недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и НАТО > Прича о девојчици која је волела музику
Србија и НАТО

Прича о девојчици која је волела музику

PDF Штампа Ел. пошта
Татјана Лазаревић   
уторак, 24. март 2015.

Горње Полимље на самом северу Црне Горе сточарски је крај, богат шумом и водом. Плаховит Лим, као и све реке у Црној Гори, усекао је дубоко своје корито, а са обе стране реке уздижу се венци планина које  се наслањају једна на другу – Чакор, Дјевојачки крш, Ваганица, Планиница, Сјекирица са десне, Виситор са Татаријом, Голеш и Зелетин са леве стране Лима. И ту мало Мурино, многи би рекли забит. Ништа не лети над њим до орлови. Баш у ту забит је почетком априла 1999, новинар и уредник тзв. сложених емисија - како су се тада називали високо позиционирани уредници ТВ “Приштина” - Бранко Брудар, одлучио да од ратног вихора који је захватио Косово и Метохију сакрије своје ћерке Јулију и Теодору и њихове сестре од тетке - Ивану и Оливеру. Све се слило у малу, како су је западни медији називали "проблематичну покрајину" на југу Србије – авиони, пројектили, бомбе НАТО пакта, војска, полиција, УЧК, парамилитарци, избеглице...Бранко је мобилисан још на почетку рата и послат на границу ка Македонији, супруга у радној обавези рат је провела у пошти у Приштини. Јулија и Оливера су једног дана отишле низ сеоски пут Мурина да купе шећер за колач који им је месила бака. Убио их је бомбардер којем је на командној табли сеоска продавница под Чакором била војна мета. У продавници троје деце. Укупно шесторо мртвих.

Мурино је мало место на северу Црне Горе, на око девет километара од Плава, на раскрсници којом се пролазило када се некада старим путем ишло на море, преко планине Чакор, па се потом Проклетијама спуштало према Црној Гори. У Мурину је живела породица Бранкове супруге, а њихова деца су тамо проводила распусте и било је то место за које је Бранко мислио да је идеално да децу сакрије од ратног лудила које је захватило Косово и Метохију.

“Прво смо сви били у Приштини, а онда сам ја инсистирао да их склоним у Мурино, баш због тих честих бомбардовања Приштине, могућих напада…терористи харају градом…У Приштини смо боравили по подрумима и онда сам ја рекао породици, кад већ имамо могућност да одемо, да децу пребацимо тамо - моје две ћеркице, десетогодишњу Јулију и седмогодишњу Теодору и њихове две сестре од тетке - Ивану и Оливеру.

У то време није било лако путовати. НАТО је свакодневно бомбардовао мостове и путну инфраструктуру, запослени су имали радну обавезу, уведен је полицијски час и контроле на путевима су биле сталне. Бранко је на самом почетку бомбардовања мобилисан и послат на тромеђу Црне Горе, Србије и Македоније, у село Ренце, према Драгашу, док је његова тадашња супруга имала радну обавезу као службеник поште које су тада биле посебно важне због потребе одржавања комуникационих система.

Када се Бранку и његовом колеги десетак дана од почетка бомбардовања указала могућност да колима тадашње ТВ Приштина своју децу пребаце на безбеднију територију, искористили су ту прву, можда, мислили су - и једину прилику и децу одвезли до границе са Црном Гором, где су их сачекали рођаци и узели децу.

Бранко је био сигуран да је децу склонио на безбедно место. 

"Мурино је једно тако безначајно место и деца су ми на сигурном"​

"Јесам, имао сам јако леп осећај, мислио сам - сад може да се деси шта год, неће бити никаквог проблема. Мурино је једно тако безначајно место и деца су ми на сигурном. Ја сам спокојан отишао на положај, на сасвим други крај земље."

Јулија, Теодора, Оливера и Ивана су се безбрижно играле месец дана, као и сва деца из краја. Био је то још један распуст, премда неуобичајен и непланиран.

“Био је 30. април. Био сам на положају. Другари из јединице су на радију чули да је бомбардовано Мурино. Шта тамо имају да гађају? Ничег за њих тамо није било; ничег важног што би могло да привуче бомбе НАТО-а. То је тако безначајно место.”

Бранко је ноћ провео уз радио, једину везу са спољним светом коју је имао. Био је и даље чудно спокојан. Његова деца су безбедна и на сигурном.

“Све сам мислио да је то лажна вест, у то време се писало свашта.”

Два дана касније до положаја на којем се налазио стигле су колеге са телевизије. Новинари су се у то време једини и могли пробијати готово пустим, порушеним, контролисаним и уједно небезбедним путевима.

“Било је око 10 сати, 1. мај. Они су већ дошли на место где сам ја био. Један колега је дошао џипом и возачем…тад' сам добио потврду вести."

Погинули су његова старија ћерка - десетогодишња Јулија...и њена сестра од тетке, 13-годишња Оливера...и још један 13-годишњи дечак...и још троје људи.

Супруга је вест о смрти ћерке добила пре Бранка и раније стигла у Мурино, а Бранко након два дана.

"Ишле су да купе шећер. Бака им је правила колач"

“У Мурину, на раскрсници и код моста, има нека продавница. Оне су кренуле нешто да купе, да послушају бабу. Све четири су кренуле. Рекли су ми да је десетак минута након што су се спустиле до продавнице, једна бомба пала испред моста на око километар. Мештани су то протумачили као да ови из ваздуха који гађају хоће да упозоре. Али, следећа бомба је пала директно на продавницу. Јулија и Оливера су у том тренутку биле у продавници. Погинуле су на лицу места и са њима, 13-годишњи Мирослав Кнежевић. 30. априла у 16 часова.”

Остале две девојчице су се спасиле само прстом судбине, каскајући за сестрама на око стотинак метара даље од њих. Задобиле су на чудан начин само огреботине, али и велику трауму, коју су родитељи касније лечили уз стручну помоћ психолога.

Бранко говори да су децу једва сахранили. Тела су била раскомадана и разасута на све стране.

“Делове њихових тела покупили су стручњаци који су радили увиђај. На Интернету постоји слика,” чују се у гласу овог човека истовремено празнина и тежина пораза - оно што више никада не може да буде исто.

Какво је сећање на Јулију? Каква је била девојчица?

“Волела је музику. Била је јако музикална. Била је насмејана девојчица, не говорим зато што је више нема, него зато што је таква била ... Она и Теодора су поделиле… Јулија је имала мој лик, а карактер моје супруге - мирна, сталожена. Теодора је повукла мајчин лик, а мој карактер - мало је експлозивна, брза. Јулија је била фина девојчица. Увелико је ишла у школу, остајала је и сама кући. Ја сам тада много времена проводио на терену, по Косову, а пре тога у Хрватској, па у Босни и Херцеговини, а она је била послушна, редовно је писала домаћи, била добар ђак и била је јако музикална.”

Шта је желела да постане кад порасте?

“Причали смо. Она је као и свако дете лутала. Почела је са балетом, па је дошла чак до ветеринара, те дечје приче. Ја сам тада у то време слабо био кући, јер се пуно радило по терену.”

Шта је радила последњег дана свог живота?

“Као и сваког дана како су време проводиле у Мурину. Како су ми после причали, наше девојчице су се у крају богатом природом, пуном зеленила, играле и тог дана нормално. Играле су се и бака је хтела нечим да их почасти, да направи неки колач, а около има и доста рођака и сви се играју, те су одлучиле да оду до сеоске продавнице и купе шећер, или већ неки састојак за колач. И онда су замолиле баку да их пусти, говориле су јој, ‘па хајде да одемо’, бака њима, ‘немојте, имамо довољно’, оне су наваљивале, ‘хајде да одемо мало од куће, ван дворишта’. Хтеле су ваљда да се лепше осећају и онда су кренуле и тако – било је то.”

Бранко је јак мушкарац. Труди се да сече реченице дужим паузама и сакрије стегнутост и сувоћу грла. Прошао је у својој каријери и животу доста тога. Док разговарамо о Јулији, а мала Уна вози ролере, расплакао се. Не жели да остане у сузама. Враћа се кратким реченицама.

“Тешко. Тешко. Тешко је то описати. Све је јако тешко речима описати. Ја се и не сећам, искрен да будем. Можда десетак дана након тога, слабо се чега сећам. Слабо се чега сећам. Ја сам после тога одлазио и за Приштину, али тешко је то описати. То је празнина једна велика. То је страшно нешто. Ево, колико је прошло, а како кажу, мени као да је јуче било.”

Уна је трећа Бранкова ћерка, прва из другог брака. Родила се скоро двадесет година после Јулијине смрти. Она је Бранка вратила у живот. Бранко јој прича о Јулији, сестри коју никада неће моћи да упозна. Уна има седам година, Јулија би данас имала 26. Уна Јулију види највише на фотографијама које се чувају код Бранкових родитеља.

“Причам јој, али она још увек не схвата. Пар пута ме је питала за Јулију, зато што су код мојих родитеља Јулијине фотографије. Ја јој онда објасним - то је једна твоја сека, причаће ти тата о њој. Али, то што се Уна родила, мислим да ме је то вратило у живот и да тако кажем - у неку нормалу. Посветио сам се њој, њеном одрастању и онда некако лакше подносим све.

"Свеједно ми је где сам био; цела година, свака година је иста"

После сахране ћерке Јулије '99, породица Брудар се вратила својим ратним обавезама. Бранку су изашли у сусрет и нису га слали на исти положај, већ у другу јединицу у којој су углавном били новинари. По сопственом признању, упркос разумевању колега, било му је свеједно где је био.

“Да ли сам био у Приштини, на граници, или где год већ - у другој јединици, било ми је свеједно…”

Породица се по окончању бомбардовања поново окупила у свом стану у Приштини, на Сунчаном брегу. Без Јулије.

Из Приштине и са Косова и Метохије одлазе војска и полиција, а стотине хиљаде албанских избеглица улази у покрајину, Срби се излажу јавном линчу и протерују.

“Живели смо на Сунчаном брегу, али је тамо било немогуће више живети. Одлазим у Београд, где ми се налазила родбина. Није ми Београд најсрећнији избор, али ни на кога нисам имао да се ослоним осим да одем тамо. Ту смо дошли, тако сам ту и остао, ево до данас.”

О чему размишљате сваког 24. марта, 30. априла?

“Мени је цела година иста. Цела година, свака година је иста, нема ту посебног дана. Тада се само интензивиније сећаш свега и тада идемо у Мурино, јер су нам деца сахрањена тамо. Сахранили смо их привремено у Мурину, а остале су нам тамо. Када је годишњица, када су задушнице, идемо. Обилазимо и кад осетимо потребу.”

Бранкова млађа ћерка Теодора, која је 30. априла '99, за сестром каскала сеоским путем, данас је двадесетрогодишња мајка дечачића. Сестре се сећа, али о томе, признаје Бранко, прича углавном са мајком.

“Ја не могу. И овако чиним велики напор да говорим о томе”,  још једном му подрхтава глас.

Бранка остављамо са Уном у Београду да настави да посматра ћерку док расте и вози ролере. А Јулију, Оливеру и Мирослава, поред хумки у Мурину и сећања њиховим најмилијих, унели смо у причу о страдалој деци 1999. З А Ш Т О?

У нападу на сеоску продавницу и мостић у Мурину, страдало је укупно шесторо људи, од њих - троје деце. Десетак дана касније НАТО је 'докрајчио' мост, онако како је 'докрајчио' и продавницу, тог пута без жртава. Погинули су: Јулија Брудар (девет година), Оливера Максимовиц (12), Мирослав Кнежевић (13), Вукић Вулетић (47), Милка Коцановић (63) и Манојло Коматина (67). 

КоССев

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер