Патријархова сахрана била је кохезиони чин који је одражавао одлучност у идентификацији са оним што је извор Павлове харизме: он је симболизовао нас онакве какви се сами видимо, у облику за који мислимо, и верујемо, да је бољи део нас, с вером да нас има и да ћемо опстати.

Колико год је то било могуће, патријарх Павле живео је живот скромне једноставности. Према сваком кога би срео односио се на миран и нежан начин; било је немогуће не увидети његову веома дубоку духовност, светост личности и мудрост.

Нека се ни овога пута не љути Српство свеколико, црногорском режиму заиста је ограничен простор чак и за саучешће. Добро је што нису имали снаге да својим присуством унизе испраћај патријарха Павла. Тиме су изразили поштовање – онако како једино знају. Својим оправданим одсуством. Далеко им лепа кућа.

Улога Патријарха Павла је, заправо, била обједињавајућа у том погледу, али и више од тога – усмеравајућа и интегришућа. Управо је његова личност била оличење тих двери које су поново биле широм отворене, нудећи сваком неометан и слободан приступ ризници Цркве.

Сахрана патријарха показала је друго лице српског народа, који, иако је сиромашан и огорчен, „далеко од Европе“, зна да се понаша, не само пристојно и уљудно већ узвишено и достојанствено, када ситуација то заиста налаже, и када се за то заузму прави ауторитети.

Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа.

Да ли је наш патријарх био живи светац, није на нама да судимо. Али можемо да сведочимо да је начин на који смо му се обраћали - „Ваша светости” - заслуживао сваким својим словом и чином. Сад, када је отишао тамо где се још у младости упутио, остаје нам да се питамо: с ким смо остали?

(Из Архиве НСПМ-а)

Од слабашног дечака, којем су палили свећу мислећи да је умро, и који је из веронауке имао двојку, постао је један од највећих духовника свога времена, за којег је агент ФБИ гласно рекао: “Ово је светац који хода!”

Али, папа Бенедикт по сваку цену хоће да обнови римску империју. Не даје никакаве концесије англиканској заједници, већ хоће да заувек одржи средњевековни римски централистички систем. Чак иако то онемогући јединство хришћанских Цркава у фундаменталним питањима.

Ви, многопоштовани господине Председниче, ходите стопама Ваших великих предака, како Вашим доласком,  тако и Вашим и Ваше Државе Русије непоколебивим ставом и заштитом целовитости Србије.