Zašto demonizuju Putina?

Zašto je to tako? Politički krugovi u Moskvi i moskovski mediji to dobro znaju i ne bave se tim pitanjem. Odgovor je stigao iz samih američkih izvora, a dao ga je vodeći američki eksperet za Rusiju Stiven Koen koji kaže da je demonizacija Putina u američkim sredstvima informisanja osveta za neuspešan projekat Vašingtona da uništi Rusku Federaciju. Putin je, dakle, bio i ostao osnovna prepreka ostvarenju takvih američkih planova. Zato je za mnoge američke novinare i medije on loš momak. Da je to dozvolio, bio bi dobar momak, rado prihvaćen i hvaljen s one strane okeana.

Stiven Koen, koji važi za jednog od najvećih američkih i svetskih eksperata za Rusiju, govorio je ovih dana o demonizaciji Putina u američkim sredstvima informisanja na jednom skupu na Kolumbijskom univerzitetu u Njujorku. Prema njegovim ocenama, koje su preneli neki moskovski mediji, vodeći američki listovi pišu danas o Rusiji čak manje objektivno nego u godinama hladnog rata a sa više ideoloških primesa i zavisnosti od zvaničnih stavova Vašingtona. Koen kaže da se ,,glasine, ničim potkrepljeni stavovi i sumnjiva uopštavanja o istoriji i politici Rusije, iznose kao neprikosnovena istina’’.

Od početka devedesetih godina prošlog veka američka štampa odražavala je generalnu liniju Klintonove administracije, predstavljajući Borisa Jeljcina kao lidera koji je personifikovao pokret za stvaranje države kako smo je mi hteli videti, kaže Koen. Slično kao sportski navijači, uz glasne aplauze, američki novinari su ushićeno pozdravljali sve što je radio Kremlj. Na primer, Jeljcin je 1993. uz primenu sile rasterao zakonski izabrani parlament, podveo pod interese oligarha ruska nacionalna sredstva informisanja, godine 1996. falsifikovao rezultate predsedničkih izbora, počeo vojna dejstva u Čečeniji. I sve to, u američkim medijima se tumačilo kao ,,izraz ruskih demokratskih dejstava’’. Pri tome, američki novinari i mediji zatvarali su oči pred divljačkim grabežom državne i društvene imovine pod vidom privatizacije. Zatvarane su takođe oči pred pojavom elitne grupe oligarha, višemesečnim neisplaćenim zaradama i penzijama, krahom državnog sistema socijalne zaštite što je prouzrokovalo osiromašenje desetine miliona ljudi, pred ogromnom korupcijom. Sve je to smatrano normalnim i karakterističnim za prelazak ka tržišnoj privredi. Jeljcin je bio proglašen za jedinstvenog i nezamenjivog demokratu - reformatora, iako je bio okružen, govoreći sadašnjim jezikom, lupežima i lopovima. Sredinom devedesetih godina američki mediji okrenuli su leđa i dotadašnjem ljubimcu Grigoriju Javlinskom zato što se distancirao od Jeljcina; odrekli su se čak i vodećih sovjetskih disidenata Solženjicina i Sinjavskog zato što su oštro kritikovali način na koji Jeljcin upravlja državom.

I kada je najteži period za ruske građane prošao, oni Amerikanci koji su na neki način bili saučesnici ruske golgote, postarali su se da sakriju sramne stranice iz svojih biografija. Koen među te ljude ubraja gotovo sve činovnike Klintonove administracije uključujući i samog predsednika SAD i potpredsednika, zatim DŽordža Soroša, DŽefrija Saksa i Lorensa Samersa, koji danas rukovodi Nacionalnim savetom za privredu predsednika Baraka Obame. Danas se oni staraju da se zaboravi da su ukaljali ruke u poslovima koji su doveli građane Rusije do siromaštva. A kada im se to spomene, oni izjavljuju da to nije bila njihova greška. A čija je onda bila, postavlja pitanje Koen. ,,Ni jedne jedine reči žaljenja’’, kaže ovaj američki ekspert.

Moskovska štampa prenosi ocenu Koena da se profesionalizam vodećih američkih listova nije popravio. Svi ,,plusevi’’ koji su pripisivanu Jeljcinu, sada se pretvaraju u ,,minuse’’ koji se kaleme Putinu. Uobičajeno je da se konstatuje kao se Putin udaljio od demokratije. A kako se može nazvati ,,demokratijom’’ napad tenkovima na parlament (za vreme Jeljcina) – pita Koen? Nije tačno da su ubistva novinara u Rusiji specijalnost Putinovog upravljanja. Prema podacima Komiteta za zaštitu novinara, za vreme Jeljcina u Rusiji je ubijeno više novinara nego za vreme Putina. A što se tiče korupcije, koju zapadna sredstva informisanja naznačuju kao ,,neodvojivi deo politike Putina’’ treba podsetiti na činjenicu da je korupcija dobila neviđeni zamah početkom devedesetih godina, dakle pre Putina. Koen kaže da ,,takva istorijska amnezija američkih sredstava informisanja čini nemogućom duboku analizu procesa koji se dešavaju u Rusiji’’. Putin je pokrenuo inicijativu da sadašnji vlasnici privatizovanih preduzeća uplate solidan iznos u posebne fondove kao neku vrstu kompenzacije. Sada se traže mehanizmi za realizaciju tog predloga, ali američka štampa o tome ćuti. Zašto? Pa zato što je to inicijativa Putina i zato ne zaslužuje pažnju.

Nedavno je Vašington post nazvao rukovodstvo Putina ,,korumpiranim i zlobnim’’. Uopšte se na pominju pozitivni rezultati u političkom, ekonomskom i kulturnom razvoju Rusije. A upravo za vreme Putina u Rusiji su značajno porasle plate, penezije, razni novčani dodaci a porasli su i štedni ulozi. I bez obzira na to koliko se Zapadu to ne svidelo, za njega je glasalo preko 60 odsto birača.

Putina nazivaju autokratom, kaže Koen, a pri tome zaboravljaju da ta reč označava samodržca, osobu sa neograničenom vlasti. Očigledno, taj se naziv ne može prilepiti Putinu. Da, razume se, on je snažan lider, ali ne raspolaže apsolutnom vlašću.

Koen zaključuje da zloupotreba novinara poverenjem čitalaca veoma šteti nacionalnoj bezbednosti SAD i utiče na kratkovide spoljnopolitičke korake Vašingtona u odnosima sa Rusijom. U svakom slučaju, počev od 1992. godine, u Rusiji se objektivnije informiše o SAD nego obratno.

I tako, američkim sredstvima informisanja (i da li samo njima?) lekciju je održao niko drugi nego američki ekspert. To je verovatno bolje i efikasnije nego da je to učinio neki ruski ekspert. Ovako, američki novinari i drugi poslenici sedme sile ne mogu da se pravdaju ruskom propagandom kako to čine gotovo čitav vek.

Dolazeći u kontakt sa pojedinim američkim i drugim zapadnim novinarima u Moskvi, imao sam prilike i lično da se uverim u predrasude i stereotipe o Rusiji koji su prisutni u njihovom izveštavanju. U ovom prilogu o tome neću pisati, ali bih naveo mišljenje jednog od najvećih svetskih specijalista za pitanje etike u medijima Kloda Žana Bertrana, počasnog profesora francuskog Instituta štampe pri univerzitetu u Parizu. On se pre nekoliko godina osvrnuo na američku štampu rekavši da ,,američka sredstva javnog informisanja zahtevaju lečenje… A ako sredstva informisanja u demokratskoj zemlji zahtevaju lečenje, onda se i sama zemlja ne može smatrati zdravom’’.