Алијина прозирна "тајна"

(Прес, 23. 9. 2013)

Како је муслиманско вођство крајем ‘91. видјело распад Југославије и пројектовало будућност Босне? Како је презентовало своје националне интересе? Како је третирало своје српске партнере у првој демократски изабраној власти?

Након више од двије бурне деценије згуснуте историје БиХ тога би се данас мало ко од савременика сјетио да нам сарајевско “Ослобођење” није недавно освјежило ружне успомене, и то из прве руке. У јубиларном броју поводом 70-годишњице (30. август о.г.) овог листа објављен је интервју са Алијом Изетбеговићем из 1991. године, под изворним насловом “Босна је једна велика тајна”.

На питање новинара Емира Хабула и Мирослава Јанковића о неочекиваном заокрету муслиманског народа против останка БиХ у Југославији, Изетбеговић каже да “заједничка држава СФРЈ можда није љубав, али јесте интерес Муслимана”. “Међутим”, вели Алија, “ствари су кренуле неким другим путем. Дошло је неко чудно, наопако вријеме, на Балкану. У људе и народе уселио се дух дијељења, цијепања, потпуно супротно оном што се догађа у Европи.”  Он је, дакле, потпуно свјестан да, радећи на одвајању БиХ од Југославије, ради против реалног интереса муслиманског народа, али то објашњава у метаплитичким категоријама “мањка љубави” и “вишка сецесионистичког духа времена”. При томе, међутим, и не слути да би тај исти дефицит патриотизма и суфицит жеље за националним осамостаљењем могао растурити и саму БиХ.

Напротив, када говори о Србима, којима, за разлику од осталих братских народа и народности, није мањкало патриотизма, нити их је захватио вирус подјела, па су хтјели да БиХ остане у заједничкој држави, Изетбеговић има потпуно другачије објашњење. “Сви документи о суверености и независности БиХ објективно нису штетни за српски народ и нису антисрпски документи и увјерен сам да би 80 - 90 посто српског народа гласало за њих. Ти документи нису у колизији са интересима српског народа, али јесу у опозицији са плановима о стварању велике Србије. Мислим да је то разлог што су Срби против тих докумената.”    

Елем, по Алији испада да је интерес Муслимана била Југославија, али су посланици СДА гласали против ње, а да је интерес Срба била суверена и самостална Босна, али су посланици СДС гласали за останак БиХ у Југославији. Имплицитно објашњење ове контрадикције скрива се, наводно, у томе што Срби, за разику од Муслимана, нису успјели да схвате да је  Југославија привремена творевина”, а Босна надисторијска категорија.    

“Аналогија између, БиХ и Југославије”, вели муслимански лидер, “није баш сасвим коректна. Иако нека поређења стоје, она су више вањска и површна. Прије свега, Босна има далеко дужу традицију од Југославије. Заједништво у Босни траје вијековима и, мада је пролазило кроз многа искушења, одржало се. Југославија је искључиво политичка творевина, док је БиХ једна културна, национална, социолошка особеност, цивилизацијски уникат. Даље, Југославија је дјељива. Босна то није. Југославију дијеле пред нашим очима, а за Босну чак и они који хоће да је дијеле не знају да дају рецепт. Нема линија по којима би се Босна природно могла да поцијепа. Сви смо помијешани као кукурузно и пшенично брашно.”                  

Овим надахнутим боснољубивим редовима Алија је сакривао бројне чињенице. Почев од тога да је Југославија почетком деведесетих ипак имала свјежу, безмало полувјековну државну традицију. Преко тога да је државна традиција Босне била прекинута још у средњем вијеку, а Муслимани је никад нису ни искусили, јер су, и то само као вјерска скупина, настали на њеним рушевинама. До тога да је већ Лисабонским споразумом дат рецепт за унутрашњу подјелу БиХ, те у разним варијацијама поновљен у неколико каснијих мировних споразума, укључив Дејтонски, који ће Изетбеговић прихватити и инплементирати.

Да баш никада нисмо могли бити “помијешани као кукукурзно и пшенично брашно”, указује и сам Алија: “Преко Босне се увијек шетала она линија додира или трвења двије културе, двије религије, два свијета - исламског и хришћанског. Овај народ овдје има посебно историјско искуство, и данас је пред великим испитом – рат или мир. Тај испит траје и засада полаже са успјехом.” А како је тај успјех конкретније изгледао у години уочи рата, Алија лијепо објашњава: “Постоји међустраначка сагласност (СДА-СДС-ХДЗ) да се неће примјењивати сила и да нико неће наметати рјешење. Ја, под реченим подразумијевам не само одрицање од употребе силе него и уздржавање од једностраних аката.”

А онда у наставку каже: “Они (Срби) виде БиХ као федералну јединицу у савезној држави Југославији, а ми (Муслимани) хоћемо самосталну и интегралну БиХ.” И додаје да је “пријава БиХ на међународни конкурс за признавање независности (Бадинтерова комисија) одговор Муслимана да неће да остану у крњој Југославији”. Дакле, поново гомила контрадикција. Алија је против наметања воље било ког народа и противи се свим једностраним актима, а истовремено, удружен са Хрватима, против воље Срба тражи међународно признање самосталности БиХ. Сам указује да је Босна поприште двије религије, двије културе и два свијета, а истовремено се залаже за унитарну државу.     

Читајући након двадесет година интервју Алије Изетбеговића у “Ослобођењу” из ‘91, човјек не може да се не упита да ли се код њега радило о неразумијевању конкретно-историјских околности или о свјесном игнорисању интереса једног конститутивног народа, о логичкој недосљедности у мишљењу или о наивном увјерењу да је у “великој тајни Босне” открио остварење муслиманских национално-вјерских фантазија. Како год било, у Алијине контрадикције трагично су се заплели прије свега Босна и Бошњаци, а сразмјерну цијену његовој политичкој недораслости платили су и Срби и Хрвати.

Најближи реалној процјени ситуације Изетбеговић је био када каже: “Да постоје у БиХ компактне националне цјелине у територијалном смислу ријечи, вјероватно би се још много раније поцијепала.” Констатација да таквих цјелина у БиХ раније није било није тачна, јер је, рецимо, западна Херцеговина и до рата била безмало чисто хрватска, Цазинска крајина не мање муслиманска, Крајина углавном српска итд, а села у претежно руралној БиХ била су српска, хрватска или муслиманска. А до пресудне промјене довела је транзициона демократија, која је омогућила сваком од три народа да се слободно самоорганизује са себи најсличнијим у погледу вјере, нације и културе, на територијама на којим је био у већини.   

Ратне и поратне миграције су само повећале територијално-етничку хомогенизација на све три стране, али како рече један западни дипломата: “Било је то најгоре и, истовремено, једино рјешење.” Алија га је изгледа још ‘91. препознао, али је ипак ушао у рат за унитарну Босну са  муслиманском доминацијом.