Зашто би Иран требало да има нуклеарну бомбу

У неколико протеклих месеци били смо сведоци жустре дебате о нејефикаснијем начину на који би САД и Израел могли да одговоре на нуклеарне активности Ирана. Како се аргументација захуктавала, тако су САД пооштравале свој, већ ионако робустан, режим санкција против Исламске Републике, а Европска унија је у јануару обзнанила да ће од 1. јула отпочети са ембаргом на извоз ирачке нафте. Иако су се Сједињене Државе, Европска унија и Иран ових дана вратили за преговарачки сто, криза је постала толико евидентна да се прстима могла опипати.

А није требало. Већина америчких, европских и израелских коментатора и политичких званичника су забринути да би нуклеарно наоружан Иран, могао да буде најгори могућни исход држања по страни. Заправо, то би можда могао да буде набољи могућни исход - онај који би понајпре вратио стабилност Средњем истоку.

Моћ тражи да буде избалансирана

Криза око иранског нуклеарног програма могла би се окончати на три различита начина.

Први – дипломатија удружена са оштрим санкцијама могла би убедити Иран да одустане од својих настојања да се домогне нуклеарног оружја. Но, такав исход није изгледан: историјско искуство потврђује да држава наклоњена стицању оваквог оружја, ретко бива одвраћена од тога. Кажњавање економским санкцијама не скреће је нужно са нуклеарног пута. Узмимо пример Северне Кореје, која се домогла тог оружја упркос безбројним рундама санкција и резолуција Савета безбедности УН. Ако Техеран процењује да његова безбедност зависи од поседовања нуклеарног оружја, санкције ће тешко променити тај став. Штавише, пооштравање санкција могло би резултовати тиме да се Иран осети још рањивијим, обезбедити му додатне разлоге да потражи заштиту у оном крајњем виду застрашивања.

Други - Техеран би могао накратко престати с тестирањем нуклеарног оружја, али наставити с развијањем способности и капацитета да га се у једном тренутку брзо домогне и испроба. Иран не би био прва држава у историји која је дошла у посед софистицираног нуклеарног програма, а да није направила ниједну нуклеарну бомбу. Јапан, на пример, одржава велику цивилну нуклеарну инфраструктуру. Експерти верују да би у кратком времену могао произвести и нуклеарно оружје.

Тако би развијена способност могла да задовољи домаће политичке потребе иранских челника обезбеђујући им могућност да убеде тврдолинијаше да се у сваком тренутку могу домоћи бенефита од поседовања бомбе (какав је већа сигурност) избегавајући „другу страну медаље“ (какве су међународна осуда и изолација). Проблем је у томе што та развијена способност може недонети очекиване резултате.

Првенствено забринуте због наоружавања, Сједињене Државе и њихови европски савезници би могли прихватити сценарио по којем Иран накратко зауставља своје напоре у назначеном правцу. Израел је, међутим, јасно ставио на знање да значајне иранске капацитете за обогаћивање уранијума саме по себи види као нетолерабилну претњу. Могућно је, дакле, да би јавно обавезивање Ирана да ће накратко престати са својим нуклеарним настојањима примирило велике Западне силе, али оставило Израелце незадовољнима. Мање заплашен иранским виртуалним нуклеарним оружјем, Израел би вероватно наставио са својим ризичним настојањим на рушењу иранског нуклеарног програма саботажама и убиствима – што би Иран водило закључку да је развијена способност, ипак, недовољан инструмент застрашивања, односно да само стварно наоружавање може обезбедити тражену сигурност.

Трећи могућни исход је да Иран настави са текућим курсом и изводећи нуклеарне пробе јавно постане нуклеарна сила. Амерички и израелски званичници су такав исход већ означили као неприхватљив, аргументујући да нуклеарни Иран представља застрашујућу перспективу, чак и егзистенцијалну претњу свету. Такав језик је типичан за моћније силе које су, историјски узев, увек бивале озлојеђене када би нека друга држава почињала да развија сопствено нуклеарно оружје. Ипак, сваки пут када би она успевала да прокрчи себи пут до нуклеарног клуба, остали његови чланови би мењали став и одлучивали да се помире и почну да живе са тиме. Уствари, редуковањем дисбаланса војне моћи, нове нуклеарне државе, генерално узев, производе више, а не мање регионалне и међународне стабилности.

Израелски регионални нуклеарни монопол, који се у протекле четири деценије показао изразито издржљивим, дуго је разгоревао нестабилност на Средњем истоку. Ни у једном другом региону у свету данас не постоји само једна, неконтролисана нуклеарна сила, каква је Израел у овоме. Израелски нуклеарни арсенал, а не иранска жеља за њим је оно што је највећма доприносило актуалној кризи. Моћ, напокон, тражи да буде избалансирана. Оно што је у израелском случају изненађујуће јесте да је он толико дуго чекао да се тај потенцијални балансер појави.

Наравно, лако је разумети зашто Израел жели да остане једина нуклеарна сила у региону и зашто је вољан да употреби сву расположиву моћ како би осигурао тај статус. Године 1981. он је бомбардовао Ирак како би предупредио изазов свом нуклеарном монополу. Исто је 2007. учинио Сирији, а сада разматра сличну акцију против Ирана. Али, исти ти акти који су омогућавали Израелу да задржи своју нуклеарну јединственост на краћи рок, пролонгирали су дисбаланс моћи у региону који је неодржив на дужи рок. Доказана, а некажњива спремност Израела на напад на сваког потенцијалног нуклеарног ривала, неизбежно је његове непријатеље чинила нестрпљивим да развију средства којима би га запречили да их понови. У том смислу, текуће тензије у региону не треба сагледавати као ране стадијуме релативно скоре иранске нуклеарне кризе, већ пре као крајње стадијуме вишедеценијске средњеисточне нуклеарне кризе, која ће бити окончана тек онда када баланс војне моћи у региону буде успостављен.

Неосновани страхови

Један од разлога због којих је опасност од нуклеарног Ирана била грубо преувеличавана јесте тај што су дебату о њој криво усмеравали депласирани страхови и фундаментална неразумевања начина на који се, начелно узев, државе понашају у међународном систему. Прва изражена забринутост, која је била у основи многих других, јесте да је ирански режим „генетски“ ирационалан. Насупрот широко распрострањеној уверености у супротно, иранску политику, међутим, не воде „луде муле“, већ савршено нормални ајатоласи, који желе политички да преживе као и сви други лидери у свету. Иако се иранске вође често препуштају запаљивој и одвратној реторици, они не показују никакву склоност ка самодеструкцији. Претпоставити другачије, могло би се испоставити кобном грешком за доносиоце политичких одлука у Америци и Израелу.

А управо то је оно што су многи израелски и амерички званичници чинили. Приказивање Ирана ирационалним омогућавало им је да тврде како се логика нуклеарног одвраћања не може применити на Иранску Републику. Ако Иран прибави нуклеарно оружје, плаше се они, он неће оклевати ни да нападне Израел, чак и ако би чинећи то изазвао масивну одмазду и ризиковао да тиме буде уништено све оно до чега сам веома држи.

Иако није могућно бити сасвим сигуран у погледу иранских амбиција, далеко је вероватније да, ако Иран жели нуклеарно оружје, жели га у сврхе осигурања властите безбедности, а не увећања својих нападачких способности (или уништења самог себе). Иран може бити бескомпромисан за преговарачким столом и изазивачки настројен спрам наметнутих му санкција, али он још увек делује како би очувао сопствени опстанак. Његови лидери, примера ради, нису ни покушали да затворе Ормудски теснац, упркос бучним јавним упозорењима да би то, након јануарске најаве Европске уније да планира увођење ембарга на извоз иранске нафте, могли да учине. Јасно је да је ирански режим закључио да не жели да провоцира брз и разоран амерички одговор који би, нема сумње, уследио након те акције.

Ипак, чак и они посматрачи и доносиоци политичких одлука који се слажу са тим да је ирански режим рационалан, још увек брину да би нуклеарно оружје обезбедило Техерану штит који би га окуражио да делује много агресивније и увећа своју подршку тероризму. Неки аналитичари се плаше да би Иран могао чак и директно да снабде терористе нуклеарним оружјем. Проблем са овом бригом је у томе што је оповргава евиденција о понашању сваке друге нуклеарне силе, идући уназад све до 1945. године. Историја, наиме, подучава да, када држава прибави бомбу, она почиње да се осећа још рањивијом и бива, заправо, свесна да је њено нуклеарно оружје чини потенцијалном метом у очима већих сила. Ова свест декуражира нуклеарне државе за дрске и агресивне акције. Маоистичка Кина, рецимо, постала је много мање ратоборна након што се 1964. домогла нуклеарног оружја, а Индија и Пакистан су, такође, постале много обазривије након што су се „нуклеаризовале“. Мало је разлога за поверовати да би Иран раскинуо са том матрицом.

Што се тиче потенцијалне сарадње са терористима, треба имати у виду да ниједна држава не може да уступи нуклеарно оружје неком другом, а да се при том не изложи опасности да буде као таква разоткривена. У том смислу, амерички капацитети за надзор, као и њена импресивна и сваким даном све већа способност за идентификовање фисионог материјала, могли би представљати веома озбиљну препреку. Уз то, државе никада не могу да предвиде понашање група које спонзоришу. Када једном овладају нулеарним способностима, све оне, па и Иран, стичу разлоге да успоставе потпуну контролу над својим нуклеарним арсеналом. Најзад, направити бомбу је скупо и опасно. То би могло учинити сасвим малом спремност да се продукти тих крупних инвестиција уступе страни којој се не може сасвим веровати, нити се њеним понашањем може управљати.

Друга, демагошки често расејавана бојазан јесте да ће, уколико Иран прибави бомбу, друге државе у региону кренути његовим стопама, што ће довести до целе једне нуклеарно наоружане расе на Средњем истоку. Но, нуклеарна ера траје већ 70 година и досада се страх од пролиферације показао неоснованим. Исправно дефинисан, термин „пролиферација“ значи рапидно и неконтролисано ширење. Ништа слично томе досада се није десило. Заправо, од 1970-их бележи се лагано опадање броја нових нуклеарних држава. Нема разлога за очекивање да ће се тај тренд сада преокренути. Постане ли Иран друга нуклеарна сила на Средњем истоку од 1945. године, тешко да би то могло бити сигнал за „стампедо“ осталих. Када се Израел 1960-их домогао бомбе, налазио се у рату са већином својих суседа. Његово нуклеарно оружје било је много већа претња арапском свету у том, него што је ирански нуклеарни програм у овом историјском тренутку. Ако „атомски“ Израел није био окидач за „наоружану расу“ тада, нема разлога да нуклеарни Иран то постане данас.

Остали случајеви уверавају

Историјски ривали Индија и Пакистан су 1991. потписали споразум којим су се сагласили да један неће нападати нуклеарна постројења оног другог. Они су схватили да је од њиховог међусобног застрашивања много више забрињавајућа нестабилност произведена узајамним изазовима. Од тада често суочаване чак и са високим тензијама и ризичним провокацијама, две државе су успеле да сачувају мир у региону. Израел и Иран би добро поступили уколико би размотрили овај преседан. Уколико Иран постане „нуклеаран“, он и Израел ће одвраћати један другог, као што су нуклеарне силе увек чиниле. Никада није било рата широких размера између две нуклеарно наоружане државе. Када Иран пређе нуклеарни праг, одвраћање ће почети да делује, чак и ако његов нуклеарни арсенал буде релативно мали. Ниједна друга држава у региону неће бити подстакнута да развија сопствене нуклеарне способности и текућа криза ће бити коначно разрешена, водећи ка једном много стабилнијем Средњем истоку него што је овај данашњи.

Из тих разлога, Сједињене Државе и њихови савезници не треба да прибегавају реченим казнама како би одвратиле Иран од развијања нуклаерног оружја. Дипломатске активности између Ирана и великих сила треба да буду настављене, јер ће отворени канали комуникације учинити да се Западне државе осете приправнијим за живот са нуклеарним Ираном. А текуће санкције против Техерана могу бити укинуте: оне првенствено погађају обичне Иранце, са малим политичким ефектима.

И, најважније од свега, политичари и грађани у арапском свету, Европи, Израелу и Сједињеним Државама могли би се утешити чињеницом да је историја потврдила да, где се нуклеарне способности појаве, за њима иде и стабилност. Када доведу до нуклеарног наоружања, данас као и увек, више може бити – боље.

Кенет Н. Волц је виши научни сарадник при Салцмановом Институту за студије рата и мира и почасни професор политичких наука на Универзитету Колумбија.

Извор: http://www.foreignaffairs.com/articles/137731/kenneth-n-waltz/why-iran-should-get-the-bomb

Са енглеског превела: Мирјана Радојичић