Srpski diskurs rata

(Iz Arhive NSPM, 10.10.1999)   

Nema sumnje da su tragična akceleracija krize i njen ratni rasplet urgentno otvorili čitav niz temeljnih teorijskih i političkih pitanja. Nešto što je godinama tinjalo kao lokalni balkanski sukob eskaliralo je početkom 1999. godine u globalni problem, odnosno, političku, humanitarnu, pa i ekološku katastrofu, koja je zamalo dobila planetarne razmere. Javnost, a pogotovo društveni naučnici i intelektualci na ovim prostorima, našli su se tako u epistemološki – ali nipošto i egzistencijalno – povlašćenom položaju da budu istovremeno i akteri i objekti najznačajnije i, svakako, najmasovnije svetske političke debate na kraju dvadesetog veka.

Namera uredništva Nove srpske političke misli bila je da u posebnom broju (koji se iz tehničkih razloga, a pre svega zbog svoje obimnosti, pojavljuje podeljen u dve sveske), ne arbitrirajući unapred, domaćoj publici sistematski predstavi glavne akcente iz ove debate i bar naznači njene središnje filozofske, pravne, etičke i političke aspekte. Istovremeno, želeli smo prikazati spektar najreprezentativnijih stanovišta i reakcija kojima je ovdašnja intelektualna javnost pokušala da odgovori pomenutom nesvakidašnjem teorijskom i egzistencijalnom izazovu. Tako su, na strani autora, koji su, polazeći sa disciplinarno i aksiološki različitih, a ponekad i direktno suprotstavljenih pozicija, nastojali da rasvetle temu Srbija i NATO i reflektuju aktuelna balkanska zbivanja.

Verujemo da ovakav pristup nije tek puka mehanička koincidencija, nego, između ostalog, i prilika da se kompariranjem „spoljašnje“ i „unutrašnje“ perspektive poslednji događaji svestranije sagledaju i možda jasnije profilišu. „Pogled drugog“, čak nezavisno od njegove eventualne objektivnosti, dobronamernosti i informisanosti (a pojedini od priloga koje donosimo doista su insuficijentni bar u nekom od ovih aspekata), uvek može biti dobar povod za preispitivanje sopstvenog stanovišta, kao i podsticaj vlastitom samorazumevanju. Upravo ta, katakad neprijatna – pa i bolna – kritička samorefleksija domaće društvene i političke teorije permanentan je cilj i neskrivena ambicija ovog projekta, kao uostalom i čitave koncepcije „nove srpske političke misli“.

Iz razumljivih razloga, kada je reč o prilozima domaćih autora (Srpski diskurs rata) dijapazon stanovišta je ipak nešto uži nego što je to slučaj u Svetskoj debati, ali je i dalje daleko od svake uniformnosti. Doduše, postoji (možda uz jedan ili dva izuzetka) nesumnjiv konsenzus u osudi NATO-intervencije. Međutim, intenzitet i pozicioniranost ovih kritika veoma su različiti i uglavnom odslikavaju šarolikost ovdašnje političke i političkoteorijske scene. Sticajem raznih okolnosti (druge obaveze, rokovi, previd) izostala su neka imena koja su imala šta da kažu na ovu temu, ali, usuđujemo se reći, nije izostavljeno ni jedno relevantno stanovište. Ova raznolikost se često razumeva i proklinje kao zla kob i nesrećni učinak čuvene srpske nesloge, ali, po našem mišljenju, ona zapravo predstavlja potencijalnu prednost, a u nesreću se pretvara samo u slučaju netolerantnog zatvaranja i slepog istrajavanja u svojim „istinama“.

Stavivši jedne kraj drugih autore i poglede koji ne samo da se retko mogu sresti unutar istuh korica već se u osnovi gotovo i ne poznaju – a priznaju još manje – Uredništvo je, iako svesno uveliko sizifovske prirode takvog poduhvata, želeo da pruži konkretan i suštinski doprinos prevazilaženju ovog autizma i ove ušančenosti. Pri tome, razume se, nismo imali iluziju da udaramo temelje nekog metafizičkog nacionalnog „jedinstva“. Ovo niti je moguće, niti potrebno, a pogotovo, nasuprot rasprostranjenom uverenju, to ne bi smeo da bude posao intelektualca. Ali, zaista jesmo nameravali da otvaramo i širimo prostor za duh dijaloga i tolerantnu raspravu o najosetljivijim pitanjima (bombardovanje, Kosovo, kolektivna odgovornost) iz čega tek, eventualno, mogu proizaći obrisi zdravog političkog konsenzusa. Zalaganje u pravcu stvaranja jednog takvog foruma Uredništvo vidi kao svoj prvorazredni intelektualni i, u suštini, patriotski zadatak.

Ipak, NSPM nije i ne želi da bude samo široko tribina za argumentovano sučeljavanje različitih stanovišta. Neke ideje i koncepti svakako su nam bliži od nekih drugih, a u ovom konkretnom slučaju, premda stav Uredništva nije u potpunosti sadržan ni u jednom pojedinačnom tekstu, verujemo da se on može sasvim jasno iščitati iz celine realizovane zamisli. Dakle, ukratko, preskačući argumentaciju i nijanse, verujemo da je NATO bombardovanje Srbije, s obzirom na navedene razloge, upotrebljena sredstva i konačni ishod, bilo suštinski nepromišljen i neodgovoran, pravno i moralno neopravdan, te politčki višestruko štetan i kontraproduktivan čin. Način na koji je čitav stvar vođena, s arogantnim ultimatumima, neproporcionalnom upotrebom sile, kolektivnim kažnjavanjem (upravo sve ono što je bila glavna zamerka prethodnim akcijama srpskih snaga na Kosovu), bombardovanjem vodovodnih i elektro-postrojenja i psihičkim terorisanjem čitavog stanovništva, kao i iritantna mešavina razumevanja i „nemoći“ pred albanskom „osvetom“ i etničkim čišćenjem nealbanskog življa u mesecima nakon dolaska NATO trupa, ne ostavljaju mnogo prostora za drugačija tumačenja.

S druge strane, ne stoji svakako ni zvanična mantra o „ničim izazvanoj agresiji“. Više od deset godina, zlo je po prostoru bivše Jugoslavije u tolikim količinama činjeno i mišljeno, sejano i prizivano, da bi malo ko smeo biti zbilja iznenađen kada su sa neba i zemlje počeli da stižu plodovi tog i takvog „minulog rada“. NATO agresiji, nemojmo zaboraviti, prethodila je decenija agresivne spoljne i unutrašnje politike, bahatog proigravanja istorijskih prilika i i kredita, sistematskog ignorisanja realnosti i izazivanja najmoćnijih svetskih političkih činilaca. (Setimo se samo nadmenog odbijanja, u suštini, blagonaklonih posredničkih predloga lorda Karingtona na samom početku jugoslovenske krize; potom, podsmešljivog odnosa prema prvim vazdušnim pretnjama i udarima u Bosni i Hercegovini, i uopšte, permanentne, a besmislene i megalomanske pretenzije na ulogu ključnog faktora u otkrivanju i savlađivanju mračnih sila „novog svetskog poretka“, „povampirenog fašizma“, „američkog zla“ i sličnih svetskih pošasti.)

Sve to, međutim, uključujući i nesumnjivu represiju, prljavi rat i zločine na Kosmetu (čiji vinovnici i podstrekači svakako treba da odgovaraju, ali koji su, po svim svedočenjima, eskalirali tek nakon početka bombardovanja) ne može biti opravdanje za tako masovnu odmazdu i devastiranje čitave jedne zemlje. Pri tom, naglašavanje kako je bombardovanje bilo selektivno i vođeno brigom za izbegavanje velikih civilnih žrtava, ma koliko u osnovi istinito, predstavlja vrhunac cinizma i licemerja. Zapadni vojni krugovi su se hvalisali ovom selektivnošću (i tražili razumevanje u slučajevima kada se neki pilot greškom – ili po komandi – malo „zanese“), a politički i medijski pornografi su to, paralelno s krupnim planovima albanskih izbeglica, uzimali kao krunski dokaz humanosti i pravednosti čitave akcije. Stvar je, međutim, upravo obrnuta. Saveznici su u Drugom svetskom ratu veoma surovo bombardovali nemačke gradove i trupe, pa ipak im se to (s izuzetkom Drezdena) nigde ozbiljno ne zamera, s obzirom da je opšte prihvaćeno da su Saveznici vodili pravedan rat protiv neprijatelja koji je postao globalna metafora za apsolutno zlo. Ovde je, međutim, upravo ta pravednost bila sporna, pa je insistiranje na „mekim“ metodama (uz usiljenu analogiju Milošević – Hitler) trebalo da doprinese naknadnoj legitimaciji čitavog, očigledno vrlo problematičnog poduhvata.

Naravno da je, tehnički gledano, bombardovanje moglo biti mnogo surovije (što nije, manje je stvar NATO-humanizma, a više pitanje političke procene praga osetljivosti zapadnog javnog mnjenja), ali to isto bi se moglo reći i za srpske deportacije. Konačno, bolje biti proteran nego ubijen. I kako bi u NATO reagovali kada bi se neki beogradski funkcioner hvalio humanošću i selektivnošću srpskih akcija na Kosovu (lanč paketi i željeznički prevoz do granice), a u vezi s nekolicinom tragičnih kolateralnih incidenata izrazio duboko žaljenje i obećao svestranu istragu? Zvuči opsceno, zar ne? Ali to je upravo model na kome su zvanični i nezvanični portparoli NATO-a gradili svoju tezu o humanitarnom i „hirurškom“ bombardovanju. I koliko bi tek ova teza delovala opsceno da je mogla biti praćena krupnim kadrovima očeva i majki koji u nekom aleksinačkom ili merdarskom podrumu (autobusu, vozu, izbegličkom konvoju), s usplahirenim detetom u zagrljaju, osluškuju zlokobno šištanje „pametne“ bombe koja će u narednom trenutku da uništi čitav njihov svet?

Verujemo da ova, tek skicirana, ali očigledno višedimenzionalna pozicija u osnovi tačno opisuje suštinu teme Srbija i NATO. Ali nama je, takođe, jasno da u ostrašćenoj i, faktički, do ivice krvoprolića dovedenoj unutrašnjoj polarizaciji ona malo koga može sasvim zadovoljiti. Ona u isti mah sadrži i „premalo“ i „previše“. To jest, snažnu i nedvosmislenu teorijsku i praktičku kritiku NATO intervencije, ali ne iz ugla „pravednog Jova“, niti predvodnika „panslovenskog“ ili „evroazijskog“ ustanka protiv novog svetskog poretka (štaviše, jednim od važnijih razloga za osudu NATO-ve „vazdušne kampanje“ smatramo, između ostalog, i to što je svojom krstaškom retorikom i praksom uveliko podstakla i po prvi put pružila izvesnu realnu osnovu ovim versko i svetsko-ratovskim fantazijama), već upravo sa stanovišta onih istih „evropskih“, demokratskih i humanističkih vrednosti, koje NATO, navodno, oličava i koje su, navodno, branjene nad Srbijom: u Novom Sadu, Nišu, Aleksincu, Surdulici...

Ova pozicija, iako komplikovana i real-politički vrlo neudobna, ima bar jednu neospornu prednost. Ona, naime, omogućava prevazilaženje lažne alternative između rodoljublja i kosmopolitskih ideala, odnosno, pruža platformu za principijelno nepristajanje na dvostruku ucenu i mučan izbor između pendreka i tomahavka, to jest, režimske verzije patriotizma i represije, s jedne strane, i, s druge, mazohističkog aplaudiranja svakoj gluposti, nepravdi, ignoranciji i aroganciji – ukoliko ona dolazi iz Brisela, Londona, ili Vašingtona. Oni koji godinama žigošu slične pojave u svojoj sredini imaju puno pravo da, mirne savesti i bez straha da time idu na ruku režimskoj propagandi, osude zločine, traže pravdu i zahtevaju kažnjavanje nedela počinjenih u ime „albanskih stvari“ i(li) „zapadnog sistema vrednosti“. (Mogu to, razume se , zahtevati i ostali, pa i oni koji su godinama ignorisali činjenice o srpskim zločinima, ali njihove akutne jadikovke protiv svetske sile i nepravde uvek će biti devalvirane podsećanjem na oporu mudrost o batini koja „ima dva kraja“.)

Sila je, bez sumnje, faktor sa kojim se u životu, a pogotovu u političkoj sferi, svakako mora računati. Ali batina nije (ili bar ne bi smela da bude) argument, bez obzira na to u čijim se rukama nalazi i bez obzira na foliju u koju je upakovana. Štaviše, rekli bismo da proizvod (demokratija, sloboda, humanizam, moral, nezavisnost, patriotizam) čije ime se nalazi na tom omotaču teško da može imati goru reklamu. Bilo bi dobro za sve da u nekim krugovima na Zapadu, kao i ponegde u Srbiji, ovo bude što pre shvaćeno.