Ukrajinski rat dokrajčio evropski liberalno-demokratski mit

Tokom protekle decenije, a posebno posle političkih šokova 2016. godine, postoji sve izraženija tendencija da se domaća i međunarodna politika posmatraju kao skup binarnih suprotnosti: demokratija i autoritarizam; liberalizam i neliberalizam; internacionalizam i nacionalizam, itd.  Od ruske invazije na Ukrajinu prošlog februara, ovakav pristup — priča o dobrim momcima protiv loših momaka — postao je dominantan. Koliko god ovaj narativ bio podesan, on zamagljuje svu složenost i kontradiktornost sadašnjeg trenutka.

Evropska unija igra posebnu ulogu u ovom dominantnom narativu. Na EU se obično gleda kao na jednog od dobrih momaka: ona se zalaže za demokratiju i liberalizam - dve vrednosti koje ugrožava Rusija, zemlja na strani autoritarizma i neliberalizma. EU se takođe posmatra kao oličenje kosmopolitizma, suprotno od nacionalizma Rusije i njenih evroskeptičnih „populističkih“ pristalica.

U stvarnosti, međutim, pozicija EU unutar binarnosti koja dominira našim političkim razmišljanjem je mnogo složenija. Njene istorija pokazuje da se ona zalaže za liberalizam pre nego za demokratiju, dok ponavlja neke od karakteristika nacionalizma, ali na višem, kontinentalnom nivou. Najvažnije, umesto da ograničava ove tendencije, rat u Ukrajini ih možda zapravo jača.

Istorija evropskog projekta je problematičnija nego što sugeriše ideja o njemu kao simbolu demokratije. Malo „proevropljana“ zna da je on započet  kao kolonijalni projekat – što bi se moglo nazvati njegovim prvobitnim grehom. Peo Hansen i Stefan DŽonson poazali su u svojoj knjizi Evroafrika da je prva faza evropskih integracija pedesetih bila delimično namenjena konsolidaciji belgijskih i francuskih kolonija u Centralnoj i Zapadnoj Africi, kojima je bila potrebna injekcija zapadnonemačkog kapitala. Mnogi u Zapadnoj Nemačkoj, s druge strane, videli su to kao šansu da se vrate u kolonijalnu igru iz koje su bili isključeni od kraja Prvog svetskog rata.

Kada su Belgija i Francuska šezdesetih izgubile svoje preostale kolonije u Africi, šest zemalja koje su stvorile Evropsku zajednicu za ugalj i čelik i Evropsku ekonomsku zajednicu okrenule su se prema unutra i zaboravile svoje kolonijalno poreklo. Tako je narativ koji se pojavio oko onoga što je postala EU usredsređen na unutrašnje lekcije evropske istorije (to jest na vekovne sukoba između evropskih zemalja, koji su kulminirali u Drugom svetskom ratu i Holokaustu), a ne na spoljnim poukama evropske istorije (posebno ne na evropskom kolonijalizmu). Evropa se sve više zamišljala kao „zatvoreni sistem“.

Evropska unija stvorena Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine sebe je doživljavala kao sredstvo preko koga autoritarne države mogu da izvrše demokratske tranzicije. U ranoj fazi evropskih integracija one su imale ključni značaj za demokratizaciju Italije i Zapadne Nemačke, a kasnije osamdesetih i Grčke, Španije i Portugala. U stvarnosti, ono što je EU zapravo uradila je ograničavanje narodnog suvereniteta u državama članicama.

U periodu nakon Hladnog rata, priča o osnivanju EU kao o tvorevini koja se zalaže za demokratiju nastavila je da jača kako se blok proširivao na zemlje Centralne i Istočne Evrope. Političke promene nakon 1989. u zemljama Varšavskog pakta su viđene, pre svega, kao demokratske revolucije. Branko Milanović nedavno nas je podsetio da su to bile i nacionalističke revolucije koje su imale za cilj stvaranje etnički homogenih nacionalnih država. Ulazak u EU značio je da je nacionalni i narodni suverenitet ovih zemalja odmah bio ograničen. Srednjoročno, to je izazvalo reakciju protiv EU, čije efekte sada vidimo u Mađarskoj i Poljskoj.

Štaviše, uključivanje zemalja Centralne i Istočne Evrope ojačalo je identitet EU kao belog bloka. Nove članice su na proces pristupanja gledale kao na „povratak u Evropu“. Ali, ako je „Evropa“ kojoj su se pridružile bila jednostavno posleratni integracioni projekat, to nije bio „povratak“, jer one nikada ranije nisu bili deo tog bloka . „Evropa“ kojoj su mislili da se „vraćaju“ bila je mnogo starija ideja civilizacijske Evrope. EU je, sa svoje strane, smatrala da je sasvim prirodno da joj se pridruže zemlje Centralne i Istočne Evrope — pod uslovom da sprovedu reforme. Maroko je, s druge strane, 1987. godine podneo zahtev za ulazak u Evropsku zajednicu, kako se današnja EU tada zvala, ali mu je odgovoreno da to nije moguće, bez obzira na reforme koje je sproveo, jer nije evropska zemlja.

Tokom 2010-ih, dok se EU suočavala sa nizom naizmeničnih kriza, počela je da se oseća mnogo ugroženijom i, kao rezultat toga, postala je defanzivnija, što je dovelo do oživljavanja koncepta „geopolitičke“ Evrope, koji se prvi put pojavio dvadesetetih godina XX veka.Ta ideja je bila odgovor na osećaj slabljenja Evrope posle Prvog svetskog rata i zbog straha da Evropa gubi moć u odnosu na Sovjetski Savez i Sjedinjene Države. Tadašnji Panevropski pokret— inspiracija za posleratni „evropski projekat“ — podsticao je Evropljane da se ujedine kako bi postali „treća sila“ u međunarodnoj politici i kako bi zadržali svoju poziciju moći u svetu. Ideja o Africi kao evropskoj „plantaži“ bila je knjučna u toj zamisli.

Kontekst 2010-ih je očigledno bio sasvim drukčiji. Nakon krize evra i niza drugih kriza koje su usledile, EU je sve više uviđala da je okružena pretnjama — „lukom nestabilnosti“ koji se proteže od istoka do juga Evrope. U tom kontekstu, „proevropljani“, kao što je francuski predsednik Emanuel Makron, zamišljali su, na sličan način kao u dvadesetim godinama, da bi se Evropljani mogli ujediniti kako bi postali treći „pol” u međunarodnoj politici u kojoj je Kina zamenila Sovjetski Savez. Ovo je bila pozadina za frenetičnu diskusiju među istraživačkim centrima za spoljnu politiku o konceptima kao što su „evropski suverenitet“ i „strateška autonomija“.

„Proevropljani“ su tradicionalno odbacivali koncept suvereniteta koji su smatrali zastarelim. Posebno tokom optimistične dve decenije od završetka Hladnog rata mnogi su zamišljali da će evropske integracije prevazići ne samo nacionalni suverenitet, već i suverenitet uopšte, pošto je EU postala neka vrsta plana za globalno upravljanje. Ali kako su postali defanzivniji, „proevropljani“ su prihvatili ideju suvereniteta — barem na evropskom nivou. Na primer, dok su ranije zamišljali da je uklanjanje granica unutar EU prvi korak ka svetu bez granica, sada su uvideli da je za uklanjanje unutrašnjih grnica zapravo neophodna tvrda spoljna granica. Štaviše, nakon izbegličke krize 2015. godine, pretnje Evropi su se sve više zamišljane u civilizacijskom smislu. Krajnja desnica je bila u usponu i desni centar je počeo da joj se približava, posebno po pitanjima identiteta, imigracije i islama. Politička oblast u kojoj se ova konvergencija između desnog centra i krajnje desnice najjasnije pokazala i sa najstrašnijim posledicama je imigracija. Od 2014. 27.000 ljudi je umrlo na Mediteranu dok su očajnički pokušavali da čamcima dođu do Evrope. Hjumen rajts voč nedavno je konstatovao da se politika EU prema imigrantima može sažeti u tri reči: „neka oni umru“.

U međuvremenu, „geopolitičke” pretnje Evropi su se sve više viđene u civilizacijskom smislu. Dok se krajnja desnica fokusirala na pretnju evropskoj civilizaciji od imigranata, posebno muslimanskih, centristički političari, kao što je Makron, više su govorili o pretnji evropskoj civilizaciji od drugih sila — posebno Kine, Rusije, pa čak i Sjedinjenih Država (otuda potreba za „strateškom autonomijom“, koja podrazumeva nezavisnost od Sjedinjenih Država u bezbednosnom smislu).

Kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu 2022. godine, ona je neizbežno viđena kao agresija civilizacijskog „drugog“ od koga Evropa mora da se brani. Odgovor EU na rat u Ukrajini bio je prilično drukčiji od odgovora na druge sukobe u njenom „susedstvu“. Iako je nastavila brutalno da potiskuje migrante na Mediteranu, otvorila je svoje granice izbeglicama koji beže iz Ukrajine i pružila im izuzetnu podršku. EU je videla Ukrajinu kao branioca „evropskih vrednosti“ — koje, prema onome što govore evropski lideri, sada očigledno uključuju teritorijalni integritet i državni suverenitet. Poljska danas pruža najsnažniju podršku Ukrajini u EU. Pre početka rata Poljska je bila optuživana da ima „populističku“ vladu, a sada se odjednom o njoj govori kao zagovornici evropskih vrednosti – uključujući demokratiju – a ranije su u Briselu tvrdili da ih ona odbija.

Možda je najneobičnija karakteristika evropske reakcije na Ukrajinski rat način na koji su „proevropljani“ iznenada prihvatili ukrajinski nacionalistički pokret – što ilustruje sveprisutnost ukrajinskih zastava. Tradicionalno, „proevropljani” nisu pravili razliku između etničko-kulturne i građanske verzije nacionalizma, već su svaki nacionalizam videli kao veliku opasnost. „Nacionalizam je rat“, rekao je predsednik Fransoa Miteran u svom poslednjem govoru u Evropskom parlamentu. Nediferencirano odbijanje svakog nacionalizma dominiralo je u reakcijama „proevropljana“ na Bregzit. Za „provropljane“ Bregzit je bio pokazatelj da je Velika Britanija beznadežno izgubila dodir sa stvarnim svetom.

Ukrajinci u nemačkim uniformama 1942. godine

Ono što iznenadnu „proevropsku” identifikaciju sa ukrajinskim nacionalizmom čini još čudnijom jeste da to nije bilo kakav nacionalizam. On ima dugu istoriju antisemitizma koja se proteže od  kozačkog vođe iz XVI veka, Bogdana Hmeljnickog do Stepana Bandere tokom Drugog svetskog rata. Obojica su još uvek poštovani u Ukrajini

Ono što iznenadnu „proevropsku” identifikaciju sa ukrajinskim nacionalizmom čini još čudnijom jeste da to nije bilo kakav nacionalizam. On ima dugu istoriju antisemitizma koja se proteže od  kozačkog vođe iz XVI veka, Bogdana Hmeljnickog do Stepana Bandere tokom Drugog svetskog rata. Obojica su još uvek poštovani u Ukrajini. Štaviše, posle 2014. godine veliki deo borbi u Donbasu vodio je bataljon Azov, neonacistička milicija koja je bila integrisana u Ukrajinsku Nacionalnu gardu. Pristalice Ukrajine tvrde da su ti neonacistički elementi kasnije uklonjeni. Ali najmanje dva od pet komandanata Azova koje je ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski nedavno vratio iz Turske u Ukrajinu kao heroje su neonacisti koji su osnivači Azova.

Baš kao što se smatralo prirodnim da se zemlje Centralne i Istočne Evrope pridruže EU nakon završetka Hladnog rata, sada se smatra prirodnim da se i Ukrajina pridruži. U stvari, pitanje pridruživanja Ukrajine sada je najveća preokupacija za „proevropljane“. Na tipično tehnokratski način oni su fokusirani na to kako da upravljaju procesom. Ali postoji mnogo važnije pitanje - da li će Ukrajina, kad postane članica EU, biti moćnija verzija Mađarske i Poljske.

Postoji opasnost da će rat i pridruživanje Ukrajine ojačati tendenciju da EU sebe vidi kao oličenje ugrožene evropske civilizacije što će dodatno ojačati njen identitet kao belog bloka.

Ukraine has exposed Europe’s liberal myth - An insecure EU is warming to nationalism BY Hans Kundnani

https://unherd.com/2023/08/ukraine-has-exposed-europes-liberal-myth/

August 2, 2023

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić