Kako zavoleti NATO

NIN, 06.11.08. 

Semjuel DŽonson je rekao da je žena propovednik pomalo slična psu koji hoda na zadnjim nogama: on to ne radi dobro, ali smo zapanjeni što je to uopšte moguće. Zapravo, prošle nedelje, posle vašingtonske ratifikacije pristupanja Hrvatske i Albanije NATO-u, to je bilo i najviše što je čovek mogao da očekuje od NATO lobista u Srbiji. Naravno, niko od tih srpskih NATO lobista nije govorio o blagoj Evropi, Evropi pod NATO kišobranom, vikendicama u Toskani, šopingu u Milanu, pijančevanju sa Nemcima na Majorki, ali ni o članstvu u vojnom savezu bez idealizma i sa preciznim vojnim i političkim obavezama. I niko da, posle toliko godina srpske vojne samoće, postavi pitanje je li došao trenutak da sagledamo kakve su prave vrline nacionalnog vojnog kulta i vojne nezavisnosti. 

Da li to Srbija boluje od šizofrenije, ili od strategijskog sufizma u politici bezbednosti, je li i pored zvanično proglašene vojne neutralnosti, zapravo već otklizila u postneutralnu poziciju, i zašto se sve diskusije o bezbednosti svode samo na pitanje neutralnosti, ili NATO-a? Jer, ako službeni Beograd javno ističe da su, zbog Kosova, odnosi između Srbije i SAD trenutno prilično loši na političkom planu, a odlični na vojnom planu onda je to verovatno pitanje za psihijatriju. Ili Srbija još uvek traga za svojim međunarodnim identitetom, razapeta između Kosova i opsesivne želje da bude deo Zapada. Možda će neko od generala za zavapi, a efikasne procedure, standardi, protokoli, tehnička pitanja? Duh tehničkog patriotizma kao bleda senka nekadašnje samobitnosti...

Dakle, balkanska etapa proširenja NATO-a privodi se kraju. Ostale su još samo BiH, Crna Gora i Srbija. U BiH NATO ima svoje vojne kontingente i baze, kao i na Kosovu, južnoj srpskoj pokrajini kojoj je upravo NATO i podario nezavisnost. Zapravo, za poslednjih osam godina formirane su tri nove zone odgovornosti zapadne vojne alijanse: jedna na Balkanu i dve u Aziji. Postojanje tih zona nije zvanično priznato. Balkanizacija, i još više azijatizacija NATO-a izazvale su određene reakcije Rusije čiji stratezi otvoreno kažu “da je NATO postao trojanski konj Vašingtona”. Opkoljavanje Rusije je u toku, proces “miroljubivog partnerstva” jeste jačanje političkih odnosa između država uključenih u njega i obezbeđivanje platforme za učešće u novim političkim i vojnim aktivnostima NATO-a, što je opet širenje sfere uticaja SAD, od Baltika do srednje i istočne Evrope, od Balkana do južnih granica Rusije. Sve pod parolom borbe protiv terorizma i u cilju širenja demokratije, Rusija je već skoro opkoljena sa severa i sa juga. Iako u Briselu stalno ponavljaju “da NATO nije globalna alijansa”, ali jeste “alijansa sa globalnim partnerima”. Preokupacija je jasna: sprečiti pojavu bilo koje svetske sile koja bi bila u stanju da ugrozi premoć SAD kao što je to nekada bio slučaj sa Sovjetskim Savezom. Opsesija je Rusija, a vrlo verovatno i Kina.

Strategijski ciljevi SAD i želja da se Rusija ukloni sa Balkana potvrdili su se i tokom rata NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine. Ista ova logika inspiriše korake i na drugim prostorima, pa je Kavkaz na osnovu glasanja u američkom Kongresu 1997. godine okvalifikovan kao “zona od nacionalnog interesa za SAD”. U novim članicama NATO-a, u Bugarskoj i u Rumuniju nikada ni u vreme Varšavskog pakta nije bilo sovjetskih vojnih baza, sada su tamo američke vojne baze. Zbog Bin Ladena? Ma, hajte.

U proteklih nekoliko godina NATO je sa obe noge čvrsto ušao na teritoriju nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, iako je Mihailo Gorbačov u predvečerje rušenja Berlinskog zida dobio američka obećanja “da NATO neće iskoristiti geopolitičke dobitke usled nestanka Varšavskog pakta”. Intervencija u Avganistanu definitivno je promenila karakter NATO-a, alijansa je sa svojim tekućim operacijama toliko opterećena da mnogim članicama ni na pamet ne padaju nove misije u američkoj režiji, odnosno u službi planetarne uloge SAD. Kao, recimo, da vojnici NATO-a budu čuvari nuklearnih centrala. Ili, kako preoblikovati NATO da bi se suočio sa pretnjama terorizma, pri čemu niko da pošteno objasni kako se od terorističkih napada 11. septembra 2001. godine stiglo do napada na Avganistan iste godine i invazije na Irak 2003. godine. Jer, pokazalo se da oružane snage SAD, pa čak ni NATO snage, ne mogu da reše problem terorizma. One su, istina uspešno oborile talibansku vladu u Avganistanu i režim Sadama Huseina i onda se zaglibile u pustinjama Iraka i planinama Avganistana bez izlazne strategije. Pri čemu su snage NATO-a išle u te dve misije po novoj formuli koja glasi: “Misija određuje koaliciju”. Odnosno, neki hoće u rat, a neki neće. Što opet za jednu školu mišljenja u Vašingtonu znači da NATO više nije efikasan kao kolektivna vojna organizacija. Možda ima neku važnost da se pokopaju recidivi onog starog hladnog rata apsorbovanjem nekih ranijih članica Varšavskog pakta, ima neku ulogu kao struktura za politički dijalog sa Moskvom, ali njegovo današnje strategijsko opravdanje sastoji se u tome da podstakne Evropljane da modernizuju svoje armije, u najvećoj mogućoj meri kupovanjem američke opreme, kako bi bio u stanju da olakša u određenim regionima sveta, Balkan, Avganistan, teret planetarne bezbednosti koji eto leži na plećima SAD.

Strašno je popularno u javnosti sada iznositi teze o “novim bezbednosnim izazovima u 21. veku”. Izazovima i pretnjama kako za SAD, za NATO, a još više za Srbiju. Naravno, to se obično dobro i plaća. Zato mi je i unapred žao sveg onog papira koji će biti potrošen za mnoštvo naučnih skupova, seminara, okruglih stolova, simpozijuma na kojima će biti govora o tome šta sve NATO treba da radi u 21. veku, a šta Srbija da ne bi zaostala na tom planu. Da bi obezbedili sredstva za pravu politiku bezbednosti i odbrane, Evropljani moraju da ubede svoje rođake sa Istoka koji su se već pridružili, ili se sada pridružuju NATO-u, da i pored zaštite koju nudi Vašington, budućnost njihove bezbednosti leži u kontinentalnom projektu. Međutim, razjašnjenje se nameće i među “starosedeocima”: u Sen-Malou 1998. godine Francuzi i Britanci su u lažnoj transparentnosti najavili rađanje projekta evropske odbrane. Posle nekoliko godina najavljene su i NATO snage za brzo reagovanje. Nije nego!

NATO toliko proširen kao danas nigde neće brzo reagovati, jer već ima snage za brzo reagovanje, jedine koje su mu danas i potrebne: specijalne snage armije SAD. Odnosno, kada sve propada, kada nema novih blistavih ideja za nove zadatke, hajde da širimo Alijansu i formiramo neke nove snage za brze intervencije. Neku vrstu “Legije stranaca” u okviru NATO-a. A tu bi sasvim dobro došli Srbi, pošto oni tradicionalno vole sve vrste legija.

Raskorak između težnji i sposobnosti NATO-a postaje sve dublji i to je sve više očito. Srbija nije spremna za ulazak u Alijansu, ni politički, ni ekonomski. Javnost u Srbiji takvoj ideji jednostavno još nije naklonjena, iako je Srbija potpisala sporazum SOFA, što, recimo, Poljska još nije. Beograd je nedavno potpisao i protokol o razmeni tajnih informacija i podataka između Srbije i NATO-a, što će za nas ovde biti najmanje važno, jer setimo se samo sa kakvim su sve podacima baratale obaveštajne službe Britanije i SAD uoči invazije na Irak. Posle se pokazalo da je sve bila gola laž. Što znači da i nama mogu da podmetnu.

Novoizabrani potpredsednik SAD, senator DŽozef Bajden iz Delavera izjavio je još 1997. godine “da ima ozbiljne rezerve prema ekspanziji NATO-a”. On je tada objasnio kako on u načelu nije protiv proširenja Alijanse, ali još nije ubeđen da se to može uraditi a da se ne potkopaju američki sporazumi o kontroli oružja sa Rusima, ili kurs reformi u Rusiji, a čak i ako sve to može hoće li korist za SAD biti vredna te cene.

“Ako ćemo širenjem NATO-a na istok otuđiti Ruse, šta ćemo time dobiti?”, zapitao se Bajden 1997. godine, i nastavio:” ako svojim biračima kažem da se spremamo da nuklearni kišobran proširimo na Slovačku, pitam se koliko će ljudi u Dagsborou, država Delaver, reći: hej, to je sjajna ideja”.

Prošlo je od tada 11 godina, Bajden sada verovatno ne misli tako, a i NATO je u međuvremenu postao neka vrsta reklamne agencije za prodavanje konflikata. Istina, njegovi dobrovoljni i lukrativni portparoli u Srbiji i nisu nešto sposobni da objasne kako svaki kredibilitet zahteva vernost činjenicama. Tačno je da u Srbiji javnost voli sapunske opere, ali kako svaki rat ima i svoje tumače glavnih uloga, to i u demokratiji srpskog tipa ljudi žele istinu od svoje vlade...


Miroslav Lazanski