Вашингтон пост о “турској” БиХ

(Пресс РС)

"Обнова нежне верзије Отоманског царства у Босни", гласи наслов чланка који је објављен на ударном месту спољнополитичке рубрике "Вашингтон поста". Из самог наслова могли бисмо можда препознати дозу ироније када не бисмо знали за америчку стратешку подршку ширењу турског утицаја на Балкан, те да угледни "Пост" незванично изражава званичне ставове суперсиле.

Аутор Мајкл Бирбаум започиње наизглед аполитичном причом о два интернационална универзитета који делују у Сарајеву, прошараном изјавама проректора једног од универзитета, турског студента, шефа локалног бироа иностране агенције, уредника приватног ТВ канала, бившег босанског дипломате... Из текста ће се даље испоставити да се "интернационалност" два универзитета у мултикулти престоници БиХ своди на турско-бошњачку блискост по исламу, да су сва четири саговорника муслимани и да гаје дирљиве емоције према својеврсној обнови Отоманског царства.

Амир Зукић, уредник турске агенције Анадолија за БиХ, својом изјавом је инспирисао наслов чланка: "Турски лидери раде на новом Отоманском царству само у нежној варијанти. Некадашња регионална сила покушава да се врати на велика врата". Било би логично да је Бирбаум упитао господина Амира да ли је он дописник Анадолије само са Башчаршије или је надлежан за целу БиХ, да и он сам, у претходној реченици, није написао да је "Босна доминантно муслиманска земља".

Прескочена питања

Мухамед Хажиабдић, проректор универзитета који има капацитет за пет хиљада студената, објашњава: "Турке привлачи да дођу овде зато што сматрају да ће Босна, упркос свим њеним проблемима, ући у ЕУ пре Турске, а универзитет виде као мост између две земље. Турци воле Босну, она је европска, али у њој се осећају као код куће. Њен мирис и култура су препознатљиво турски". Бирбаум није упитао господина Мухамеда да ли то значи да се Турци осећају једнако као код куће и у Бањалуци и у западном Мостару и да ли су турске мирисе препознали и изван претежно бошњачких кантона.

Фатих Селџук, деветнаестогодишњи бруцош из Измира, каже да му је отац рекао: "Треба да одеш у Босну, она јесте словенска, али је муслиманска". Бирбаум није упитао млађаног Фатиха да ли зна да Босна није само муслиманска, јер у њој живи већина хришћана и да православци и католици бројчано доминирају на три четвртине босанске територије. А како би турски тинејџер то могао и да претпостави када га је, како бележи и сам Бирбаум, "у холу универзитета дочекао портрет Мехмеда Освајача који је 1464. увео ислам у Босну". Уз ово "увео" баш не иде титула Освајач, али и Бирбаум помиње да "хришћанско становништво султане из Истанбула доживљава пре као окупаторе него ослободиоце". Не знам само ко би их и по чему и могао доживљавати као ослободиоце, укључивши и потоње Бошњаке, који пре тога нису били муслимани.

Есад Хећимовић, уредник ОБН-инфо, вели: "За муслимане је повратак Турске на Балкан остварење снова. Али, то је проблем за многе Србе и Хрвате, јер националне борбе из 19. века још оптерећују њихову свест." Бирбаум је могао да упита господина Есада, како то мисли да је проблем што "неке" Србе и Хрвате оптерећује национална свест из 19. века, а није проблем то што "неке" Бошњаке оптерећује верска свест из 15. века. Није га то упитао, као што није ни приметио да је о турским универзитетима у мултикулти Сарајеву разговарао са Амиром, Мухамедом, Фатихом, Есадом... А шта би, уосталом, и могао да чује од неког Милоша или Анте о универзитетима од којих један припада светском ланцу "Бурч универзитета" исламског проповедника Фејтулаха Гулена, када и сам зна...

"Све већи утицај Турске је узнемирио босанске Србе, који имају паралелну власт у Босни унутар компликованог система који је наметнут мировним уговорима из 1995." Као новинар угледног "Вашингтон поста", Бирбаум мора да зна да се синтагмом "паралелна власт" обично означава нелегална власт, а да Срби имају легалне органе власти у Републици Српској. Он, такође, зна да политички систем у БиХ није наметнут, него као анекс мировног споразума добровољно потписан од представника сва три народа. Индикативно је да је заборавио да се "мировни споразум из 1995." обично назива Дејтонски и да је "маде ин УСА".

Пут кроз Балкан

Додаје Бирбаум и то да се "званичници из паралелне власти жале што део земље који припада босанским муслиманима потпада под утицај бивше империјалне силе". У праву је утолико што коначно, бар индиректно, признаје да постоје и делови БиХ који не припадају муслиманима". У криву је, међутим, кад каже да се "паралелна власт", а то ће рећи Срби, "жале" због турске инвазије на бошњачке кантоне. Напротив, Срби само подсећају ОХР да се на тај начин народи у БиХ верски, културно и друштвено међусобно удаљавају и да то не доприноси "функционалној интеграцији" за коју се САД, иначе, упорно залаже.

Необична, америчка прича Мајкла Бирбаума о успешној културној (изградња џамија по БиХ), образовној (исламски универзитети у Сарајеву) и дипломатској (мирење Зилкића и Зукорлића у Београду) мисији Турске на мулти-мулти-мулти Балкану тек на крају добија поенту. "Све веће присуство Турске у европским областима које су некада биле део њеног царства јесте начин да надокнади искљученост из ЕУ", пише у "Вашингтон посту". Није ли то јасно трансатлантско упозорење Бриселу да ће, настави ли да се опире пријему Турске у ЕУ, неоосманлије запосести и проширити муслиманске оазе у балканском дворишту Европе?

Чланак, ипак, завршава полетном изјавом ексдипломате Хајрудина Сомуна: "Балкан је одувек био турски пут за освајање Европе. Морали су овуда да прођу". Али, ако је више веровати Ангели Меркел, тешко да ће Турска уопште, а поготово преко босанских муслимана, отворити врата ЕУ. Пре да ће Турци, својим све већим присуством у муслиманским кантонима, и Бошњацима и њиховој Босни завазда замандалити ту капију.