О јединој и највећој Светосавској академији и једном тужном пашквилу

На дан оца нашег Светог Саве, 27. јануара лета Господњег 2025, одржана је највећа Светосавска академија у историји Српске Православне Цркве и српског народа. Нажалост, нису јој присуствовали високи црквени великодостојници, а боље да јесу. Најбоље би било да су били ту, са својим народом, са народом Светога Саве, са садашњошћу и будућношћу српске Цркве, Школе и Државе. Уместо тога, одабрали су да буду на неким другим, за њих можда важнијим, животнијим, меродавнијим местима.

Највећа Светосавска академија у историји СПЦ и српског народа одржана је, дакле, 27. јануара 2025. године, без благослова Свјатјејшег Патријарха, но са благословом Духа Светога, који је био очигледан свакоме ко се ту нашао, на београдској Аутокоманди. Одржана је уз неућутне „јерихонске трубе“ (како пиштаљке и пластичне трубе, још давних деведесетих, у тадашњем српском освајању слободе, назва блаженопочивши Митрополит Амфилохије), уз анђеоски хор свих београдских факултета са непоновљивим извођењем Химне Светом Сави и уз „трпезу љубави“ која је, обимом чудесног изобиља, наликовала оној на обали Галилејског мора, од пре две хиљаде година.

Једина Светосавска академија ове године, на дан нашег заједништва, беше сазвана свише, у име Љубави, Вере и Наде, због Доброг, Лепог и Истинитог

Беше то, уједно, и једина Светосавска академија ове године. Једина, јер, на дан нашег заједништва, беше сазвана свише, у име Љубави, Вере и Наде, због Доброг, Лепог и Истинитог, поривом срца и двигом младих душа и тела, разливених по слободним београдским улицама и уморно полеглих по јануарском асфалту и травњацима „Команде“. Друге „академије“ и ретке, упркос свему, одржане школске приредбе, пак, као вештаствене сенке, покушавале су да одрже привид нормалности у једном стравичном, ненормалном, нељудском времену, одвојене од реалности живота и тренутка у коме се нашао наш народ и наша Отаџбина. Одвојене, уосталом, од реалности трагедије, у којој је, у делићу секунде, угашено петнаест невиних живота у Новом Саду, међу њима и најневинијих, дечјих.

Нашао се, међутим, неко, да проблематизује и релативизује мотиве текуће српске, најпре студентске, а затим општенародне, вапијуће на небо, побуне противу бешчашћа, лоповлука, издаје и унижавања Државе, Устава, закона, народне баштине и Богом нам дарованих природних добара. Ни мање, ни више, нашао се, тај, на званичном порталу Српске Православне Цркве – г. Душан Стокановић, потписан као „службеник Српске Патријаршије“ – да напише срамотни пашквил, насловљен са „Паралелни универзуми или допринос студентских протеста савременој науци“, који, више од свега другога, изазива трансфер непријатности приликом читања. Ово невесело сочињеније покушава да нас убеди да студентска побуна, заправо, нема оријентацију и да варира између оних који носе српске заставе, крсте се и целивају иконе, до отелотворених, како каже, антисрба, антихришћана и антисветосаваца, који „извргавају руглу све светосавске вредности и сва идентитетска обележја“, те да се студенти морају одлучити, коначно, за шта су, па „како одлуче, тако ће и бити“.

Аутор поводе за наречени напис и јавно изношење мишљења на званичном порталу СПЦ налази у два догађаја.

Не именујући први, наводи да се одиграо „на три факултета: Организационих наука, Политичких наука и Правном“. Да будемо педантни: реч је о, уистину скандалозној и одвратној, представи „Зоран Ђинђић“, редитеља Оливера Фрљића, а у продукцији једног буџетског, дакле државног, дакле репертоарског позоришта, „Атељеа 212“ из године 2012, „овенчаној“ Великом наградом 47. Битефа, која је много пута критикована у јавности и на чију је бласфемију много пута указивано и пре инкриминисаних догађаја „на три факултета“; но тим пригодама г. Стокановић и званични портал СПЦ не нађоше за сходно, бар колико је нама познато, да јавно реагују на овај социо – психолошко - културолошки аутошовинистички феномен. Некако је то испало погодно баш сада, када су српски студенти устали против отелотвореног зла, које је веома дуго призивано, и које се, по духовној закономерности, из „света идеја“ у једном моменту преселило у „материјалну стварност“, како би сатрло децу у „Рибникару“, на нашу браћу и сестре стровалило новосадску надстрешницу, а ево, пре неки дан, један „дом за старе“ претворило у ужасни крематоријум. Г. Стокановићу је нарочито засметало што присутни нису реаговали. Г. Стокановићу није, међутим, пало на памет, да се, можда, само можда, ради о прљавој агендашкој подметачини чистим младим душама српских студената. Да је можда, само можда, та компромитација чак и брижљиво осмишљена (од људског или, пак, демонског ума), како би се цистерна чисте воде побуне загадила једном капи нихилистичких фекалија.

Други је догађај везан за покушај одржавања Светосавске академије у Матици Српској у Новом Саду, приликом кога се, у публици, појавила група студената, покушавши да издекламује песму „Сричем песму“ управника ове институције, г. Драгана Станића, подржаваоца изборне листе владајуће странке 2023. године. После пар размењених реченица између студената и г. Станића, уследило је гушање, приликом кога је студенте, применом грубе физичке силе, из сале Матице српске избацила група људи која, како Матица саопштава, није њено обезбеђење (ко су, онда, ти одважни и снажни људи?). Режим се својски потрудио да наступ студената брзометно обележи као „антисрпски“. По ком основу? Шта ако су пориви студената можда, само можда, патриотски, и тичу се потребе да живимо у земљи у којој надстрешнице јавних објеката не падају људима на главу? Докле ће радикалски партијски јуришници замишљати да имају монопол на патриотизам, поготово што је њихов „патриотизам“, базиран претежно на „добровољном давању туђе крви“, „шетању“ маскирних униформи, фашисоидном прогону неистомишљеника и националних мањина и блаћењу свих српских светиња (посебно Круне и Цркве), као свој крајњи домет имао један од највећих егзодуса у српској историји – онај из Српске Крајине. Шта је, на концу, у догађају у Матици Српској, уопште, спорно? Догађај, можда нежељен, можда непријатан, но легитиман, безброј пута виђен на јавним и културним манифестацијама, који само верно одсликава схизофренију у коју је једна суманута, погубна политика увела наше друштво.

Да се о теми ових двају, одиста немилих, догађаја, може писати и добронамерно и мудро, водећи се вредносном мотивацијом, а не нижеразредним удвориштвом и пропагандом одлазеће власти, сведочи актуелни текст „Истина ослобађа“, оца Оливера Суботића, у коме нас аутор води од зла ријалитија до стварних узрока наших садашњих посртања: прихватања комунистичке идеологије и затрованости и преварености њоме и њеним злим наслеђем.

Аутору пашквила о „паралелним студентским универзумима“ није пало на памет да је можда, само можда, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије требало да се појави, макар једном, током трајања „зиме студентског незадовољства“ на њиховим блокадама

Но, ништа од свега тога, ни коцкарнице, ни ријалити, ни наркотици, ни силиконски „етос, ерос и танатос“, ни комунистичка идеологија, ни идолатрија партије, ни психопате које аутомобилима косе српске студенте, није било предмет интересовања, нити критике, г. Душана Стокановића.

Аутору пашквила о „паралелним студентским универзумима“ није пало на памет да је можда, само можда, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије требало да се појави, макар једном, током трајања „зиме студентског незадовољства“ на њиховим блокадама, да их, промрзле, не сврставајући се, притом, ни на једну политичку страну, духовно укрепи и ободри у трагању за истином, лепотом и добротом, да им непосредно пружи очинску, светосавску љубав (које су, уз „заједницу“, као никада, пуне беживотне проповеди српске јерархије), да их подсети на осу вертикалну и хоризонталну и нестворену преображајну светлост Тавора, да их упозори на преварне и грабљиве вукове овог света и на духове таме у поднебесју, да, коначно, физички буде ту, „како се не би десило ништа неукусно“, како то, благо и кротко, рече Свети Павле наш Српски, једном давно, када сам ја, грешни писац ових редака, био студент Архитектонског факултета Универзитета у Београду.

У дугој ноћи између 27. и 28. јануара 2025. године

у слободном Београду

Владислав Т. Лалицки

архитекта