Početna strana > Debate > Crkva i politika > Opravdano odsutni
Crkva i politika

Opravdano odsutni

PDF Štampa El. pošta
Želidrag Nikčević   
utorak, 01. decembar 2009.
(Istok, 30.11.2009)

„Srpska pravoslavna crkva i njeni vjernici izgubili su duhovnog vođu koji je svojim načinom života, mudrošću i blagošću pomjerio granice duhovnog poimanja svijeta, čime je zaslužio trajno poštovanje.“

I naravno: „Smrt Patrijarha Pavla gubitak je za cijeli pravoslavni svijet i za sve ljude dobre volje“.

Pa povrh toga: „Klanjamo se njegovim sjenima.“

Ovim više nego kurtoaznim rečima, u telegramu saučešća upućenom na adresu Svetog Sinoda Srpske pravoslavne crkve, od patrijarha srpskog oprostio se Milo Đukanović, predsednik Vlade Crne Gore. Prema svecu i tropar, rekli bi iskusniji. Međutim, da li je ovo bilo dovoljno? Da li je sa ovih par reči crnogorska vlast učinila sve što je mogla i morala da bi se dostojno oprostila od verskog poglavara Srpske pravoslavne Crkve kojoj, nominalno i dublje od toga, pripada 70 odsto građana Crne Gore?

O kakvom trajnom poštovanju govori predsednik crnogorske vlade, i gde je obavio to u telegramu pomenuto klanjanje? Na sednici crnogorske vlade, na otvaranju fabrike mesa u Rožaju ili na nekom drugom prigodnom mestu? Možda u džamiji? Ovamo se krste i sveće pale.

Kao što je patrijarh Pavle, ugledavši vozni park svojih episkopa, duhovito upitao: „Šta bi tek vozili da se nisu zavetovali na siromaštvo“, i nama ostaje pitanje: kako bi se prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi Đukanović ponašao da patrijarh srpski nije zaslužio trajno poštovanje u njegovim očima?

Da je Đukanović bio iskren i napisao ono što stvarno misli, telegram bi bio preskup. Više bi mu se isplatilo da je seo u avion i došao na sahranu. A šta on stvarno misli o čoveku koji je oličavao Srpsku pravoslavnu crkvu može se videti u političkom programu Demokratske partije socijalista, koja smatra da su Nemanjići Crnu Goru ognjem i mačem popravoslavili i tako je otrgli iz toplog krila katoličanstva.

A da je licemerje zaista široko rasprostranjeni model kojim porok vrlini izražava poštovanje, pokazuje i drugi telegram upućen na istu adresu, istoga dana, sa potpisom Svetozara Marovića.

„Za mene je to bio sveti čovjek, čovjek koji sija mudrošću, sija dobrotom, sija ljubavlju, i svi smo bili bolji u njegovoj blizini, i svi ćemo biti siromašniji njegovim odlaskom“, – kaže ožalošćeni Marović.

U njegovoj partijskoj biografiji stoji da je pravoslavan, a kao Crnogorac se izjasnio nacionalno. Od koga nacionalno reformisani Marović treba da traži odštetu za „osiromašenje“ kojem je izložen odlaskom patrijarha Pavla? Svi smo mislili da je Marović siromašniji zato što je propao Miraks, a sad odjednom njegov gubitak dobija duhovne nijanse. Da li ga to što nije bogatiji, nego siromašniji, lišava obaveze da bude bolji? A kakav bi tek bio da nije dolazio u „njegovu blizinu“?

„... Lično znam da mu zbog svega toga, iz niza neposrednih susreta i razgovora, dugujem neizrecivu zahvalnost“. Zahvalnost koju nije mogao da izrazi dolaskom na sahranu, pa da sve ostalo ostane u zoni neizrecivosti. Jer bi se tako smanjila količina gluposti, poput sledeće: „Njegov definitivni odlazak u vječnost ostavlja nas u našoj prolaznosti zapitane a šta mi činimo da budemo bolji.“

Eto zašto ni potpredsednik crnogorske vlade nije mogao da dođe u Beograd, da stane u podugački red i da se prekrsti nad odrom srpskog partijarha. Ostao je kući da razmisli o tome šta on čini da bi bio bolji. Za par miliona.

Glavom o kamen, kamenom o glavu, teško glavi koju muči ovako duboka misao. Ništa, potpredsedniče crnogorske vlade, ništa se ne radi na tom projektu, u večnoj prolaznosti i zapitanosti. To je jedini tačan odgovor na telegramsko pitanje. A dovoljno je bilo da se stane u red i malo ućuti, da se pogne glava i pusti suza. To je tako ljudski i tako plemenito. Mogla je i da se proglasi žalost, makar jedan dan, ne bi se osramotili pred svetom, a ispoštovali bi i verska osećanja većine stanovnika Crne Gore. Ne biste morali Svetom Sinodu da šaljete ovakva glupa pitanja. Utoliko biste već bili značajno bolji, a vreme koje je patrijarh proveo sa vama u „neposrednom susretu i razgovoru“ ne bi bilo sasvim izgubljeno.

Ima tu još nekih koji su devedesetih stajali u redu da se fotografišu sa patrijarhom Pavlom, a sada nisu imali vremena da postoje nad njegovim odrom. Što je dokaz da ljubav i dobrota mogu mnogo, ali ne i sve. Nešto odrade i pare.

Neka se ni ovoga puta ne ljuti Srpstvo svekoliko, crnogorskom režimu zaista je ograničen prostor za delovanje, pa i za saučešće. Oni su zagledani u budućnost. A budućnost nije vesela. Recimo, ko će doći na sahranu njihovom raspopu, kad jednoga dana ode, ne na poziv Svevišnjeg? Baš na takve mislim, dobro je što nisu imali snage da svojim prisustvom unize ispraćaj patrijarha Pavla. U stvari, kad čovek malo bolje razmisli, time su izrazili poštovanje – onako kako jedino znaju. Svojim opravdanim odsustvom. Daleko im lepa kuća.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner