Početna strana > Debate > Crkva i politika > Kako se pravi „Crkva“
Crkva i politika

Kako se pravi „Crkva“

PDF Štampa El. pošta
Veljko Đurić Mišina   
nedelja, 21. novembar 2010.

Ni pravoslavno hrišćanstvo nije imuno na odvajanja delova jedne Crkve, koja nastaju, na primer, zbog političkih odluka državnih vlasti, povređenih sujeta pojedinih arhijereja, mešanjem raznih službi sa strane i ko zna iz kojih još razloga. Nema slučaja da je verni narod „pravio“ novu crkvenu paraorganizaciju, to su činili sveštenoslužitelji odnosno arhijereji.

Ni Srpska pravoslavna crkva nije bila pošteđena od odvajanja. Dobro je poznato da je komunistička vlast stvorila (po diktatu iz sovjetske Moskve) Makedonsku pravoslavnu crkvu i inicirala raskol u Americi i Kanadi koje je rezultiralo stvaranjem Slobodne pravoslavne srpske crkve. Poznat je i plan iz 1963. o razdvajanju na republičke Crkve i novo njihovo spajanje pod jednom Patrijaršijom. (Valjda je iz tih godina nastala i ona dobro poznata rečenica Edvarda Kardelja: Razjedinimo se da bi se ujedinili!) Zna se i za pretnje koje je uoči Đurđevdana 1969. izrekao Milo Jovićević, predsednik Savezne komisije za verska pitanja, inače ugledni radnik Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove, patrijarhu Germanu Đoriću povodom protivljenja mitropolita crnogorsko-primorskog Danila Dajkovića rušenju kapele na Lovćenu, da će (se) organizovati narod u Crnoj Gori da povrati autokefalnost Pravoslavne crkve na tamošnjim prostorima. Sličnu pretnju ponovio je i Mijat Šuković 29. maja 1970. mitropolitu Danilu.

Nema slučaja da je verni narod „pravio“ novu crkvenu paraorganizaciju, to su činili sveštenoslužitelji odnosno arhijereji.

Poznato je da je onomad Policijska stanica na Cetinju registrovala Crnogorsku pravoslavnu crkvu i država Crna Gora je izjednačila u statusu sa Mitropolijom crnogorsko-primorskom Srpske pravoslavne crkve, i proglašavanje te nekanonske tvorevine za autokefalnu Crkvu. Ta policijska organizacija je započela svoje širenje u Srbiji, u kolonističkom selu Lovćenac kod Vrbasa. Zna se da je i američko Ministarstvo za inostrane poslove u svom godišnjem izveštaju zamerilo Srbiji na verskoj netrpeljivosti, što ne želi da registruje to što je registrovala crnogorska policija.

Koliko je Narodna milicija, odnosno Državni sekretarijat za unutrašnje poslove bio upleten u jedan događaj u Beogradu pre četiri decenije radi stvaranja nekakve Crkve, teško je utvrditi. Pretpostavka da je patrijarha Germana trebalo zabaviti o njegovom jadu upravo u Beogradu, kako bi Srpska pravoslavna crkva lakše prihvatila, između ostalog, odbijanje da prizna samoproglašenu autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve i rušenje kapele na Lovćenu, ima dovoljno osnova. To jedan mali tekst, kao što je ovaj, pripremljen za Internet, međutim, ne može da potvrdi.

Taj događaj po sačuvanim i dostupnim dokumentima se razvijao ovako:

Episkop žički Vasilije Kostić posetio je 21. januara 1969. manastir Ljubostinju. Uprava manastira mu je pokazala jednu dospinicu koju je nedavno dobila iz Beograda i ispričala mu događaj koji se nedavno zbio. U manastir je, naime, svratio jedan čovek i zatražio da mu se za potrebe njegovog manastira sačini jedna mitra za koju je voljan da plati tadašnjih 60.000 dinara, što je bila i te kako privlačna suma. Dopisnicom je pitao šta je bilo sa naručenom mitrom.

Episkop Vasilije je znao da u Beogradu nema nikakav manastir pod imenom „Sveta Trojica i Carica neba“ kao i da se po istom gradu šetaju neki ljudi koji se predstavljaju kao pravoslavni monasi i sakupljaju priloge.

Nekako baš u vreme njegovog boravka u Ljubostinji, došao je predstavnik tog manastira i rekao da mu je ime Dimitrije Kuzmanovski, rodom iz okoline Kičeva. Ispričao je da je to tajni manastir, da im se nedavno Bog javio i zatražio da podignu manastir pa je i zamonašio jednog čoveka po imenu Mihajlo, svetovno Manojlo Elez, rodom iz okoline Višegrada.

Na upit episkopa, Kuzmanovski je odgovorio da taj manastir pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što je, u stvari bila laž, potom dodao da, on i njegovi prijatelji, priznaju samo Boga za svoga starešinu i nikoga više.

„Ovoga lažova oterali smo iz manastira i naredili Upravi manastira da mu ne daju mitru. Pre izvesnog vremena usmeno smo obavešteni od sveštenika iz Mrčajevaca da su predstavnici toga nazovi manastira skupljali priloge u Mrčajevcima i okolini. Narod je verovao da skupljaju priloge za pravoslavni manastir i davao im priloge. Svakako iste varalice obmanjuju dobrodušne ljude i u drugim krajevima i skupljaju priloge za svoju sektu“.

Episkop je 22. januara 1969. o svemu obavestio Sinod. Sinod je 7. februara 1969. pisao Saveznoj komisiji za verska pitanja (tadašnjem Ministarstvu vera, odnosno Verskoj Udbi) i dostavio overeni prepis pisma episkopa Vasilije i tražio razjašnjenje. „Ovakav neovlašćeni postupak takvih lica treba sprečiti i za zloupotrebu kazniti, jer to škodi ugledu kako Srpske pravoslavne crkve tako i naših građana uopšte.“

Episkop Vasilije je znao da u Beogradu nema nikakav manastir pod imenom „Sveta Trojica i Carica neba“ kao i da se po istom gradu šetaju neki ljudi koji se predstavljaju kao pravoslavni monasi i sakupljaju priloge.

Nedelju dana kasnije, 14. februara, Sinod je pisao i srbijanskoj Komisiji za verska pitanja: „Saznali smo od naših vernika, da se jedna grupa ljudi i žena skuplja u nekim barakama u ulici Knićaninovoj br. 9 i tu bez sveštenika vrše i neka svoja bogosluženja. Šta više, oni te barake proglašavaju za tobožnji manastir Svete Trojice“. Potom je ponovio zahtev da se spreče zloupotrebe prikupljanja novca.

Tih dana patrijarh German se sastao sa Vitomirom Petkovićem, predsednikom srbijanske Komisije za verska pitanja, kazao mu nešto više o čudnom slučaju, i zatražio razjašnjenja. Petković je o svemu obavestio Milana Vukosa, predsednika Skupštine grada Beograda, a njegove službe Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove.

Predstavnici Narodne milicije su posetili dvorište u Knićaninovoj 9 i uverili se da se tamo skuplja jedna grupa ljudi i žena. Tu živi penzioner Manojlo Elez, a u istom dvorištu još dvojica. Saznali su da oni žele da naprave manastir pa za to prikupljaju novac. „Od dobrovoljnih priloga koje skupljaju radi adaptacije ovih prostorija u svetilište, oni su kupili ikone, mantije i drugi inventar za bogosluženje, a poručili su i dva zvona.“

Predstavnici Sekretarijata za unutrašnje poslove su upozorili penzionere da za bogosluženje treba da imaju potrebnu dozvolu navodeći da se radi o mestu za koje nije predviđeno da tome služi i pomenuli zakone. „Takov odobrenje ne može im se ni izdati jer ove prostorije ne ispunjavaju uslove iz člana 2. Uredbe o izvršenju Zakona o pravnom položaju verskih zajednica (Sl. glasnik SRS, br. 10/62).“ U nastavku odgovora navedeno je da je nedavno Dimitrije Kuzmanovski kažnjen novčanom kaznom od 50 dinara od sudije za prekršaje zbog prikupljanja priloga van mesta određenog po zakonu. „Stanici milicije Stari grad naloženo je da kontroliše ova lica i da podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, ukoliko utvrdi da i dalje čine prekršaje“.

Slučaj tim nije bio završen. Naprotiv, kao da je tek počeo!

Manojlo Elez podneo je 17. aprila 1969. zahtev srbijanskoj Komisiji za verska pitanja da registruje manastir „Svete Trojice i Carice Neba“. „Manastir je osnovan novembra 1964. godine, od strane pok. Milke Milusnić i grupe građana, i sada su njegovi stalni članovi: dolepotpisati Elez Manojlo, penzioner, koji je izabran za Igumana manstira, Spasenije Stolić, penzionerka, monahinja, Dimitrije Kuzmanovski, penzioner, monah, koji svi žive u Manastiru, kao i Smiljka Mišić u Vuka Mišić“.

U nastavku je molitelj naveo imena prolazinh članova (Radojka Jerkov, Angelina Simić, Milanija Krajačić, Paraskeva Mironja, Dimitrije Mironja, Jovo Mironja, Mileva Ninić, Mileva Avramović i Jovanka Ajduković-Milkić, svi iz Beograda), naglašavajući da takav status imaju jer su svi zaposleni, stanuju na drugom kraju grada i dolaze povremeno.

„Manastir je osnovan u smislu člana 2 Osnovnog zakona o pravnom položaju verskih zajednica, te u smislu člana 8. istog zakona ima svojstvo pravog lica.

U smislu člana 1 do 10 Uredbe o organizaciji i radu Republičke komisije za verska pitanja, činimo ovu Prijavu o postojanju Manastira toj Komisiji, kao nadležnoj za registrovanje postojanja Manastira, te Molimo Komisiju da izvrši registrovanje i o tome Manastiru izda dokument o izvršenoj registraciji“.

Tih dana patrijarh German se sastao sa Vitomirom Petkovićem, predsednikom srbijanske Komisije za verska pitanja, kazao mu nešto više o čudnom slučaju, i zatražio razjašnjenja.

Molba je primljena i zavedena u delovodni protokol Komisije za verska pitanja pa je trebalo o njoj odlučivati. Nešto kasnije, Komisija je odgovorila patrijarhu na njegovo pismo od 7. februara i navela ono što su saznali od gradske Komisije za verska pitanja, odnosno od Milana Vukosa. Tako je za nju taj slučaj završen.

Ali, nije bilo baš sve završeno!

Manojlo Elez, „iguman Manastira Svete Trojice i Carice neba“, podneo je 6. oktobra 1969. srbijanskoj Komisiji za verska pitanja zahtev da mu izdaju uverenje o registraciji navodeći da je uredno podneo molbu br. 09-3771/1-69. „Uverenje nam je potrebno radi upotrebe kod organa uprave i sudova“.

Odgovor je dobio već 23. oktobra: „U odgovoru na Vašu molbu koju ste 6. X.1969 g. uputili Komisiji Republičkog izvršnog veća za verska pitanja, tražeći uverenje o registraciji manastira, obaveštavamo Vas da nismo u mogućnosti da Vam izdamo takvo uverenje, obzirom da ova Komisija ne raspolaže zakonskim ovlašćenjima. Prema pozitivnim propisima, prijava verskih organizacija vrši se kod organa nadležnih za unutrašnje poslove, koji vrše registraciju, ukoliko su za to ispunjeni odgovarajući uslovi“.

Tu, ova priča zastaje. Nema, naime, drugih dokumenata u fondu Republičke komisija za verska pitanja, koji se čuva u Arhivu Srbije, u Železniku.

(PS. Nema ni arhive Stanice milicije Starog grada jer je zapaljena 5. oktobra 2000. godine. Tako nama ništa ne preostaje nego da se zapitamo: Ko li je naručio ovu igrariju?

Još jedan zaključak: U pravu je Policijska stanica na Cetinju što je svojevremeno registrovala Crnogorsku pravoslavnu crkvu jer je tako zakon propisao!

(Tekst je deo iz knjige Patrijarh German Đorić.)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner