Божићна посланица 2013.

Хајдемо, дакле, у Витлејем!

„Хајдемо, дакле до Витлејема!

Погледајмо шта се то догодило.

И похитају те пронађу Марију, Јосифа и новорођенче“ (Лк 2, 15–16).

Браћо и сестре,

драги пријатељи и миљеници Новорођенога!

Овогодишње славље Рођења Богочовека Исуса допуњује и окруњује Јубиларну годину 2013! Чежња свих векова и свих народа за истинском слободом добија у том тајанственом слављу пуноћу светлости и изнад свега опипљиву стварност. „Ево, долазим у слободи служења“, говори Новорођени. „Хајдемо, дакле, до Витлејема и погледајмо шта се догодило“, одвраћају у слободи пастири! Јеванђелиста Лука радосно наставља: „И похитају те пронађу“!

Браћо и сестре, а шта пронађоше? Пронађоше Породицу! Пронађоше Свету Породицу Обитељ: Марију, Јосифа и Новорођенче. Али, као што знамо, сва пажња, сви догађаји, сва светлост, као и неочекивани долазак и појање анђела, усмерени су на Новорођеног. Све то се догађа због Њега, због Исуса.

Браћо и сестре, драги миљеници Новорођеног! Гледајте како су велики плодови праве слободе! Како су велика открића тамо где се искрено тражи! Управо то и Вама желим, драги слављеници Тајне Рођења Господњег! Желим свима да после искреног тражења праве слободе у овој Јубиларној 2013. години поводом 1700-годишњице Миланског едикта, коначно сви ми и „похитамо и пронађемо“!

1. Зашто хитати?

Али питамо се зашто треба хитати и шта то треба да пронађемо... Старозаветни псалмиста не може да се надиви достојанству људске личности па кличући пита: „Господе, Боже наш! Па шта је то човек, да га се сетиш, син човечји па га походиш?“ И наставља: „Да, Ти га учини мало мањим од анђела, славом и чашћу њега овенча. Власт му даде над делима руку својих, њему под ноге све положи“ (Пс 8, 5–7). И закључује: „Дивно је име Твоје по свој земљи! У устима деце и дојенчади хвалу си спремио против непријатеља и постидео мрзитеља, злотвора“ (Пс 8, 1–2.10).

Али, браћо и сестре, да ли је тако и међу нама – овде и сада! Има ли међу нама деце и дојенчади да би се из њихових уста чула хвала против непријатеља живота? Може ли дојенчад по нашим кућама и становима да постиди „мрзитеља“ живота и наде; постиди „злотворе“ наше европске цивилизације и културе? Да ли је у сваком браку уопште омогућено присуство деце, ако не другачије – онда „усвојене“ – која својом песмом и плачем побеђују себичност, уживање и похлепу данашњег стила живота? Како ће се наша друштва осећати достојанственим и слободним, ако онемогућујемо зачеће живота нове деце – достојанственим личним чином брачних другова, везаних савезом љубави која својом изворношћу побеђује смрт, изумирање, старење, безнађе, кризе и декаденцију данашњег друштва? Неприхватањем деце не можемо да победимо глад у свету, јер она је плод себичности и неправде оних који хоће да поседују а да не дају, који земаљска добра хоће да отимају за себе и због тога елиминишу друге. Како да људи данашњице откривају да су „мало мањи од анђела“, кад су већ бројна деца гурнута у ратове, друга су опет од детињства манипулисана и искоришћавана друштвеном неправдом, друга опет продавана за дрогу, проституцију, тероризам, ширење мржње и лажи? Како да данашњег човека гледамо „славом и чашћу овенчаног“, како вели псалмиста, кад има толико агресије у породицама, редуковања човека на пуко тело у толиким медијима и спектаклима, па већ и у дечија уста полажемо псовке, предрасуде и мржњу према другима, другачијима од себе, поготово према мањинама?!

Браћо и сестре, зар није заиста потребно „хитати“ у љубави, у одговорности и пожртвованости, у урањању у највеће Тајне живота, у истраживање нових путева братства, заједништва и јединства? Тамо где, наиме, нема чежње за напредовањем, примењује се пуко материјално опонашање прошлости! Наглашава се само непросветљена традиција, рађа се тежња за бегом од правих питања и тако наједанпут сметају сви који теже правој спознаји и правом предању, које у себи носи преображавајућу моћ! Тако се у друштву ствара мишљење да време још није зрело за дијалог, за праве суседске односе, за нови сусрет Истока и Запада! Износе се полуистине из прошлости да би се лакше онемогућило рађање нових могућности помирења и проналажења бољих путева међусобног познавања, сарадње и заједничког слављења миленијумских догађаја.

Браћо и сестре, Црква нас позива на славље Божића зато да би се у нама пробудило аутентично достојанство! Да бисмо снажним духовним растом, великом енергијом одговорности и правовременим преображајем и каритативним делима могли да омогућимо да читаво човечанство постане једна породица. Постати једна породица значи да хоћемо да живимо у таквим заједницама у којима смо сви „само једно срце и само једна душа“, а да Новорођени буде средиште наше пажње и љубави, надахнуће за христолики начин живљења! Таквим духом „једног срца и једне душе“ можемо да живимо и тамо где међу становницима има историјских разлика. Славље Божића потврђује нам, наиме, да смо сви позвани једном јединцатом великом циљу и да смо сви синови и кћери Божје, а не робови историјских конфликата и предрасуда.

Браћо и сестре, без врло ангажованог и трајнога процеса обраћења и преображаја не можемо да пронађемо праве вредности! Не можемо да дођемо до нових начина живота, до суживота и сарадње. Не можемо да пронађемо права решења за будућност. Али шта заправо треба да пронађемо?

2. Шта пронаћи?

Црква свакако не треба да нас позива на нова теоријска земаљска открића и открића на подручју егзактних наука. Бог је свима дао разум и слободну вољу да можемо да истражујемо и проналазимо! Али без Божјег светла и без велике Божје снаге не можемо да откријемо шта је то породица у смислу животног служења! Породица није само нумерички збир мушкарца, жене и деце.

Сваки мушкарац, било да крене позивом брачног, свештеничког или монашког живота, треба да живи свеколку тајну и дубину живота Исуса Христа. Ако нема снаге, мудрости и љубави Исуса Христа, неће имати снаге да буде муж, отац, свештеник или монах. Ако жена не живи тајну Цркве онако како је то живела Блажена Дјева Марија, која је у себи чудесно сједињавала и девичанство и мајчинство, својим умом никада неће досегнути значење, тајну веренице, спознати тајну истинске жене, мајке, девице. Брак није првенствено у телесној привлачности и комплементарности мушкарца и жене, него је најличнији и најслободнији савез себедаровања у чистом претицању. Животно искуство те стварности истовремено је усмерено на служење духовном и телесном животу. У таквој породици чују се речи: „Ево ме, долазим! Ево ме, слушкиња сам љубави и Духа!“ Те речи одјекивале су у животу Исуса Христа, Дјеве Марије, Свих светих, па тако и светих брачних парова. Породица је оно основно, главно и ничим другим замењиво жариште свих међуљудских односа, мерило свих присних заједница, мотор сваког заједништва и сваког јединства.

Браћо и сестре, двомиленијумско искуство јасно показује да без Христове енергије, коју примамо у светим тајнама, такав породични дух није могуће живети. Без тог и таквог искуства породичног живота тешко се изграђује здрава заједница у друштву и у Цркви. Зато Божићна тајна није шминка на свакидашњем животу, нити свечано одело за нашу антрополошку осиромашеност! Божић је прави генератор односа, па зато и генератор породице, заједништва и јединства, генератор аутентичне цивилизације и културе. Ми, дакле, не смемо и не можемо на прави начин да славимо празнике Христовог рођења ако та тајна на постане мерило свих наших односа, свих наших планова, одлука и делатности, штавише – и мерило друштвеног, политичког и глобалног планирања.

Браћо и сестре! Од срца, дакле, желим свима вама срећан и благословљен празник Христовог рођења! Његов дух нека надахњује и води читав наш живот и у идућој години 2014. У њој ћемо Богу захваљивати за 90-годишњицу поновног оснивања наше Београдске надбискупије. Свима вама, поготово браћи и сестрама Источне Цркве, кличем: Христос се роди – ваистину се роди! Нека буде са свима вама „мир Божји“. Христов мир нека обилно испуњава све ваше мисли, осећања, речи и дела. Била у свима, као у Новорођеном Исусу, милина Светог Духа. И благослов Тројединог Бога, Оца и Сина и Светог Духа, нека сиђе на све вас, браћо и сестре, и вазда остане на вама.