Ukrajina na raskršću, ili maljevima na Lenjina

Prisećam se događaja od pre tačno dvadeset godina. Negde pred kraj 1993. sedeo sam sa omanjim društvom svojih kolega, ukrajinskih novinara, u jednom skromnom lokalu nadomak Majdana (trga) u centru Kijeva, koji je sada, kao i tokom ,,Narandžaste revolucije’’pre više godina, poprište burnih događaja. To je vreme kada su radnje u Kijevu gotovo prazne, kada nemaština pritiska većinu građana i kada se u svoj žestini osećaju negativne posledice raspada velike zemlje. ,,Bojim se da je ovo samo početak naših zajedničkih nevolja“, kaže ukrajinski kolega. „Mislim da još ne možemo da sagledamo posledice raspada Sovjetskog Saveza, a još manje da dokučimo šta nas čeka u budućnosti’’. Razgovaramo na ruskom; mnogim Ukrajincima je to maternji jezik, a i oni kojima to nije, u svakodnevnom razgovoru ga često koriste.

Pokazalo se da je moj kolega bio vidovit. Politička kretanja u Ukrajini (a i nekim drugim bivšim sovjetskim republikama) poslednje dve decenije potvrdila su da strahovanja za budućnost nisu bila bez osnova. I da je raspad Sovjetskog Saveza, kako je to konstatovao i ruski predsednik Putin, bio geostrateška katastrofa 20. veka.

Danas se situacija u Ukrajini menja gotovo iz časa u čas, pa se ni posle gotovo tri nedelje žestokih protesta u Kijevu ne može sa sigurnošću reći šta donosi sutrašnji dan. Jedno je, ipak, sigurno: analitičari evropskih, američkih i ruskih specijalnih službi danonoćno analiziraju situaciju, kao šahovski velemajstori i njihovi sekundanti u prekidu partije. S tom razlikom što ovde, kako zaključuju pojedini komentatori, nikakvog remija ne može biti.

Ili se komentatori možda varaju? Da li postoji varijanta – tresla se gora, rodio se miš? Malo verovatno, smatraju posmatrači i u Moskvi i u Kijevu, iako se i ta opcija ne isključuje. Ulog je suviše veliki, stavovi opozicije i vlasti oprečni, a Ukrajina suviše značajna zemlja da bi se sadašnje sučeljavanje okončalo miroljubivim remijem.

Sučeljavanje, nastalo posle odbijanja predsednika Janukoviča da potpiše ugovor sa Evropskom unijom, može dovesti ne samo do paralize vlasti nego i do rascepa zemlje na dva, a možda i tri dela. Ukrajinski politikolozi smatraju da se protivrečnosti u društvu mogu zaoštriti do te mere da će pomirenje dveju strana postati nemoguće.

Tokom čitavog postsovjetskog perioda Ukrajina je već bila podeljena na tri dela: industrijski razvijeniji jugoistok koji je okrenut ka Rusiji, neutralni centar i radikalni, prozapadno orijentisani zapad. Na tim protivrečnostima zasniva se i najnovija politička istorija zemlje.

Takva teritorijalno-politička podela ogledala se i u svim izborima – parlamentarnim, predsedničkim, pa i lokalnim. Tako su na parlamentarnim izborima 2012. birači na istoku zemlje masovno glasali za Partiju regiona Viktora Janukoviča, zapad se opredelio za ,,Batkivščinu’’ (Otadžbina), a centar se podelio i kolebao između ove dve struje. U Zakarpatskoj oblasti, gde živi dosta Rusina, glasači su se takođe u većini opredelili za Partiju regiona.

Rukovodilac ukrajinskog Centra za politička istraživanja, politikolog Vladimir Fesenko smatra da do raspada zemlje može doći ako se protiv demonstranata primeni sila. Na nasilje će se odgovoriti nasiljem, posle čega će biti nemoguće predvideti kojim će se pravcem događaji razvijati. To bi moglo da ima i karakter građanskog rata. Jer ljudi koji su izašli na ulice, posle ,,čistke’’ na Majdanu, centralnom gradskom trgu u Kijevu na kome se okupljaju demostranti, neće nikud iščeznuti, niti će nestati njihova nesaglasnost sa vlastima. Zapadne oblasti mogu da ostanu tvrdoglave u svojim stavovima, a istočne će svakako biti protiv prisilnog odstranjenja Janukoviča ili nagle promene njegovog kursa.

Ukrajinski politikolozi razmatraju više varijanti kako će se situacija dalje razvijati. Pored mogućnosti cepanja države, pojedini analitičari smatraju da je takva varijanta složenija od očuvanja celovitosti zemlje. Varijanta o cepanju zemlje je nemoguća – smatra direktor Instituta globalne strategije Vadim Karasev. Da, Ukrajina je politički i ekonomski podeljena na tri dela, ali kako bi u slučaju rascepa išla granica? Po Dnjepru? A kako Kijev razdeliti? Karašev smatra da ona strana koja izađe kao pobednik u sadašnjem sučeljavanju može nametnuti svoja pravila ostalima, Janukovič zapadu zemlje ili opozicija istoku, ali teritorijalni integritet će se očuvati.

Analitičari u Moskvi takođe razmatraju moguće varijante daljih kretanja u Ukrajini. Komentator Aleksandar Grišin smatra da u eventualnoj pobedi Janukoviča značajnu ulogu mogu odigrati vremenski uslovi. U Kijevu su mrazevi, a omladina koja je značajno zastupljena u demonstracijama više voli da sedi u toploj sobi uz kompjuter, nego da izigrava heroje na mrazu.

Međutim, pobeda Janukoviča mogla bi - po mišljenju ovog komentatora - da se pokaže kao Pirova. On podseća da se za nešto više od godinu dana održavaju predsednički izbori na kojima njegove šanse nisu velike. Grišin kaže da na zapadu Ukrajine Janukoviča mrze i da mu nikada neće oprostiti ponašanje u Vilnjusu gde je odbio zahteve Evropske unije. To mu neće oprostiti ni Brisel, koji mu je javno otkazao podršku za drugi mandat i koji, kako izgleda, želi da u predsedničkoj fotelji vidi bokserskog šampiona Vitalija Klička.  

Grišin smatra da je za Janukoviča jedini izlaz da očuva renome na istoku i jugu zemlje. Ali, on ne može istovremeno sedeti na dve stolice - jednu mora napustiti (EU) i čvrsto se smestiti u drugoj. A to znači da treba da zaključi savez sa Rusijom (carinski ili još neki drugi) i spreči odliv finansijskih sredstava sa istoka i juga na zapad zemlje. Drugim rečima, građani sa istoka i juga države nemaju obavezu da dotiraju one u centru i na zapadu koji više vole da mitinguju nego da rade.

A za sve to potreban je novac. To je veoma bolno pitanje za Kijev, koji je pred defoltom i kome su potrebni novi zajmovi ne za razvoj nego za vraćanje starih dugova. Jedina koja može da odreši kesu u ovom trenutku je Rusija. Ona, međutim, želi i protivuslugu. Ne samo na rečima jer se na reči više ne veruje.

Analitičar izvodi jedan pomalo čudan zaključak. On kaže da se njemu lično više sviđa varijanta da se Ukrajina veže za Evropsku uniju. Prosto zbog toga što je novac koji bi dala Ukrajini i Rusiji potreban. „Ali, sve se ne meri novcem, pa ako je mojoj državi tako bolje, ja mogu i da se pritrpim“, kaže ovaj komentator.

Jedan drugi ruski komentator Vladimir Vorsobin iznosi drugu, pesimističniju varijantu. On smatra da Janukovič polako gubi poziciju. Neodlučnost ukrajinske vlasti demorališe policiju i činovnički aparat. ,,Revolucionari’’ danas ili sutra mogu ,,okupirati’’ neke nove institucije, iz predsednikovog tima počeće da beže prvi ,,pacovi’’, oligarsi okreću leđa predsedniku i vlast počinje da se raspada. Tako je bilo i 2004. godine. Janukovič nekud nestaje, beži iz zemlje, najverovatnije u Belorusiju.

Vorsobin se na tome ne zaustavlja. On u svojoj pesimističkoj varijanti ide dalje. U svojoj uobrazilji on vidi poslerevolucionarne svečanosti u Ukrajini, na Majdanu se odmah posle novogodišnjih praznika trijumfalno potpisuje ugovor sa Evropskom unijom, pokreće se krivični postupak protiv članova (Janukovičeve) ,,porodice’’, njihova imovina se konfiskuje. Kličko postaje vršilac dužnosti predsednika, Jacenjuk premijer, a Tjagnibok (svi su oni vođe opozicije) – ministar unutrašnjih poslova. Evropa dreši kesu i daje milijarde, čime učvršćuje svoju pobedu. Armija i policija dolaze na granicu sa Rusijom ,,za svaki slučaj’’, kao odgovor na ,,moguću intervenciju Moskve’’. I zapad će u Kijevu imati poltronski vlast. Apsolutno poslušnu.

A tek posle dve ili tri godine, i Rusi i Ukrajinci će se osvestiti kao posle novogodišnje pijane tuče. Rusi bi tada moguće rekli – bilo bi bolje da su Ukrajinci svojevremeno potpisali ugovor sa EU. A Ukrajinci bi ovako rezonovali: bilo bi bolje da ništa nismo potpisivali.

Ni za koga ni u Moskvi i u Kijevu nije tajna da iza događaja na Majdanu stoje zapadni centri. U tom smislu je i ruski predsednik Putin dao izjavu. U Kijevu su poslednjih dana boravili bivši predsednik Gruzije Sakašvili, bivši predsednik Evropskog parlamenta Ježi Buzek, predsednik Komiteta Evropskog parlamenta za spoljnu politiku Elmar Brok i drugi visoki funkcioneri sa zapada. Boravila je i visoka predstavnica EU za spoljne poslove Ketrin Ešton. Oglašavaju se vrlo visoki funkcioneri vodećih zapadnih država. I svi oni daju podršku ,,opravdanim zahtevima’’ demonstranata i kritikuju ,,preteranu opotrebu sile‘’ ukrajinskih organa reda. To je - kažu analitičari - strašan pritisak s kojim se suočava aktuelna vlast u Kijevu.

Samo nekoliko meseci ranije – podsećaju moskovski mediji – sličnim protestima bila je zahvaćena Turska. I tamo su demonstranti, sa snažno izraženom prozapadnom orijentacijom, zahtevali približavanje ,,svetskim evropskim vrednostima’’. Štaviše, rezultati sukoba policije i demonstranata bili su mnogo radikalniji nego u Kijevu. Bilo je nekoliko desetina mrtvih (samo u Istanbulu troje), više od hiljadu povređenih, isto toliko uhapšenih. I nijednog prekookeanskog ili evropskog gosta. Niko na zapadu nije uputio ni reči kritike na prekomernu upotrebu sile.

Da li je to neki paradoks, pitaju analitičari u Moskvi i istovremeno odgovaraju – nije. Zato što se Turska i Ukrajina u EU i u SAD doživljavaju sasvim različito. Turska je moćna regionalna drzava. Sa odlučnom vlasti i samostalnim ponašanjem. Svi odlično znaju da ,,učitelji’’ sa strane ne bi smeli ni da privire na trgu Taksim sa pozivom demonstrantima da što pre obore vladu. Znaju takođe da bi se odmah našli iza brave. Strane diplomate bile bi proglašene personama non grata. Turska – to je kao Jupiter koga se niko ne usuđuje da ljuti. A Ukrajina – to je nešto sasvim drugo. Nju na zapadu više doživljavaju kao teritoriju. A ukrajinski narod kao nerazumno stanovništvo kome treba pokazati kuda treba da ide. Čak i patuljaste baltičke republike prisvojile su sebi pravo da Kijevu drže lekcije. Svi oni zajedno doživljavaju Ukrajinu ne kao Jupitera, kaže komentator Komsomolske pravde, već kao bika spremnog za klanje. A bik se ni za šta ne pita. Njega prosto vode u štalu. A kasnije mozda i na klanicu.

Pre neki dan u Kijevu, na Bulevaru Tarasa Ševčenka, demonstranti su srušili Lenjinov spomenik. On je tamo stajao od 1946. godine, a otkrivanju je prisustvovao Nikita Hruščov. Spomenik visok 3,5 metra (sa postoljem od oko sedam metara) od kvarcita iz Karelije teškog sedam tona, srušen je znalački, planski. Dovezli su merdevine, statuu vezali čeličnim užadima i vukli, vukli. Prilikom pada, glava se odvalila i nekud je nestala. Prisutni su, uz vištanje, maljevima komadali delove i uzimali kao suvenire. Očevici kažu da su pojedini, doduše malobrojni građani, čitav ritual posmatrali skidajući kapu. Demonstranti kažu da su želeli da uklone poslednje ostatke nečega što ih podseća na komunizam. Nije istina – kažu komentatori. Lenjin ih u usijanim glavama asocira na Rusiju i Ruse, na ,,okupatore’’. Maljevima su udarali po statui Lenjina, a mislili na Rusiju.

I sve ono što se ovih dana (nedelja, meseci i godina) dešava u Kijevu u direktnoj ili indirektnoj vezi je sa Rusijom. „Budale Ukrajinci“, pročitao sam u nekom od mnogobrojnih reagovanja građana. Zar ne vide da na njima razrađuju tehnologiju ,,obojenih revolucija’’. Zapad je iz petnih žila zapeo da udalji Ukrajinu od Rusije. Borba za Ukrajinu je ujedno borba protiv Rusije. To je alfa i omega politike zapada, kažu građani koji medijima šalju svoja mišljenja. Takvo mišljenje imaju i mnogi analitičari i politikolozi u Moskvi.

Da li će susret Janukoviča sa bivšim ukrajinskim predsednicima dati neki rezultat u pravcu smirivanje situacije i izlaska iz duboke krize? To u ovom trenutku niko sa sigurnošću ne može da kaže.

Vlasti su odlučile da protiv demonstranata ne upotrebljavaju silu, a policija se povukla sa Majdana. Da li je to nekakav znak? I kakav? Istovremeno, ruska Duma u svom dokumentu poziva na mirno rešavanje konflikta, ukazuje na viševekovne veze Rusije i Ukrajine i njihovih naroda i poručuje da Moskva ne može ravnodušno gledati na ono što se dešava u Ukrajini. Da li i to nešto znači? Ako ništa drugo, onda svakako bar podršku presedniku Janukoviču.

Ukrajina, u svakom slučaju, i dalje ide ivicom provalije. Daj bože da sa te ivice ne sklizne.