i Amerike svakako je u ovom trenutku nerealno. Sa obzirom na to koje su ciljeve pred sebe postavile, očigledno je mnogo racionalnija bila kineska vojska koja i dalje za sebe tvrdi da je isključivo odbrambena i usmerena jedino na odbranu suverenih nacionalnih interesa. Na svaku naznaku da kineska vojska počinje da predstavlja pretnju pre svega u regionu, Kinezi odgovaraju da su u poređenju sa drugim svetskim visokotehnološki razvijenim armijama u zaostatku dve do tri decenije. To je svakako preterivanje koje se koristi radi snižavanja tenzija koje se pojavljuju pre svega na rubnim područjima Kine u Kineskom moru. Jedina prava istina je da je Kina sposobna da nanese udare svakom i bilo gde u svetu ko najozbiljnije ugrozi njene vitalne interese. To pravo za sebe su same ili u okviru saveza za sebe prisvojile i druge stalne članice Saveta bezbednosti, pa je kineska logika normalna.

Pokušaj predsednika Obame, uz svesrdnu pomoć Hilari Klinton, da Kinu uvuku u „zajednički čamac“ koji će u 21. veku odlučivati o sudbini ostalih na planeti, hladno je odbijen od strane Kineza. Amerikanci su hteli da ako već moraju da dele planetarno liderstvo, to urade sa samo jednim partnerom (tako je sigurno mnogo lakše) . Ispostavilo se da je i ovog puta kineska mudrost bila delotvornija i da se geopolitika kreće u smeru kako su to BRIK zemlje želele. Danas svako mesečni sastanci i međusobne posete lidera najvažnijih zemalja sveta Rusije, Indije, Nemačke, Japana Brazila sa predsednicima Kine i Amerike uveliko uobličavaju dugoročno (šta je to uopšte u 21. veku?) savremeni svet.

Tema ljudski prava u Kini (Tibet, “slobodni“ intelektualci...) nametnuta kao opšte mesto zapadne (američke) propagande kao primer neuspešnosti kineskog modela, bez obzira na svaku drugu vrstu ekspanzivnog rasta, dotle Kinezi Amerikancima zameraju ne samo kršenje ljudskih prava u Americi (crnci, hispanjolci...) već pogotovo kršenje ljudskih prava stotinama miliona ljudi širom planete, koji su na razne načine stradali ako se nađu na putu američkog plana sveopšte dominacije u svetu. Svaka od strana ne propušta priliku da drugoj saopšti svoje mišljenje o tom pitanju, ne ugrožavajući na bilo koji način najbitnije sudbonosne obosmerne pupčane vrpce. Tu je i retorički sukob oko krivice za rast cena sirovina i hrane, kao i krivice o globalnom ekološkom ugrožavanju planete i pokušaj stvaranja nove (ili očuvanja stare) imperije. Ovakva retorička prepucavanja uglavnom su namenjena za domaću upotrebu, mada se revnosno prenose i širom sveta.

Korupcijai sve štete od nje ne osećaju samo narodi na marginama svetske politike, već i najveći i najjači. Ceo svet se zatresao od prevara i korupcija na Vol stritu gde su hiljade milijardi izgubili sitni ulagači na taj od države navodno zaštićeni rulet. Pojedinci su u jednom dahu varali za desetine milijardi dolara i državu i skoro iste takve koji su im verovali. Sa druge strane Kinezi su izneli podatak da je preko 120 milijardi dolara raznim kanalima izneto iz Kine. Ni smrtne kazne u Kini, ni doživotne robije u Americi ne uspevaju da iskorene to zlo i svima je jasno da će do smanjenja doći u samo uvođenjem potpunog uvida u sve elemente tržišnog poslovanja.

Koreni promena do kojih je došlo ležali su u činjenici da je najstarija civilizacija pronašla način kako da se u senci svih tih dešavanja polako razvija i nađe put kojim će se stvari radikalno promeniti.

Terorizamkao novo proklamovanu sveopštu pretnju, svaka od ovih država doživljava na svoj način, pa mu se tako i suprotstavlja. Amerika ne samo da je proglasila rat po celoj planeti (gde im je dostupno), već je i u sopstvenoj zemlji ukinula mnoga prava svojih građana radi opšte zaštite društva. To naravno nailazi na otpor, jer privatnost (da li uopšte može da postoji u 21. veku novih nauka i tehnologija?) trebalo bi da predstavlja jedno od najosnovnijih ljudskih prava za koje se Amerika toliko zalaže u ostalom svetu. Kina se suočava sa unutrašnjim terorizmom pre svega u separatistički Sikjang, gde deo muslimanskog ujgurskog stanovništava želi da se otcepi od matice. Amerika planetarno maše svojim ocenama o terorističkim zemljama Iran, Severna Koraja, Kuba, Burma (Mijanmar), Sudan, Zimbabve, koje su, gle čuda, uglavnom bliski saradnici Kine. Naravno i Kinezi imaju mnogo primedbi na neke od ključnih američkih saveznika (diktatorski režimi), ali njihova diplomatska mudrost ih naravno ne imenuje.

Jedna od zajedničkih nevolja, i posebna odgovornost im je i veliko nezadovoljstvo desetina i stotina miliona mladih veoma dobro obrazovanih ljudi koji veoma lako mogu da stupe u sve planetarnu komunikaciju sa svim posledicama koje iz toga mogu da proisteknu. Nezadovoljstvo ove populacije (i ne samo u Kini i Americi) nastalo je iz njihovog saznanja da se plodovi sveukupnog rasta materijalnih i duhovnih vrednosti u 21. veku na planeti, ne raspodeljuje bar donekle, ravnomerno na svakog stanovnika Zemlje. Kineski mladi ljudi imaju tu malu prednost jer su pripadnici države koja krupnim koracima osvaja sve više novih oblasti (prostora) koji su im u bliskoj prošlosti bili nedostupni. Za razliku od njih mladim ljudima Amerike, sudeći prema skoro svakodnevnim propagandnim bodrenjima (podizanja morala) od predsednika Obame, perspektive nisu ružičaste i imaju mnogo više razloga za brigu o svojoj budućnosti. Kada i koliko jako će ovaj vid planetarnog socijalnog bunta buknuti svetom samo je pitanje vremena i redosleda.

Obe zemlje ispoljavaju veliku glad za resursima koji bi garantovali što duži nastavak dominantnih ekonomskih tokova. Dok se ne reši pitanje ekonomičnog korišćenja jedinog neograničenog energetskog resursa Sunca, trka za ostalim energentima (njihovom eksploatacijom i zaštitom od drugih) jeste jedan od prioriteta svake zemlje koja u tome može da učestvuje. Panična, diplomatski veoma sporna izjava Hilari Klinton, kojom upozorava afričke narode na opasnost od kineskog kolonijalizma (?) i poruka da Peking nije politički uzor koji bi trebali da slede, više je izraz panike pred nemogućnošću da bilo šta protiv toga urade, nego bilo kakva ozbiljna briga za Afrikance (s obzirom šta su oni u Africi do sada uradili) . Dosledno poštujući principe za koje se zalaže, Kina stupa u saradnju sa svim zemljama (u Afriku je 2009. uložila 10 milijardi dolara) koje to žele i imaju interesa za to. Sigurno da svi poslovi nikad nisu do kraja izbalansirano korisni za obe strane, no i težnja da tako bude, bez silom nametanja bilo kakvog rešenja, kako su u takvim slučajevima postupale do sada sve imperijalne sile, veliko je osveženje za male i pogotovo sirovinama bogate zemlje (ko se ugruvao u Libiji?) .

Na kraju da čujemo i nekoliko poruka od ljudi sa lica mesta. Možda najbolji poznavalac, a svakako i jedan od kreatora geopolitičkog svetskog tržišta u poslednjih nekoliko decenija, Kisindžer saopštava javnosti Amerike i ostalog „slobodnog sveta“, da je na istorijsku scenu ubrzano stupio novi lider koji će to ostati najvećim delom ovog veka. Svojim ugovaranjem Niksonove posete Kini, kojom je faktički od Amerike priznato postojanje jedinstvene Kine, i njenog zauzimanje mesta petog člana Saveta bezbednosti UN sa pravom veta, postao je jedan od najvažnijih savetnika skoro svih američkih predsednika. On je autoritet kome se pogotovo u Americi veruje i koji može da saopšti brižno čuvanu tajnu koja je poznata estabilšmentu Amerike bar 10 godina (to svakako osećaju i njeni građani kojih 2. 500. 000 uči kineski jezik) . Njegov predlog odnosa i potrebe za koevolucijom umesto latentnim sukobom sa Kinom, sigurno je dobrodošao Obami, jer je to praktično jedina opcija koja je realno moguća. Kisindžerova ideja da je Kina kao najveći svetski kreditor, čak i obavezna da uspostavi novi svetski ekonomski poredak, i presudno utiče na njegovo ostvarivanje nekim planom „Van Đibao“ (slično „Maršalovom planu“, koji je podigao privredu posleratne Evrope, a time i celog sveta), svakako pokazuje prepoznatljivo nastajanje novih svetskih odnosa u kojima će se preispitati i preispitivati se, sve do sada poznate varijante ekonomskog progresa. Ovo jasno bacanje američkog peškira u ring od Kisindžera, jasan je signal i svim američkim saveznicima koji su to naravno još ranije prepoznali, da je stigao novi šerif u grad.

Drugi važan, trebalo bi da bude i nepristrasan poznavalac, važnih principa geopolitičkog tržišta je i Štiglic koji jasno identifikuje dolar kao glavni simbol i sredstvo planetarne dominacije Amerike. Njegova izjava da se dolaru približava kraj, konstatacija je koju sad uviđaju i najslabovidiji ekonomski analitičari širom sveta. Jasnu poruku BRIKS-a da je potrebno uvesti i druge valute u korpu rezervnih svetskih valuta i time stabilizovati svetski finansijski sistem, sada povezuju sa Kejnsom i istom takvom njegovom sugestijom još 1947 u Breton Vudsu. Naravno da je Kejnsova ideja ostvarena tada, ne bi postojala mogućnost za ostvarivanje najveće moguće koristi (od manipulacija) za Ameriku i njene saveznike. Pre dve godine svi su bili u čudu zašto Kina (naravno i Rusija) kao najveći kreditor ne ide mnogo energičnije ka zameni dolara kao rezervne svetske valute. Sada je jasno da su čekali još povoljniji trenutak i planetarno saznanje da tako nešto jednostavno mora da se dogodi, a da se Kini (koja uvek i za sve ima dovoljno vremena) ne pripiše neka demonstracija ekonomske sile, koja bi zapravo pokazala da ona želi da stvori novu imperiju. Sada je svima normalno da Kina svoje ogromne devizne rezerve troši na najrazumniji način, kako bi to uradio svako normalan, trošeći ih za nabavku potrebnih im resursa.

Treći odličan poznavalac savremenih svetskih i američkih prilika profesor Harvarda Stiven Volt, jednostavnim rečima svima razumljivim, rekao je da je došao sumrak američke ere. Uz tačne konstatacije on sugeriše i američko ponašanje u narednom periodu, ne bi li se u nekoj budućnosti pojavila mogućnost ponovnog povratka Amerike na vodeću poziciju u svetu.[1]

Tržište je postalo mesto gde se sve meri i dobija svoju cenu. Pre svega dolar kao glavna vidljiva posledica novog poretka uspostavljenog 1947 godine u Breton Vudsu. Vladar Planete u liku zelembaća (pogotovo sa cifrom 100), i podupret najjačom vojnom silom i najvećoj, do neprepoznavanja realnosti, medijskom propagandnom mašinom, postao je činjenica bez koje se jednostavno nije moglo živeti poput vode ili vazduha. Pod takvom presijom i geopolitičko stanje na svetu je ostalo više decenija relativno stabilno i pod kontrolom jedne sile. (Istočni blok nije imao kapacitete da im se uspešno suprostavi). Koreni promena do kojih je došlo ležali su u činjenici da je najstarija civilizacija pronašla način kako da se u senci svih tih dešavanja polako razvija i nađe put kojim će se stvari radikalno promeniti. U decenijskom sukobljavanju i evolutivnom menjanju sveta, Kina je iskoristila dugi period kada nije bila u fokusu svetskih sučeljavanja, mada je bilo i toga (Indija, Vijetnam, SSSR), i postala je najveći dobitnik poslednji decenija. Razvoj nauka i tehnologija samo je ubrzao te promene i pokazao da se Duh (Internet) pušten iz boce nikako u nju neće vratiti. Globalizacija koja je trebalo da pomogne Americi da ceo svet uvuče u sistem kako su ga neoliberali osmislili, i koji bi dugoročno (dugovečno) zacementirao (kraj istorije) odnose u svetu, postala je osnovna sila promena. Informacije i znanje, trenutno dostupno novim tehnologijama milijardama ljudi, nezaustavljivo ruše sve tabue i „ večne istine“ nametane raznim silama.

I sad kao i nekad menjanje svetskog poretka je tu. Ponuda je na stolu. Tržište, ono glavno, nudi svekolike interesantne mogućnosti. Svako, i svaka nacija, ima zahvaljujući nemogućnosti da se skoro ništa više ne može sakriti, mogućnost da sagleda svoje puteve bez alternative.

Tekstovi autora koji prate ovaj tekst, sa hronologijom njegovih tekstova o ovoj temi

http://www. nspm. rs/ekonomska-politika/istorija-i-perspektive-brik-a. html

http://www. nspm. rs/savremeni-svet/budjenje-sad. html

http://www. nspm. rs/ekonomska-politika/predvidjanja-brik-a. html

http://www. nspm. rs/ekonomska-politika/brik-u-2009. html

http://www. nspm. rs/ekonomska-politika/da-li-se-amerika-probudila. html

http://www. nspm. rs/srbija-i-nato/milosrdni-nekom-andjeo-a-nekom-djavo. html

http://www. nspm. rs/ekonomska-politika/brik-godina-prva. html

http://www. nspm. rs/ekonomska-politika/da-li-je-brik-novi-motor-svetske-ekonomije-q. html

http://www. nspm. rs/savremeni-svet/ekonomski-prostor-preraspodeljena-kad-ce-medijski-nezna-se. html

http://www. nspm. rs/ekonomska-politika/pouke-jekatarinburga. html

http://www. nspm. rs/komentar-dana/mali-korak-za-brik-veliki-za-covecanstvo. html

http://www. nspm. rs/savremeni-svet/amerika-se-probudila-i-sirom-otvorila-oci-sta-sad-q. html

http://www. nspm. rs/savremeni-svet/od-brik-a-do-briks-a. html