Turska politika neoosmanizma na Balkanu

(Fond strateške kulture, 18.4.2010)

Mnogobrojne konferencije muslimanskih zajednica Bugarske, održane tokom poslednjih godina, u suštini su nezakonito proglašavali Mustafu Ališ Hadžija glavnim muftijom Bugarske. Taj čovek, koga je deo bugarskih muslimana proglasio duhovnim vođom, nalazi se pod istragom zbog toga što je njegov izbor za glavnog muftiju zemlje predstavljao rezultat grubih falsifikata. Koaliciona vlast u Bugarskoj, čiji je neodvojivi deo sve do poslednjih izbora u leto 2009. godine bila stvorena uz podršku iz inostranstva monoetnička turska partija pod nazivom Pokret za prava i slobodu (DPS), dugo vremena je kočila tok odgovarajuće istrage. Osećajući se veoma komforno, M.Hadži je preplavio Bugarsku desetinama propovednika, koji predstavljaju različite islamske sekte Evrope i arapskog sveta.

Sada, kada su se njegovi politički pokrovitelji unutar zemlje našli u opoziciji, u svojim javnim nastupima, pored ostalog i u Rusiji, Mustafa Hadži osipa žestoku kritiku na bugarske državne institucije. On tvrdi da se muslimanska manjina u Bugarskoj diskriminiše i ugnjetava, i da vlada u Sofiji teži da liši muslimane demokratskih prava, osvojenih u pređašnjim godinama, protivi se stvaranju muslimanskog centra, sprečava izgradnju minareta u novim džamijama, pokušava da isključi islam iz reda obaveznih predmeta u srednjim školama (tamo gde preovladava odgovarajuće stanovništvo) i da zatvori Visoki islamski institut. U jednom nedavnom intervjuu turskim medijima M. Hadži je čak optužio bugarsku vladu za preporod politike asimilacije muslimana, koju su sprovodili početkom 80-ih godina komunisti, pod neposrednim rukovodstvom Todora Živkova.

Naročite pretenzije Mustafe Hadžija izazvala je ekstradicija iz Bugarske zbog optužbe za pranje novca predstavnika turske Uprave za religiozna pitanja Adema Hodžija. Nakon tog događaja Hadži se još aktivnije okomio povodom „opasnosti od rastuće hrišćanizacije Evrope i nestabilnosti pozicija islama na evropskom kontinentu“.

Njegovi pokušaji da diskredituje napore bugarskih vlasti u sprečavanju raskola zemlje po religioznom obeležju, navode na razmišljanje o razlozima za takvo delovanje. Jedan od prozaičnih jeste lično bogaćenje. Mustafa Hadži je podjednako blizak islamskim sektama u arapskom svetu, turskim religioznim fundamentalistima i liniji Ankare u pravcu podrške muslimanskih manjina u Evropi kako bi one, sa svoje strane, „pritisnule“ na svoje vlade u korist što skorijeg prijema Turske u Evropsku uniju. Konfrontirajući se sa državom sa pozicija „žrtve“, Hadži se nada da će kod svojih partnera iskamčiti pomoć, kako političku, tako i finansijsku.

Odnos zvanične Ankare prema turskom stanovništvu, preostalom u susednoj Bugarskoj posle oslobođenja zemlje u toku rusko-turskog rata 1878-79. godine, uvek je bio poseban i pokroviteljski. Bugarski političari smatrali su neophodnim da uključe turski etnos u izgradnju nove nezavisne države. I zato su sve do 1989. godine Turci imali svoje predstavnike u svim sazivima nacionalnog parlamenta – Velikog narodnog sobranja, i u okvirima zakona i bugarske državnosti, sačuvali svoju religioznu samostalnost. Stvaranje Pokreta za prava i slobode označilo je kraj toj praksi, koja je trajala duže od veka. Turci u Bugarskoj su postali objekat sistemske državne asimilacije od strane turske države. Instrument te asimilacije je pritisak na bugarske Turke: od strane onih koji su krajem XX veka iseljeni u Tursku (i preostalih u Bugarskoj njihovih rođaka) kao prvo, i od strane apsolutno paternalističke, feudalne strukture Pokreta za prava i slobodu (DPS), kao drugo.

Mnogi rukovodioci lokalnih organa vlasti u turskim regionima Bugarske, naimenovani uz podršku DPS, tesno su povezani sa turskim specijalnim službama. U Turskoj je sada u toku puzeća islamska restauracija, i svetska država preuzima na sebe i funkcije poslednjeg Kalifata. Turski islamisti – preko različitih fondova, koje je stvorila turska emigracija prvenstveno u Evropi - diskretno šire islamski uticaj u Bugarskoj. Ta očigledna okolnost determiniše vezu između lokalnih vlasti i turskih emisara – nacionalista i islamskih fundamentalista. Imajući u vidu da nacionalizam i islamizam u svetskoj političkoj praksi kao takvi predstavljaju dve različite struje, treba priznati da u Bugarskoj klija veoma opasni i nakaradni oblik islamskog nacionalizma. Najizrazitiji elemenat tog procesa jeste poturčivanje stanovništva u Rodopima i takozvanih pomaka – Bugara, koji su nekada pod uticajem istorijskih okolnosti primili muslimansku veru. Danas, u XXI veku, očigledna je tendencija njihovog pretvaranja u Turke. U osnovi tog procesa leži potpuna zavisnost tog dela bugarskog stanovništva od lokalnih vlasti, islamskih propovednika i emisara mnogobrojnih turskih fondova.

Navedena tendencija sve više se širi i na cigansko stanovništvo zemlje, koje u rezultatu odgovarajuće obrade od strane aktivista DPS i religioznih lokalnih aktivista, bez naročite muke otkrivaju u sebi „turske korene“ i težnju ka islamu.

Granice kompaktnog življenja turskog stanovništva u Bugarskoj se rasplinjuju, tako da ne samo Kirdžali i Rodopi, već i teritorija cele zemlje, postaju objekat izolacije i traganja za identitetom – religioznim islamskim i nacionalističkim turskim. Prestale su sve diskusije po pitanju integrisanja turskog etnosa u bugarsko društvo – taj etnos se razvija praktično u potpunosti izolovano. Bugarska postepeno postaje odskočna daska na putu ka islamskoj turskoj hegemoniji u Evropi. Arapski uticaj se potiskuje likom umerenog turskog islama, vezom zajednica sa bivšim islamskim kolonijama evropskih zemalja – turskim islamskim nacionalizmom. Lokalne vlasti u turskim regionima zemlje postaju praktično strukture Glavnog muftijata. Turska u tim uslovima dobija mogućnost da se direktno meša u unutrašnje probleme, čime se i bave turske diplomate u Sofiji. Savetnik turske ambasade u Sofiji Mazhar Belgin je, na primer, uključen u sastav struktura Glavnog muftijata – on je član religioznog saveta za tumačenje Kurana. Još sasvim nedavno pojavljivanje inostranog diplomate na proturskim islamskim mitinzima bilo je povod za njegovo proglašavanje personom non grata, a danas se u rukama turskog diplomate našao faktički organ visoke islamske uprave u Bugarskoj, koji se koristi u interesu strategije neoosmanizma.

Dirigujući muftijama u granicama bivše Osmanlijske imperije, Turska otvoreno pokušava da objedini grupe islamske manjine u celoj Evropi.

Istovremeno se učvršćuje položaj muftija u bivšim sovjetskim republikama, pa i u Rusiji. Veze između Rusije i Turske se proširuju, a skoro 45-milionsko muslimansko stanovništvo na postsovjetskim teritorijama može postati instrument puzeće islamizacije Evrope. Danas se Glavni muftijat Bugarske pretvara u centar za veze Turske i islamskih krugova bivšeg SSSR, jer u zemlji, koja je 2005. godine postala članica Evropske unije, broj stanovnika koji se identifikuju sa islamom, po nekim ocenama, dostiže pola miliona.

I Mustafa Hadži se stalno žali turskim diplomatama na bugarsku državu i njenu politiku prema islamskoj manjini kojoj je, eto, potrebna zaštita, kako se ne bi ponovili asimilatorski ekscesi 80-ih godina prošlog veka, kada je bugarsko rukovodstvo primoravalo Turke da menjaju svoja imena i prezimena slovenskim. I sada se već u islamskim krugovima obe zemlje sve glasnije diskutuje o tome, da bi Bugarska trebalo da iskoristi model ujedinjenja balkanskih muslimana – u okvirima Islamskog saveta pod okriljem Glavnog Muftijata Turske. U Turskoj, međutim, takvog nema, a Dijanet – Uprava za religiozna pitanja je vladina struktura, pa se prema tome sve turske muftije nalaze u državnoj službi. To je još jedan dokaz toga, odakle potiču ideje o islamskom ujedinjenju. Proturski islamisti u Bugarskoj to već i ne kriju: predsednik Visokog Saveta muftija otvoreno u medijima poziva na povratak u vremena turskog kalifata, kada su kandidature religioznih rukovodilaca morale biti odobrene od strane Turske. Pri tom podsećaju tursko rukovodstvo na istorijsku odgovornost za balkanske muslimane, koji su bili deo imperije tokom pet vekova.

Bez obzira na svoje svestrane i davnašnje veze sa islamskim organizacijama u arapskom svetu, Mustafa Hadži je, stekavši doktorat iz bogoslovije u Turskoj, oštro istupio protiv umerene arapske politike na Balkanu. On je dao zeleno svetlo u Bugarskoj organizacijama tipa Hudaj Vakif, sledbenicima panturkističkih sekti i fondova Sulejmandži i Nurdži. Mnoge sunite je šokiralo i njegovo (Hadžijevo) neočekivano zbližavanje sa šiitskim Iranom.

Strukture Glavnog muftijata Bugarske danas su postale taoci turske politike neoosmanizma. One pokušavaju uvući državu u konflikt sa muslimanima, provocirajući kako jednu, tako i drugu stranu. Državu optužuju za kršenje prava muslimana, a muslimane – za nepoštovanje istorijskih duhovnih tradicija. Žestokoj kritici podvrgavaju se demokratske vrednosti bugarskih muslimanskih zajednica. U takvoj situaciji muslimani u Bugarskoj mogu kroz izvesno vreme i zaista izgubiti veoma mnogo, pre svega svoju autonomiju i privilegiju da budu najmnogobrojnije autohtono islamsko stanovništvo u Evropi.

Javne izjave „glavnog muftije“ Bugarske svedoče, uostalom, ne samo o proturskoj angažovanosti kako njega lično, tako i njegove mnogobrojne porodice, ali i o tome da je on spreman i da emigrira u slučaju po njega nepovoljnom razvoju događaja u muslimanskim strukturama zemlje. Savršeno je očigledno da će kroz izvesno vreme njegovo ime aktivno koristiti Turci kao moćno sredstvo za propagandistički pritisak na Bugarsku i Evropsku uniju u celini: progonjeni i oklevetani islamski lider, lišen ovlašćenja uz popustljivost Evrope.

Bugarskim muslimanima treba odati dužno priznanje – među njima M.Hadži ne uživa naročiti autoritet. Svima je poznato da je on svu svoju imovinu odavno prebacio u Tursku, gde žive članovi njegove porodice i u koju on redovno šalje poprilična sredstva, koja potiču, naravno, ne od svoje male plate imama, već od mahinacija sa porezima i imovinom islamskih zajednica, a takođe od značajnih doznaka finansijskih i materijalnih sredstava iz inostranstva, namenjenih za razvoj islama. Zloupotrebe Hadžija ogromnim parama koje su svojevremeno doznačene za različite islamske projekte u Bugarskoj od strane Organizacije Islamske Konferencije, Islamske banke za rekonstrukciju i razvoj i drugih, već su naširoko poznate. Nije slučajno što se zvanične islamske organizacije distanciraju od kontakata sa Bugarskom. I u rezultatu se u Bugarskoj formira krajnje izopačena predstava o islamu – u punom skladu sa propagandističkim klišeima različitih sekti, legalizovanih u Bugarskoj, a koje su od M.Hadžija na raspolaganje dobile mnoge džamije i duhovna učilišta.

Rastakanje tradicionalnog islama u Bugarskoj, koje inspiriše, u suštini, Glavni muftijat, podržava se i od strane Turske. Ne tako davno je u kalendaru religioznih islamskih datuma za ovu godinu, izdatom u Bugarskoj, naporedo sa osvrtima na čitav niz osmanlijskih i turskih religioznih pregalaca, objavljen i članak Basrija Pehlivana, predsednika Visokog Saveta muftija, o značajnoj ulozi duhovnih lidera u islamskom svetu u periodu do Ataturkovih reformi, o tome da su i danas islamskom svetu preko potrebni takvi lideri, kao i o tome da je turska država obavezna da se pobrine o muslimanskim manjinama na Balkanu.

Turska teži da preporodi osmanlijsku ideju o stvaranju Kalifata na novoj osnovi i u savremenim oblicima - putem ekonomske i religiozne dominacije. Otpočinje nova etapa u razvoju te zemlje kao geostrateške snage u Evropi i Aziji, kao značajnog faktora u islamskom svetu. To Evropu stavlja pred ozbiljne izazove - perspektivu globalne konfrontacije sa neoosmanizmom.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2936