субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Док је манастира Мораче, знаћемо ко смо, којим смо језиком говорили и како смо се звали
Црква и политика

Док је манастира Мораче, знаћемо ко смо, којим смо језиком говорили и како смо се звали

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Лакићевић   
понедељак, 21. октобар 2024.

Свети архијереји свете Цркв православне,

Замислимо како је изгледао овај предео непроходних шума и кањона пре скоро 800 година кад је благоверни Немањић, кнез и краљ Стефан, унук Светог Симеона Немање, син Вуканов, синовац Светога Саве угледао како светле гора и вода и рекао: Овде ћемо подићи манастир! Овај предео, некада без пута и без струје, осветљавало је само небо, а обасјавала и затамњивала историја. Путеви од Пећи и од Хиландара као да су били бржи, а уствари су били светији.

Онда је половином 13. века заблистао манастир, купола, крст, свеће, фреске и иконе са ликовима, ореолима и призорима из Старог и Новог завета. Некоме се тада чинило да памти лице из Библије, као што се нама данс чини да памтимо фигуре са Косовске вечере, из Почетка буне против дахија, из Горскога вијенца… Све је оживело на морачким фрескама. О томе сведоче они портрети у ђаконикону који су сачувани до данас, међу њима и гласовити Гавран храни пророка Илију. Назив ове фреске није случајно у десетерцу.

У прва три века манастир је живео својим животом. Добио је и повељу краља Милутина. Предање вели да је први иконостас манастиру даровала царица Милица. До ондашњих монаха и јунака стигла је вест да се иде у бој на Косово, одакле се нико није вратио.

Турци су похарали ову свету лавру почетком 16. века, однели кров и све што се могло однети. Предање каже да су Турци после похаре манастира отишли и пре него што су угледали своје чардаке и мунаре наједном спазили како су им се пушке претвориле у лопате. Отад се то место зове Лопате.

И кад је крајем 20. века и почетком 21. столећа Митрополит Амфилохије са својим архијерејима и свештенством обнављао запустеле храмове у Црној Гори, обнављао се и запуштени народ, не само верни, него све што је било честито и душевно

Историја Мораче пуна је предања и легенди, али и датума и докумената. Година кад је обрушени манастир запустео није записана, али је у записима из 1574. године остало да је црква била много оштећена, да обнова почиње после обнове Пећке патријаршије 1557. Био је то полет изградње и повратка светињама. Обнову започињу морачки игуман Тома са својом братијом, као и угледни и имућни дародавци из околних села које предводи велики кнез Вукић Вучетић. О томе пише историчар уметности, професор Сретен Петковић у великој монографији о Морачи. За игумана Тому не знамо одакле је био родом, а Вучетић народни вођа из околине. Ровчани кажу да је био Ровчанин.

Пре живописања манастир је морао бити дозидан и стављен под кров. Као да се овом обновом обнављао и народ.

Познато је предање да је и кад је пре три века подизана задужбина Немањића сига за зидање доношена из Тушиње у Боану, одакле су коцке камена додаване рука руци у великом ланцу људи који су градили своју богомољу. Владар Немањић и мештани Роваца и Мораче били су једно.

И кад је крајем 20. века и почетком 21. столећа Митрополит Амфилохије са својим архијерејима и свештенством обнављао запустеле храмове у Црној Гори, обнављао се и запуштени народ, не само верни, него све што је било честито и душевно.

У знаменитом зборнику историјских извора академика Љубомира Стојановића под насловом „Стари српски записи и натписи“, књига I, Београд 1902., стоји да је живописање Мораче окончано 23. октобра 1574. године, пре равно 450. година. Све морачке фреске из 16. века чине јединствену целину, пише професор Петковић. На том живопису приказани су угледни светитељи у целим фигурама, свети ратници, мученици у јужној певници, апостоли у северној, и српски светитељи Сава и Симеон Немања, док су у југозападном углу насликани ктитори пред Христом на престолу, и то: краљ Стефан Немањић, игуман Тома, кнез Вукић Вучетић.

Морачки сликари из 16. века живописали су и у другим нашим црквама: Брезојевици код Плава, Никоцу код Бијелог Поља, Светом Ђорђу у Подгорици, Драговољићима код Никшића… 

Дело великог Немањића наставили су игуман Тома и кнез Вукић Вучетић. И остали игумани – све до данас.

Краљ Стефан Немањић био је оснивач и ктитор 1252., пре 772 године. А игуман Тома и Вукић Вучетић, ктитори, заштитници и дародавци Мораче 1574., пре равно 450. година. Зато су и насликани на зиду манастира на одабраном месту: игуман Тома поред представе неверовања Томиног. А тај некадашњи Тома, кога смо славили јуче по Светом писму био је апостол Персије и Индије, један од 12 Христових апостола.

Морачки сликари из 16. века живописали су и у другим нашим црквама: Брезојевици код Плава, Никоцу код Бијелог Поља, Светом Ђорђу у Подгорици, Драговољићима код Никшића… У њиховом крилу образовао се и чувени поп Страхиња из Будимља, који је крајем 16. и почетком 17. века радио у Пљевљима, Босни и Приморју, и у Морачи. У то доба њему је игуман морачки Макарије поверио рад на иконостасу.

Почетком 17. века у морачу долази хиландарски зограф Георгије Митрофановић, који је довршио иконостас и између осталог насликао двојицу светих ратника на спољној западној фасади Мораче, с леве и десне стране главних врата.

Док је овог манастира, знаћемо и у будућим временима како смо се звали, којим смо језиком говорили и писмом писали, а све то сећајући се кнеза Стефана Немањића, игумана Томе, Вукића Вучетића и свих Божјих људи Мораче – до Патријарха Гаврила Дожића и Митрополита Амфилохија Радовића, који беху деца Источних Брда и конака ове светиње, српства и православља

После обнове, поготово кад је на историјску сцену ступио Патријарх Јован, Морача постаје важно место српске историје, не само црквене. Из два писма писана 1608. која се чувају у Торину, у архиву, сазнајемо да је Патријарх Јован у Морачи сазвао многе народне посланике, предводнике, кнезове, војводе и спахије да заједно саставе одговор војводи Карлу Емануелу Савојском, који је понудио помоћ балканским хришћанима да се ослободе од Турака, а они заузврат да га признају за краља. Патријарх Јован обећава војводи да ће га окрунити по закону, али да се будући краљ закуне на четири јеванђеља и на часни крст да ће признати православну веру. „У наше стране нећемо ни језуите ни никога другог који би пук хришћански обраћао на закон римски“, пише у Морачи Патријарх српски Јован.

У тами векова текла је историја вере и слободе све до нашег доба. Сећајући се свог великог претходника игумана Томе, садашњи игуман Мораче архимандрит Рафаило подсетио је на заслуге многих игумана и свештенослужитеља Мораче, у које спадају и оне које је макар при пролазу обасјала белина морачких фасада и мир фресака у којима се огледамо као народ већ више од 770 година.

Док је овог манастира, знаћемо и у будућим временима како смо се звали, којим смо језиком говорили и писмом писали, а све то сећајући се кнеза Стефана Немањића, игумана Томе, Вукића Вучетића и свих Божјих људи Мораче – до Патријарха Гаврила Дожића и Митрополита Амфилохија Радовића, који беху деца Источних Брда и конака ове светиње, српства и православља.

(Слово на прослави 450 година обнове манастира Мораче, Манастир Морача, на празник Светих Сергија и Вакха, 20. октобра 2024. године)

(mitropolija.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер