Velika zemlja pred najvećim izazovima

Pre dve i po godine u tekstu „Buđenje SAD“[1] i „Da li se Amerika probudila“ [2], postavio sam pitanje da li je američka elita svesna globalnih geopolitičkih promena koje se dešavaju? Sigurno da je deo veoma dobro obaveštenih to znao, no politička elita Amerike nije to htela javno da saopšti ni svojim građanima, a pogotovo svojim saveznicima i delovima planete gde su dominantna sila bili i dalje. Njihovi interesi nalagali su da se u što većem delu sveta održi privid jedno polarnog sveta koji još dugo neće biti promenjen. Najmoćnija medijska mašinerija uz pomoć svih koji su u jedno-polarnom svetu uživali privilegije, bombardovala je ostatak sveta (naravno i svoje stanovništvo) informacijama o snazi i veličini SAD. Postepeno se od početka Svetske krize, koja se nije mogla sakriti, započelo polagano saopštavanje američkoj javnosti da se ipak nešto dešava, i da svet postaje drugačiji. Klintonova je već u prvom boravku u Kini izjavila, da se Kina i Amerika nalaze u jednom čamcu i da bi morali zajedno da upravljaju događajima na planeti u 21 veku (G2). Mudri kineski lider Hu Đintao odbacio je takav predlog (da se ne pomisli da žele neku novu vrstu zajedničkog hegemonizma). Potom je američka javnost mogla da se uveri, da do skora medijski najviše eksponirana grupa G7 najrazvijenijih i najbogatijih zemalja, traži pomoć od kako su ih oni nazvali brzo narastajućim ekonomijama BRIK-a u formiranju G20, koja bi na sebe preuzela ulogu gašenja požara ekonomske krize. Onda je Obama otišao u Indiju, i Južnu Koreju (pri tome pohvalivši se da su ugovoreni poslovi od više desetina milijardi dolara, što otvara nova radna mesta u Americi) i dočekao kineskog predsednika Hua Đintaoa, da bi građanima Amerike pokazao gde se danas na svetu prave najveći poslovi i gde je ustvari ekonomska budućnost.

I na kraju, posle Obaminog govora u Kongresu SAD 25. januara, više nema ništa da se krije. Danas je najbrži kompjuter proizveden u Kini, najviše širokopojasnog interneta je u Južnoj Koreji, najviše brzih pruga u Evropi, a Amerika mora širom da otvori vrata mladim školovanim imigrantima koji će pomoći da se njena privreda što pre povrati iz duboke recesije. Predsednik je širom otvorio oči svojim sunarodnicima i pred njih izneo činjenice koje govore da sada oni moraju da dostižu druge da bi zadržali doskorašnji primat i nastavili da budu svetlo (najbolje smo to mi osetili 1999.) na kugli zemaljskoj. To naravno mora da se ostvari kroz povratak američkim vrednostima, pre svega proizvodnji (obovljiva energija, brze pruge) i inovacijama (svemirska, IT) i legendarnom preduzetničkom duhu amerikanaca. Odličan politički govor koji su, pomešani u klupama, čestim aplauzima prekidali i demokrate i republikanci. Kad je žestok mraz i pas i mačka zajedno spavaju. A mraz je za Amerikance ovih dana, ne samo po američkim istočnim državama, žestok.

Kina je postala najveća svetska industrijska proizvodnja, sada već od svih priznata kao mesto u kome se stvara najveća nova vrednost, a bogami poleteo im je i „nevidljivi“. Rusija povratila ugled (tj. moć), u vojnom pogledu jedinog parnjaka Americi, a Duma je za razliku od prošlih vremena potpisala START tek posle američkog Kongresa. Indija je postala mesto gde se školuje sve više mladih sa zapada pogotovo u IT i medicinskom sektoru. Brazil od UNASUR-a proglašen za dominantnog lidera Južne Amerike u svakom pogledu. Onda je Merkelova okrenula lucidni (nužni) ekonomski pogled na istok preko Rusije pa sve do Kine i Indije, a potom je i Sarkozi izjavio da mu je Rusija važnija od NATO (čitaj Amerike). Sada je na kraju došlo do „izdaje“ od strane najvernijih saveznika Britanaca, koji su gle čuda, u licu „BP“ (drakonski kažnjenog izazivača naftne ekološke krize u Meksičkom zalivu), sklopili sporazum sa Rusima o eksploataciji nafte i gasa u Severnom podmorju (koje još zvanično nije razgraničeno). Tom prilikom čak deo svoji američkih akcija prodali su Rusima, što je izazvalo nervozu i u američkom Kongresu. Medvedev u Davosu opet insistira na jedinstvenom tržištu od Atlantika do Pacifika, čija je ustvari realizacija već uveliko počela. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun predložio da se počnu najozbiljniji razgovori o reorganizaciji Saveta Bezbednosti, a u MMF i Svetskoj banci već je izvršeno (a i još će se na tome raditi) prilagođavanje novoj ekonomskoj snazi pre svega članica BRIK-a. Dolar je nepovratno napadnut kao rezervna svetska valuta i jasno mu se vidi skidanje sa trona (nema ko da ga pre svega vojno brani). Siromašni stanovnici zemalja koje je Amerika podržavala (od njih instalirane vlasti) počinju da dižu glavu (a internet pomaže) i nezadovoljni poretkom najavljuju ozbiljne turbulencije. Uz to i po celom svetu je počelo regionalno udruživanje i preispitivanje dosadašnjih saveza i biranje povoljnijih položaja u sadašnjem startu za mesto u trici koja se zove 21. vek. Ovi ekonomsko-politički udari, uz iračku i avganistansku epizodu, koji pokazuju stvarne domete američke vojne moći, predstavljaju novo okruženje u kome bi morali da se ostvaruju američki snovi. Da li je to moguće?

Amerika je velika zemlja sa ogromnim prirodnim potencijalima, razvijenom privredom, najvećim vojnim potencijalom na svetu, i još većim intelektualnim vrednostima. Da li je to dovoljno za Obamina nadanja da će se njegova zemlja opet popeti na vrh svetske piramide moći? Mislim da nije, jer je vreme kad je ona to uspevala da ostvari za nama. Ratovi koji su od Amerike stvorili super silu (nije se ratovalo na njihovoj teritoriji), više ne bi imali oblik iz koga bi bilo ko mogao da izađe kao pobednik, i time nametne svoje viđenje (uslove) razvoja planete. Bespomučna eksploatacija prirodnih resursa na planeti (ajmo, ajde svi u svemir) od strane vojno-politički dominantnih zemalja je za nama. Samim tim prestaje i privilegovani razvoj onih koji su vojno i politički dominirali u drugoj polovini dvadesetog veka. Dakle ostaje ono što je zaista moguće uraditi. Neosporni kvantiteti i kvlaiteti Amerike mogu se upotrebiti u trci koju najavljuje i Obama, ali za razliku od njega (takmičimo se da bi bili prvi), mislim da će se stvari odigravati drugačije. Kina je već sada dostojan ekonomski partner-takmac i sutra će biti predvodnik, a Rusija je to u vojnom pogledu. Ujedinjena Evropa je ekonomski čak i veća od Amerike uz naravno izraženu skromnost u vojnom pogledu. Suptilno međusobno podešavanje zemalja BRIK, uz naglašeno učešće i ostalih ekonomski prosperitetnih nacija ogarničiće američke ambicije. Ogromni unutrašnji i spoljni dugovi Amerike predstavljaće potencijalno najveću opasnost, jer je jedan od načina rešavanja tog dugotrajnog stanja sigurno i neki veći međunarodni sukob, scenario koji je već viđen u istoriji. Velika zemlja pred najvećim izazovima.