Црна Гора у НАТО - последњи антируски потез

Пријем малене Црне Горе у НАТО неће утицати на глобалну стратегијску равнотежу већ на актуелну напету међународну ситуацију и продужено трвење између Сједињених Држава и Русије, ризикујући да изазове крајњу ескалацију тензија.

Тајминг који је одабран да се упути званичан позив Подгорици за прикључење Атлантском савезу није могао бити боље одабран, ако је циљ био да се односи са Москвом још отежају. Пре више од годину и по, украјинска криза је изазвала климу новог Хладног рата између НАТО и Русије, док су скорашња војна интервенција Москве у Сирији и рушење бомбардера "сухој" од стране једног турског ловаца, допринели да се на ватру долије још бензина, такође и због тога што још од 1950. године ниједна руска летелица није била оборена од стране авиона једне чланице НАТО.

Елементарни смисао за дипломатску целисходност и опрезност саветовали би НАТО да одложи пријем Црне Горе, пошто таква одлука не би изменила стратегијске односе, нити би ослабила НАТО, већ би потпомогла оним европским земљама (укључујући и Италију) које су ангажоване да изгладе раздор са Русијом, који је био условљен кризом у Кијеву и анексијом Крима.

Не изгледа, дакле,случајно да је позив Црној Гори формализован управо сада када, чини се, обновљена претња "Исламске државе" потпомаже сарадњу између Русије и Запада и уклањање санкција које штете економијама Русије и Европе.

Са помало злобе, лако је помислити да је позив Црној Гори усмерен ка томе да створи једну неповољну климу за рађање нове неочекиване алијансе између Русије и Француске против "Исламске државе" у Сирији.

Последња потврда да је НАТО све више огледало англоамеричких интереса јесте чињеница да  у његовим документима који се тичу војне доктрине, опстаје тврдња да је непријатељ од кога се он брани – Русија.

Овај приступ подупиру неке државе чланице из источне Европе, које су традиционално заплашене руским показивањем мишића, али сигурно не и старији европски партнери НАТО-а.

Улазак Црне Горе у НАТО имаће реперкусије и на Балкану, појачавајући притиске на Србију, која је још увек повезана са Москвом једним солидним пријатељством и блиским дипломатским и војним односима, које је Вашингтон више пута критиковао.

Београд је изгубио свој излаз на море 2006. године, одвајањем Подгорице, која је касније нагласила разлаз, признајући Косово. Овом гесту се супротставио добар део црногорског становништва (не само оних 29% које чини Срби), у којем је, према истраживањима, свега 35% данас расположено за приступање НАТО, који 1999. године није оклевао да тешко бомбардује и Црну Гору.

Влада Мила Ђукановића посматра приступање НАТО као одскочну даску за будући пријем у Европску унију (у земљи је већ прихваћен евро), међутим, у исто време, велики део страних инвестиција долази из Русије, првог трговачког партнера Подгорице.

Москва може, дакле, да искористи економско оружје за одмазду, по узору на мере које су прихваћене ових дана када је у питању Турска.

Уосталом, председник одбора за одбрану руског сената Виктор Озеров није околишао да потврди, ,,да Црна Гора сада постаје за Русију потенцијални члан претње њеној сигурности“, додајући да ће улазак Подгорице у НАТО ,,онемогућити многе програме који су пре били реализовани са Русијом, као и техничко-војну сарадњу“. Москва перципира да је инцијатива НАТО усмерена ка томе да прогресивно поткопа оно што је остало од руског утицаја на Балкану, померајући све даље на Исток војну осовину Алијансе, која већ распоређује трупе и средства у балтичке републике, Пољску, Бугарску и Румунију.

Кремљ се боји такође да ће ново приступање поново отворити пут проширења НАТО који је за сада одложио кандидатуре Босне, Македоније, Грузије и Украјине, од којих су последње две сматране правим претњама националној безбедности.

У перспективи, имати Црногорце као савезнике може да се покаже као врло лош пословни подухват за Италију, такође. Поморска база у Бару, аеродром Голубовци или једна од четири војне ваздушне базе које данас малене оружане снаге Црне Горе не користе могле би у будућности да угосте америчке ваздушне и поморске снаге које су сада распоређене у Италији, Шпанији, Немачкој, нудећи мање трошкове.

У међународној клими, којом доминира двосмисленост, не може се најзад искључити то да је позив НАТО Црној Гори један изазов Русима усмерен, међутим, да уметне зачкољицу у много шире преговоре, у којима би се, хипотетички, суштинска хладноћа са којом је Вашингтон примио захтеве Турске да се мобилишу савезници против Руса у Сирији трампила за прихватање новог геополитичког положаја Црне Горе од  стране Москве.

Ово тврђење пазара потенцијално наговештава нову ескалацију, посебно ако Русија буде прихватила захтев Абдулаха ел Танија, премијера легитимне либијске владе (оне из Тобрука), који је позвао Москву да пошаље трупе и авионе у Либију да би се борили против "Исламске државе" у Сирту.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

http://www.analisidifesa.it/2015/12/lultima-

mossa-anti-russia-il-montenegro-nella-nato/