Zašto Putin ranije nije napao Ukrajinu?

 Vladimir Putin izvršio je invaziju na Ukrajinu i pokušao da zauzme Kijev u februaru 2022. Ali, zašto godinama ranije nije pokušao to da učini? Moskva je oduvek želela da dominira Ukrajinom, a Putin je u svojim govorima i člancima navodio razloge za to. Zašto onda nije pokušao da zauzme celu, ili veći deo zemlje posle ukrajinske revolucije 2014, a ne samo da pripoji Krim i pruži ograničenu, polu-prikrivenu pomoć separatistima u Donbasu? 

Na godišnjicu ruske invazije na Ukrajinu, vredi razmisliti o tome kako smo došli do sadašnje sitacije i kako bi stvari mogle dalje da se odvijaju. 

Ruski tvrdolinijaši su godinama kritikovali svog lidera što nije izvršio invaziju ranije. Ukrajinska vojska 2014. bila je beznadežno slaba. Viktor Janukovič je bio proruski, demokratski izabrani ukrajinski predsednik, a incidenti, poput ubistva proruskih demonstranata u Odesi bili su dobar izgovor za akciju. 

Razlog Putinove ranije uzdržanosti je bio suštinski deo ruske strategije iz 1990-ih - pokušaj da se uspostavi distanca između Evrope i Sjedinjenih Država, i da se stvori novi bezbednosni poredak u Evropi sa Rusijom kao punopravnim partnerom čija moć bi bila poštovana

Razlog Putinove ranije uzdržanosti je bio suštinski deo ruske strategije iz 1990-ih - pokušaj da se uspostavi distanca između Evrope i Sjedinjenih Država, i da se stvori novi bezbednosni poredak u Evropi sa Rusijom kao punopravnim partnerom čija moć bi bila poštovana. Uvek je bilo jasno da bi invazija na Ukrajinu u potpunosti uništila svaku nadu u zbližavanje sa zapadnim Evropljanima, gurajući ih u doglednoj budućnosti u naručje SAD. Istovremeno, takav potez bi ostavio Rusiju diplomatski izolovanom i opasno zavisnom od Kine. 

Ova ruska strategija je ispravno viđena kao pokušaj da se pocepa Zapad i učvrsti ruska sfera uticaja u državama bivšeg Sovjetskog Saveza. Evropski bezbednosni poredak sa Rusijom kao punopravnim učesnikom takođe bi uklonio rizik od ruskog napada na NATO, EU i najverovatnije Ukrajinu. Takođe, takav aranžman bi dozvolio Moskvi da vrši labaviji uticaj na svoje susede – nalik sadašnjem pristupu SAD Centralnoj Americi – umesto da ih drži pod čvrstom kontrolom. Bila je to zamisao  koja je imala korene u ideji Mihaila Gorbačova – koja je u njegovo vreme bila dobrodošla na Zapadu – o „zajedničkoj evropskoj kući“. 

Svojevremeno i Putin je bio pristalica te ideje. On je 2012. godine napisao: „Rusija je neodvojivi, organski deo Velike Evrope, šire evropske civilizacije. Naši građani se osećaju kao Evropljani.” Ova vizija je sada napuštena u korist koncepta Rusije kao zasebne „evroazijske civilizacije“. 

Između 1999. godine, kada je Putin došao na vlast, i 2020. godine, kada je Bajden izabran za predsednika SAD, ova ruska strategija doživela je ozbiljna razočarenja. Ali, bilo je i dovoljno ohrabrujućih signala iz Pariza i Berlina da je održi u životu. 

Najsistematičniji pokušaj Rusije da pregovara o novom evropskom bezbednosnom poretku došao je tokom privremenog predsedništva Dmitrija Medvedeva od 2008. do 2012. Uz Putinovo odobrenje, on je predložio evropski bezbednosni sporazum koji bi zamrznuo proširenje NATO-a, efektivno obezbedio neutralnost Ukrajine i drugih država, i institucionalizovane konsultacije pod jednakim uslovima između Rusije i vodećih zapadnih zemalja. Ali zapadne države jedva da su se čak i pretvarale da ozbiljno shvataju ove predloge. 

Čini se da je 2014. Angele Merkel ubedila Putina da zaustavi napredovanje separatista koje je podržavala  Rusija u Donbasu. Merkelova je upozorila Putina da bi, ukoliko to ne učini, Rusija i  nemačko-ruski odnosi pretrpeli veliku štetu. Zauzvrat, Nemačka je odbila da naoruža Ukrajinu, a sa Francuskom je posredovala u sporazumu Minsk 2, po kojem bi se Donbas vratio Ukrajini kao autonomna teritorija. 

