Његошево србовање

(Сведок)

Кроз стихове песама владике Рада Јован Дујовић[1] анализира: Да ли се Његош осећао Србином?

Српски пишем и зборим,

Сваком громко говорим,

Народност ми Србинска,

Ум и душа Славјанска

(Његош, 1833)

Ко се није увјерио у србовање владике Рада у његовим главним дјелима, ако је читао: Горски вијенац, Свободијаду, Луча микрокозма и Лажног цара Шћепана Малог, чији је почетак:

Весели се праху Немањића,

Немањића и Гребљановића...

Међутим, широј читалачкој публици нису довољно познате Његошеве мање пјесме. Прикупио их је проф. др Милан Решетар, и издао 1912. године. На првој страници и у првом пасусу свог Предговора, за Његошеву збирку Мање пјесме, Решетар пише:

Зато је баш згодно да оне уђу у издања Српске књижевне задруге, која се шире као мало која друга наша књига, по цијелом Српству.

У попису владичиних дјела хронолошким редом, академик проф. Павле Поповић, као прво помиње Огледало Српско (Биоград, 1845). Најдужа Владичина „мања“ пјесма (3.850 стихова) говори о руско-турском рату 1828. г. а носи наслов Нова пјесна црногорска и почиње овако:

Б’јела вило, моја дивна друго,

Сведи, друго, све у гусле гласне,

Твоје гласе, а у гусле јасне,

Да их чује, који разумије,

Разумије, драго ако му је

Србаљ, брате, ова пјесна за те!

Осим Срба витезова, Владика у овој пјесми помиње и Арапе, Арбанасе, Бугаре, Грке, Французе, али не помиње Црногорце, јер их сматра Србима. Помиње Црну Гору и седам Брда, али у истом смислу као што помиње и српске „простране земље Шумадије“.

У пјесми Бој на Мартиниће, Владика пише:

Мартинићи српски соколићи!

Ви цареве паше исправљате...

У слободној српској Црној Гори...

Изводи из Владичине пјесме Србин Србима на части захваљује:

Како одох из слободних горах

Мишљах у њих Српство оставити...

Дакле, мислио је да је Српство само у Црној Гори. И даље:

Но ја сасвим другојаче нађем

Бих дочекан у Котору красно

У српској кући Лумбардића.

Ту три дана ка у тренућ прошли

Правом чашћу и весељем српским...

И у говор дуг искрено српски...

У њ спомињућ царе и ћесаре,

Који добра српском роду жуде...

Пошто ти се мушки напијемо

И весело српски исмејемо...

О ви Срби, свуд ли српствујете...

Српствуј дјелом,

вјеруј што вјерујеш...

Зар се ту Његош није Србином осјећао? 

У Пустињаку цетињском (Цетиње, 1834) и Владичина посвета је у стиху:

Србин српском роду своме

Ово дјелце посвећује,

Његово је ситно цв’јеће

По ливади правој Српства

И узрасло и побрато

И у в’јенац роду дато.

Зар се ту Његош није Србином осјећао? Из те идеје је и најчувеније Његошево дјело Горски вијенац.

Изводи из Владичине пјесме Заробљени Црногорац од виле:

Мач и храброст силнога Душана

И ваљаност Србах витезовах...

Њих те матер Србију крунимо...

И жалосна Србу свакојему:

Крв потомка великог Немање...

Двор боженства помрачи српскога...

Навијек зађе сунце Немањино

Од српскога рода и племена...

Заклат млада вјенцоношца српска?

Стид те буди Србином се звати...

Син Тополе, огледало Српства...

Марса српског и младога Феба

Закри мрачна тополска гробница.

Јопет трубе, свире умукоше,

Дом виловства потамње српскога.

Ја у маху од жалости скочим,

Додија ми с’ више то гледати,

У три сата сву промјену Српства...

Зар се ту Његош није Србином осјећао?

На реду је читава Владичина кратка пјесма Вуку Ст. Караџићу:

Збогом остај, збиљски Србе,

Храни Српство душом грбе;

Буди свагда оне ћуди,

Да ти Српством дишу груди,

Па ћеш Српству мио бити,

Душом ћу те ја љубити.

Зар се ту Његош није Србином осјећао?

 Из Владичине пјесме Нахије:

Црне Горе крајино и крило,

Родом сваким Италијо српска...

Ти си мати српске Црне Горе

И бранило соколовска гњезда...

А Србљах дико и похвало...

Његош је 1. јуна 1837. купио у Бечу сабљу вожда Карађорђа, и тој сабљи испјевао пјесму у којој су и ови стихови:

подижући Српство, круну му ишћући...

ти светињо наша српскога триумфа,

вјечно ћеш ми бити

знаком помињања...

Из Владичине пјесме Праху народољубца, игуману манастира Шишатовца Лукијану Мушицком:

лица сада српска

кваси сузах вода...

више неће Србу

родољубљем звучат ...

храм се српских музах

разруши нав’јек...

трести чувства Србу

отечествољубљем...

глас је умукнуо Србина учити...

Српско ће се срце

са твојим именом,

Доклен Српства траје,

восхишћават вјечно.

Овако почиње Владичина пјесма Бранку Радичевићу:

Пјевче драги Србе врли...

Из владичине пјесме Пировање посвећене гостовању у Трсту 07. 12. 1850. код Бокеља Спиридона Гопчевића:

Пир пирује српска кућа,

А јунак га Србин дава...

Ту се српски мисли, збори,

Ту се српском диком хори.

Није ово све земаљско;

Има нешто и небеског...

На српскоме хоризонту...

Зар се ту Његош није Србином осјећао?

Испод Карађорђеве слике коју је Владика држао у својој спаваћој соби он је записао:

Само име Карађорђе

Кад Србину на ум дође,

Запламти се крв у груди,

Јуначко се срце буди.

Зар се ту Његош није Србином осјећао?

Одломци из Владичине књиге Поздрав штиту Србобрана:

...Вулкани који страшно кувају

у нашим грудима букнути морају

и задушити онога који љагом

јуначко српско укаља име...

Србин с витешке висине паде

У талогу мрског гадног ропства...

Еј Србине, витешко кољено,

Ко те тлачи, мајка ти жалосна!

Рашта своје силе не познајеш,

Рашта миш‘ци удар не измјериш

Који може врага сатријети...

Па сада нека неко каже да се Његош није према Српству са највећим поштовањем односио, да се Његош Србином није осјећао, да Његош није Србин био.!

ВРАЖЈА СИЛА ОДСВУЂ ОКЛОПИЛА;

ДА ЈЕ ИЂЕ БРАТА У СВИЈЕТУ

ДА ПОЖАЛИ КА ДА БИ ПОМОГА!

Мала ли је жертва сва Сербија

Од Дунава до мора сињега.?

...На ујака Ђура налицаше,

на Балшиће, на српске кнежеве...*

Три сердара и два војеводе

Са њихово триста соколовах,

Соко Бајо су тридест змајевах

Мријет неће док свијета траје.

Дочекаше Шенђера везира

Уврх равне горе Вртијељке

И клаше сењи дан до подне.

Не кће Србин издати Србина

Да га свијет мори пријекором

Траг да му се по прсту кажује

Ка невјерној кући Бранковића;

Но сви пали један крај другога

Пјевајући и Турке бијући...

Витезови Срби вртијељски,

Луча ће се вазда призирати

На гробницу вашу освештану!

*

Мићуновић и збори и твори

Српкиња га јошт рађала није

од Косова а ни прије њега.

*

Ту погибе Мартиновића десет,

А Турака трипут по педесет.

Мартинићи српски соколићи...

Ви сте крило српској Гори Црној!

*... а пред њима српски војевода

с Чева равна Драшко Поповићу!

*

Ал грабљива смрти рука

Црногорце тада љуто

Увриједи и уцвјели,

Јер им вожда и владику

Баш Данила митроносца

И витештвом знатна Срба

У наручје своје мрачно

Узе, сакри и однесе...

На погреб се његов знатни

Народ српске Горе Црне

Васколичак окупио.

*

 Василију, црногорском владици.

Достојном, заиста

да носи српско име...

*

Црногорци кад оно витешки

Жабљак тврди турски похараше

Онда мене старца заробише

На Цетиње српско донесоше.

*

...Но једнако топ млетачки

по турачки грми свуда,

дневи, ноћи непрестано

око српске Горе Црне...

*

На бахије српске двије

Наредише да ударе –

На Црмничку и Ријечку.

*

Ко се тобом поредити може

ал се дјелом храбрим показати

Ти си мати српске Горе Црне,

 убранило соколовска гњезда!

(Кат.нах.)

*

Поноси се Горо Црна

свети храме

српске славе!

*

Ми смо Срби

Народ најнесрећни

Сваки Србин који се превјери

Просто вјеру што загрли другу

Но му просто не било пред Богом

Што оцрни образ пред свијетом

Те се звати Србином не хоће.

Ово ти је Србе искобило

Робовима туђим учинило. 

Ово је само мали дио Његошевих стихова у којима он говори чија је Црна Гора, ко су Црногорци и он сам.

Али пошто свако има право да се осјећа како му одговара, и Његош је имао право да буде и Србин и српски пјесник, што је рекао и потписао у „Пустињаку цетињском...“

Србин Србском роду своме

Ово дјелце посвећује

Његово је је ситно цвјеће

По ливади плавој Србства

И узрасло и побрато

И у вјенац роду дато.

 ПУТЕШЕСТВИЈЕ

 Из руку у раке

Из раке у руке

Седам пута је

Пустињак цетињски

Као да није

Боже ми опрости

Био ОН

Као да је био

Један од њих.

Седам пута је

Његов прах

(Духе му се

Нијесу могли

Домоћи)

Селио

Доље - горе

Горе – доље

Доље - горе

Манастир-Ловћен

Ловћен-Манастир

Манастир - Маузолеј.

А девет пута

Вождови

Вилени

Незвани

Незнани

Незнавени

Заповиједали

Сад овође

Сад онође,

Сад тамо

Сад овамо,

Док није

Јула 1974

 Оглашено

Урби ет орби

Да је од тада

Без наде

Свети дух

Српског

Прометеја

Прикован

За друге

Громаде

А његов

Небески покров

Стамено паперје

Свете капеле

Сотоне док трају

Ћушкају и

Котрљају

Предјелима

Разлитим

Ивановим

Коритима

Док се ОН

Узбуркан

Комуша

У вртлозима

Ловћенских

Душа.

КНЕЗУ НИКОЛИ

ВАСОЈЕВИЋУ

  Ратољупче старих доба

За удраго серпско име

Окади нам нашјех гробах

Из пушака што задиме

 На Турчина хитро скочи

Нек се турска крв пролива

Жертва ми је та милија

Него уље из кандила

И Измирна и Кадила

 (Посвета коју му је наводно Његош написао на Вјечитом календару.)

Владан Динић