Prozor mora pasti

(Politika, 6.2.2010)

Ima li Srbija Vinstona Čerčila? Ili se život mnogih naših političara kreće od večernjih vesti na televiziji jednog dana, preko uvida u ankete sledećeg jutra, do njihove pojave na televiziji sledeće večeri. Nisam siguran da doba masovnih medija podstiče pojavu i uspon političara kalibra jednog Čerčila, sklon sam da sumnjam u to, mada uvek može biti izuzetaka. No, tu su zato izvršni direktori raznih NVO da pripomognu pri donošenju teških odluka.

Zapravo, oduvek sam zavideo izvršnim direktorima raznih NVO. Em zvučna titula, em ne morate da imate previše škole, em ne strahujete za platu koju lepo i redovno zarađujete na zadate teme: NATO, građanske bunde i finski dizajn. I za sve ste kompetentni poput nekadašnjih komunističkih funkcionera: „Drugovi situacija je teška i ozbiljna, jer Prozor noćas mora pasti”! Odnosno Srbija mora u NATO.

Ko se sve u medijima proteklih dana nije iskrcao sa temom o Srbiji i NATO, od onih koji su ekspresno završavali večernje škole, ili kurseve u nemačkim planinama, do običnih blefera i izvršnih direktora svih mogućih provinijencija. Ima tu i hajduka, jedinstvene pojave u našoj kulturi koji svojim građansko-demokratskim eskapadama zaslužuju mesto u kolumnističkom Panteonu. Naravno, odmah se sudariš sa limitima političke korektnosti, ali kako doskočiti minotaurskoj nemani žive agresije. Analfabetizam pretvoren u samodovoljnu prepotentnost, koji vas optužuje da plašite narod Srbije kako će NATO tajno da instalira atomske bombe u Srbiji. I kako o tome ne treba da odlučuje narod već predstavnici naroda u parlamentu.

Mora se priznati da postoje intelektualci koji svoj intelekt uzdižu iznad svih drugih. Ako neki drugi ne mogu ili ne žele da shvate briljantnost projekta koji im se nudi, a vidimo ovih dana da nam se to otvoreno nudi, odnosno da nas „inofaktor” zove, onda je to zbog toga što još uvek nisu stigli do visina na kojima obitavaju predlagači tog projekta. Vrlo je opasan takav stav, setimo se koliko je diktatura proizašlo iz toga.

Bivša Jugoslavija bila je krajem osamdesetih godina inicijator pretvaranja Balkana u bezatomsku zonu, predlagala je osetnu redukciju vojnih potencijala svih država u okruženju i ukidanje stranih vojnih baza na tom prostoru. Onda je došao raspad Varšavskog ugovora i SSSR-a, ubijanje Jugoslavije i sve ostale tragedije. Taman kad sam pomislio da građansko društvo ima kao cilj demilitarizaciju, ukidanje vojnih paktova i denuklearizaciju, odjednom neki njegovi predstavnici postadoše tvrdi zagovornici ulaska Srbije u NATO. Otkud to kada su oni nadležni za razvoj demokratije?

Dakle, kako uveriti žirondince građanskih inicijativa, ali i liberalnog i pristojnog Srbina bez mračnih i retrogradnih fiksacija da tajno lociranje nuklearnog oružja nije plod moje egzaltacije, koja, uostalom, i ne pristaje ozbiljnim novinama kakva je Politika?

Londonski Obzerver, jula 1986. citira pomoćnika ministra odbrane SAD za atomsku energiju R. Vagnera o postojanju „tajnog plana da se na teritoriji Zapadne Nemačke rasporedi nova artiljerijska municija sa nuklearnim punjenjem na principu neutronske bombe”. Vrhovni komandant NATO američki general Bernard Rodžers rekao mi je u Monsu, u intervjuu za zagrebački Danas oktobra 1982: ,,Neutronsko jezgro može se čuvati i u SAD, dok naše saveznike ne prođu grčevi koje izaziva to oružje.”

Bivši šef generalštaba oružanih snaga Kanade admiral R. Fold u časopisu Maklinz magazin, jula 1986. kaže: ,,SAD imaju moralnu obavezu da se konsultuju sa nama prilikom korišćenja naše teritorije kada je reč o atomskom oružju. Amoralno je pripremati planove bez konsultacije sa odgovarajućom zemljom.” „Ako Rusi ne prihvate naše zahtevem, okružićemo ih svojim bazama da neće moći ni da mrdnu”, rekao mi je specijalni savetnik američkog predsednika Ronalda Regana, ambasador Edvard Roni, u Vašingtonu, u intervju za Start, aprila 1986.

Američko nuklearno oružje čuva se u pet baza u Nemačkoj, u pet u Turskoj, u tri u Velikoj Britaniji, u tri u Italiji, i u po jednoj u Holandiji, Belgiji i Južnoj Koreji. Oko 70 odsto američkog taktičkog nuklearnog oružja raspoređeno je izvan granica SAD, u 40 zemalja sveta SAD imaju objekte „nuklearne infrastrukture”. Nijedna lokalna vlada nema pojma šta je u tim objektima. U redu, možda i ne treba da znaju, ali setimo se invazije na Irak 2003. godine. Setimo se nastupa Kolina Pauela u Savetu bezbednosti UN pre napada na Irak: grafikoni, obaveštajni satelitski snimci, pucketave trake sa presretnutim razgovorima iračkih zvaničnika. Objašnjenja od najuverljivije ličnosti Bušove administracije. Sedam godina kasnije nijednog bureta sa VH otrovom, nijedne bočice botulina, ili antraksa, nijedan dokaz iračkog nuklearnog programa.

Nisam poverovao Kolinu Pauelu, objavio sam tada u Politici da je njegov „krunski dokaz” običan ruski stari ABH kamion za dekontaminaciju i da je sve to smešno. Zato i sada ne verujem da bi naši dragi poslanici mogli kvalifikovano da odluče o NATO. Znaju daleko manje od Kolina Pauela.