Angela Merkel i Fransoa Oland, izjavili su da je sporazum Minsk 2 o autonomiji Donbasa bio samo manevar sa njihove strane kako bi Ukrajinci dobili vremena da ojačaju svoje oružane snage. To je ono u šta su ruski tvrdolinijaši uvek verovali, a čini se da je do 2022. i sam Putin došao do istog zaključka

Ruske nade o rascepu između zapadne Evrope i Sjedinjenih Država oživele su 2016. izborom Donalda Trampa – ne zbog neke njegove specifične politike, već zbog snažnog neprijateljstva koje je izazvao u Evropi. Ali Bajdenov izbor ponovo je ujedinio američku administraciju i zapadnoevropske institucije. Takođe, Ukrajina je odbila da garantuje autonomiju Donbasu, a Zapad nije izvršio bilo kakav pritisak na Kijev da to učini. 

Ovo je propraćeno i drugim razvojem događaja koji su naterali Putina da krene u odlučniju akciju povodom Ukrajine. Tu spada američko-ukrajinsko strateško partnerstvo iz novembra 2021., koje je predviđalo mogućnost da Ukrajina postane teško naoružani saveznik SAD, u svemu osim po imenu, uz stalne pretnje da će silom ponovo zauzeti Donbas. 

Poslednjih meseci, nemački i francuski lideri iz 2015. godine, Angela Merkel i Fransoa Oland, izjavili su da je sporazum Minsk 2 o autonomiji Donbasa bio samo manevar sa njihove strane kako bi Ukrajinci dobili vremena da ojačaju svoje oružane snage. To je ono u šta su ruski tvrdolinijaši uvek verovali, a čini se da je do 2022. i sam Putin došao do istog zaključka. 

Bez obzira na to, skoro sve do predvečerja invazije, Putin je nastavio bezuspešno da vrši pritisak na francuskog predsednika Emanuela Makrona, posebno da podrži sporazum o neutralnosti Ukrajine i da direktno pregovara sa liderima separatista u Donbasu. Ne možemo, naravno, sa sigurnošću reći da bi to navelo Putina da odustane od invazije. Ali, budući da bi tako bio otvoren duboki raskol između Pariza i Vašingtona, takav potez Makrona bi mogao kod Putina da oživi staru i duboko ukorenjenu rusku strategiju da podeli Zapad i sklopi sporazum sa Francuskom i Nemačkom. 

Izgleda da se Putin sada u potpunosti slaže sa ruskim tvrdokornim nacionalistima da se nijednoj zapadnoj vladi ne može verovati i da je Zapad u celini neumoljivo neprijateljski raspoložen prema Rusiji

Izgleda da se Putin sada u potpunosti slaže sa ruskim tvrdokornim nacionalistima da se nijednoj zapadnoj vladi ne može verovati i da je Zapad u celini neumoljivo neprijateljski raspoložen prema Rusiji. On je, međutim, i dalje izložen napadima tih istih tvrdolinijaša, kako zbog teške nekompetentnosti sa kojom je invazija sprovedena, tako i zbog toga što se ispostavilo da je njihova ranija optužba da je Putin naivan u pogledu nada u zbližavanje sa Evropom bila potpuno opravdana. 

Sa te strane, a ne od ruskih liberala, sada dolazi najveća pretnja Putinovoj vladavini. Naravno, to njemu dodatno otežava postizanje bilo kakvog mira koji barem ne izgleda kao ruska pobeda. 

U međuvremenu, ruska invazija i zločini do kojih je dovela uništili su sve istinske simpatije prema Rusiji koje su postojale u francuskim i nemačkim institucijama. Mirni i konsenzualni bezbednosni poredak u Evropi izgleda veoma daleko. Ali, dok su Putin i njegova invazija na Ukrajinu uglavnom odgovorni za to, takođe treba da priznamo da su zapadni i centralni Evropljani takođe učinili premalo da pokušaju da održe u životu ideju Gorbačova o “zajedničkoj evropskoj kući”.

Anatol Liven je direktor programa Evroazija na Kvinsijevom institutu za odgovornu državnost

Članak je objavljen 24.2.2023. u britanskom listu The Guardian 

 For years, Putin didn’t invade Ukraine. What made him finally snap in 2022? By Anatol Lieven

https://bit.ly/3ynSDt3

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić