Patrijarh Pavle i naslednici

 NIN, 31.10.08.

U Sabornoj crkvi u Beogradu, nekom prilikom, kada je već uveliko počeo da poboljeva, patrijarh Pavle je služio liturgiju. Sasluživao je jedan od vladika koji se toga dana zatekao u prestonom gradu, a kojeg, inače, bije glas da ima veliku želju da se zaodene belom panom (da postane patrijarh). U toku službe ovaj se tako zanese da zaboravi da je tu Njegova svetost, pa poče da služi kao da on načelstvuje. Patrijarh Pavle ga tihim glasom upozori: “Neka, brate (...), ja sam tu!”
Ima ih više koji bi želeli, i to što pre da zauzmu Pavlovo mesto. Još od 1997. godine, kada se nešto ozbiljnije razboleo i kada se usled toga našao u beogradskoj bolnici “Sveti Sava”, pojedine vladike (jedan od njih koji je tada bio među najglasnijima u tom zahtevu već odavno nije među živima), s vremena na vreme, potegnu pitanje izbora novog patrijarha. Poslednjih godina, što je patrijarhovo zdravlje bivalo sve krhkije, takvi zahtevi su učestali. I to gotovo pred svako zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, koji ima redovno godišnje zasedanje u maju, ali se poslednjih godina, zbog “vanrednih prilika”, uobičajilo da ima i svoje jesenje zasedanje.

Doskora se nije znalo da li će ove jeseni biti sabora. Sumnje da li će do njega uopšte doći, kod onih koji su upućeni u crkvena zbivanja, podstakle su i proređene sednice Svetog arhijerejskog sinoda SPC (“crkvene vlade”). Sinod je zasedao 26. avgusta, njegova sledeća sednica zakazana je za 30. avgust, no ona tada iz nekog razloga nije održana; desilo se to tek 9. septembra. Potom je sednica Sinoda zakazana za 25. septembar, pa za 29. septembar. Ali, ni u jednom od ovih termina ona nije održana. Četvorica vladika koji uz patrijarha Pavla čine Sinod u sadašnjem sazivu (mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkopi žički Hrizostom, bihaćko-petrovački Hrizostom i mileševski Filaret) sastali su se tek 2. oktobra u Sremskim Karlovcima, a onda 8. oktobra u Beogradu, kada je utanačen dogovor da se za 11. novembar zakaže skup svih vladika – zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC.

Prethodno zakazivanje, pa otkazivanje sednica Sinoda neki su tumačili kao nemogućnost postizanja dogovora da li da se zakaže ili ne zakaže sednica Sabora i da li treba potezati pitanje izbora novog patrijarha.

Otkad je zakazano zasedanje Sabora, samo retki su mogli “u poverenju” čuti da će se ići na izbor novog patrijarha. Malo po malo vest je stigla i do medija. Tako, dnevni list koji će se kasnije pokazati kao najobavešteniji u ovoj stvari (“Blic”), 16. oktobra piše: “Uprkos nastojanju da se po svaku cenu do 11. novembra, za kada je zakazano jesenje zasedanje Svetog sabora, izdejstvuje ostavka patrijarha Pavla kako bi se redovno zasedanje pretvorilo u izbor za novog poglavara, pismene saglasnosti Njegove svetosti o povlačenju sa trona SPC nema”.

Da su takva “nastojanja”, da se “izdejstvuje ostavka patrijarha Pavla” sasvim ozbiljna, postalo je jasno kada je objavljena izjava episkopa niškog Irineja, u kojoj kaže kako on “veruje da patrijarh Pavle razmišlja o povlačenju” sa čela Srpske pravoslavne crkve, zbog svog zdravstvenog stanja. Ova izjava imala je utoliko veću težinu što dolazi od vladike koji uživa najveće poverenje patrijarha Pavla. Kada je pre dve godine patrijarh nameravao da se povuče sa najviše crkvene dužnosti, on je imao u planu, a to je i drugim bliskim saradnicima rekao, da za svog zamenika (do izbora novog patrijarha) predloži upravo vladiku niškog Irineja. Patrijarha su tada ubedili da se ne povlači, pa nije ni došlo do postavljanja njegovog zamenika.

Irinejeve reči su naišle na veliki odjek, iako je to bio samo njegov lični zaključak. U izjavi za NIN vladika Irinej kaže da je patrijarh Pavle njemu lično pre godinu i po dana rekao kako ima nameru da se povuče, pa je on na osnovu toga i sadašnjeg zdravstvenog stanja poglavara SPC, s obzirom na to da se već godinu dana nalazi u bolnici, izjavio da “veruje da patrijarh i sada razmišlja o povlačenju”.

“Patrijarh je svestan svojih dužnosti i svojih obaveza, a nije u mogućnosti da ih obavlja. Njemu je interes Crkve iznad svih drugih interesa, pa je sasvim normalno da u takvoj situaciji razmišlja o povlačenju... To je stvar njegove slobodne volje, koju će Sabor, verujem, prihvatiti”, obrazlaže episkop niški Irinej. 

Samo dan posle Irinejeve izjave pomenuti dnevni list piše, citirajući nekog “iz dobro obaveštenih krugova u Patrijaršiji”, da je patrijarh “podneo ostavku 12. oktobra na zakonit način i pred zakonitim telom, što znači da je to učinio pred celim Sinodom” i da je ona potom zavedena u arhivi Patrijaršije.

Objavljeno je to u danu kada je održavana nova sednica Sinoda (24. oktobra). Istog tog dana, posle sinodske sednice, mitropolit Amfilohije pojavljuje se pred novinarima, s napisanim saopštenjem, koje doslovce glasi:

“Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, sa svoje današnje sednice održane u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu, obaveštava javnost da je Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, na osnovu člana 111. Ustava Srpske pravoslavne crkve, podneo molbu kojom zbog zdravstvenih razloga i nemoći umoljava Sveti arhijerejski sabor da mu, na svome predstojećem jesenjem redovnom zasedanju, 11. novembra 2008. godine, odobri povlačenje iz aktivne službe.
Sveti arhijerejski sinod je ovu molbu Njegove svetosti patrijarha Pavla dostavio Svetom arhijerejskom saboru u nadležnost.” 
Novinari su tada zamoljeni “da ne postavljaju pitanja”, pa je ostalo nejasno kada je to patrijarh podneo navedenu molbu. To nije moglo biti 12. oktobra, kako je objavljeno, jer toga dana (bila je nedelja) članovi Sinoda ne da nisu bili u Beogradu, nego većina njih nije bila ni u Srbiji. Kao ni prethodna tri i potonja četiri dana. Od 9. do 16. oktobra u Carigradu se održavao jedan veliki hrišćanski skup, kojem su ispred Srpske crkve prisustvovali mitropolit Amfilohije i episkopi bihaćko-petrovački Hrizostom i bački Irinej (Amfilohije se vratio dva dana ranije), dok je episkop žički Hrizostom tih dana boravio u Australiji.

To je bio samo razlog više da se posumnja da li je ta patrijarhova molba, zaista – njegova! Dovedena je u sumnju njena autentičnost, i od samih pojedinih vladika. Neki od bliskih patrijarhovih saradnika posumnjali su u autentičnost samog potpisa. Smatra se da je ispod molbe napisane i donete patrijarhu samo da pročita stavljen njegov faksimil, koji se čuva u kancelariji Sinoda. Mnogi su poželeli da lično vide taj dokument... Ali, on je do daljnjeg ostao nedostupan za širu javnost; što je donekle i razumljivo, dok se sa njim prethodno, na saboru, ne upoznaju oni koji o njemu odlučuju, vladike...

Pošto je, kao i obično kad god se pomene izbor novog patrijarha pored živog Pavla, došlo do velikog odjeka u javnosti, iz Sinoda je na adrese vladika poslata informacija o “patrijarhovoj molbi”, uz bratsku preporuku da do zasedanja Sabora ne bi trebalo davati nikakve izjave, jer se tako, navodno, unosi zabuna u narod.

Sumnjičenja nisu prestajala, pa je mitropolit Amfilohije morao ponovo da se oglasi: “Nema nikakve sumnje da je molba za razrešenje patrijarha Pavla autentična. Potpisana je 8. oktobra pri patrijarhovoj punoj svesti pred svim članovima Sinoda. Potpis su na ovu molbu stavili patrijarh, episkop žički Hrizostom, bihaćko-petrovački Hrizostom, mileševski Filaret i ja, kao članovi Sinoda, i sekretar Savo Jović.”

Ni to za one koji sumnjaju nije dovoljno. Pitaju se: zašto niko drugi nije prisustvovao ovom potpisivanju?! Konkretno, navodi se da je i sam monah Metodije koji čuva patrijarha udaljen iz bolničke sobe kada su članovi Sinoda bili kod Njegove svetosti. Takođe, da tu u to vreme nije bilo nikog ni od bolničkog osoblja...

S druge strane, stižu upozorenja da nije u redu da se sumnja u ono što je saopštila “crkvena vlada”.
Ali, do takvih razmimoilaženja sigurno ne bi došlo da je odmah saopšteno onako kako jeste, da nije ostavljeno mesta nagađanjima i da nije bilo toga da se kaže jedno, pa drugo...

Sve to stvorilo je prostora da se u celu ovu priču uplete politika. A može biti da je od nje i sve poteklo. Ima onih koji svedoče kako su se kod njih pojedini visoki predstavnici vlasti raspitivali ko bi mogao da bude budući patrijarh, ali i da otvoreno iznesu svoje želje, pa i spremnost da pomognu da se izabere neko od mlađih vladika. Upire se i na jednog ministra, sa tri državljanstva, da je, kako svedoče, išao u obilazak pojedinih vladika ili ih u Beogradu izvodio na ručak, usput sugerišući kako bi dobro bilo da za patrijarha bude izabran neko od mlađih vladika, onih koji razumeju i koji bi mogli da se uklope u savremene tokove, a koga bi na krilima nosili stariji duhovni gorostasi...

Mnogi su u tome, pre drugih, prepoznali mladog (40 godina) i visprenog vladiku zahumsko-hercegovačkog Grigorija. Možda i zbog, kako se smatra, njegove bliskosti sa premijerom Republike Srpske Miloradom Dodikom, koji, opet, ima dobre odnose sa vladajućom Demokratskom strankom Borisa Tadića u Srbiji.

Otvorenog raspitivanja iz vrha državne vlasti bilo je i za mogućnost da se bira Irinej (Dobrijević), episkop australijsko-novozelandski, koji je tek pre neku godinu, po dolasku iz Amerike, gde je rođen i čije državljanstvo ima, dobio vladičanski čin. Ali, ispostavilo se da je to nemoguće, pošto ne ispunjava jedan od osnovnih formalnih razloga: nema još neophodnih pet godina provedenih na dužnosti eparhijskog arhijereja. (Neki, da li iz šale ili iz zbilje, kažu kako im je iz vlasti rečeno da za njih to nije nikakav problem – država će dokupiti staža koliko je potrebno!)

Takav “izbor” budućeg patrijarha nikome ko drži do sebe nije po volji, pogotovo starijim vladikama. Zato je i logično očekivati da to bude kontraproduktivno, pa se može desiti, najviše upravo zbog toga, da na predstojećem zasedanju Sabora i ne dođe do od nekih toliko željenog izbora. A ako i dođe, teško će biti da se izaberu trojica vladika koji će ući u trojnu kandidaturu, a od kojih će neko žrebom – Božjom voljom – biti izabran (izvlačenjem jedne od tri koverte) za patrijarha. Jer, da bi neko ušao u trojnu kandidaturu neophodno je da ga podrži više od polovine vladika, a to znači da ima najmanje 21 glas.

Nastala situacija podstakla je i razne medijske “analize” stanja u Crkvi. Tako, vladike se svrstavaju ne samo na mlađe i starije (pri čemu godine starosti nisu odlučujuće), nego i na reformiste i konzervativce, na novotarce i starince... sugerišući pri tom da su upravo mlađi, reformisti, odnosno novotarci, ti koje treba podržati, jer, smatra se, oni žive u duhu svog vremena, nisu toliko sumnjičavi prema onome što dolazi sa Zapada...

I – eto još jednog razloga zbog kojeg “obeležene” vladike imaju razloga da budu nezadovoljne.
U tu grupu vladika često je svrstavan i sam patrijarh Pavle. Ali, svako ko ga iole poznaje, zna da je on moderniji i od onih koji su mnogo mlađi od njega. Njemu ništa nije strano što može da produbi veru i čoveka duhovno uzdigne.

Na pomen mogućeg izbora novog patrijarha dok je sadašnji još u životu, često se ukazuje i na onaj čisto ljudski faktor, da je to – grehota prema patrijarhu Pavlu, da se tako vređa njegova ličnost, jer crkveni poglavari se svuda u hrišćanskom svetu biraju doživotno. Međutim, pojedini “analitičari” i tobožnji “poznavaoci crkvenih prilika” to pravdaju praktičnim razlozima. Kao ključni argument poteže se da je i osnivač Srpske crkve Sveti Sava za vreme zemaljskog života predao svom nasledniku Arseniju Sremcu dužnost arhiepiskopa. Taj argument poteže i mitropolit Amfilohije.

Međutim, dr Miodrag Petrović, veliki stručnjak za crkveno pravo i danas najbolji poznavalac života Svetog Save, protivi se takvom povlačenju paralela. Kaže da je Sveti Sava pre odlaska u Svetu zemlju iz viših crkvenih interesa predao dužnost:

“Sveti Sava je išao bar jedan korak ispred događaja. On je radi viših duhovnih, misionarskih ciljeva otišao na dalek i neizvestan put – ide se kroz arapski svet, ostaje ceo Vaskršnji post na Sinaju, svake subote služi Liturgiju na vrhu Horiva... On je jednostavno shvatio da je to rizičan, ali po Crkvu koristan put, ide da donese relikvije i drugo što je potrebno, ali on ima i predosećaj da može da se dogodi da se sa tog puta ne vrati, kao što se i nije vratio. I tu nema nikakvog poređenja sa sadašnjom situacijom. Sava se nije povukao zbog bolesti. Patrijarha Germana su smenili kad su dobili lekarsko uverenje, što je bilo pogrešno. I Pavle je pogrešio što se prihvatio dužnosti u takvoj situaciji... Ali, sada se ustaje u odbranu da se to ne pretvori u običaj. U crkvenom pravu postoji pravilo – ono što retko biva ne može biti zakon.”
Još odranije se moglo čuti da je iz pojedinih pomesnih pravoslavnih crkava sugerisano da se za Pavlovog života ne bira novi patrijarh. Učinjen je presedan dok je German bio živ, sada ako se isto ponovi dok je Pavle živ, presedan se učvršćuje kao pravilo. Pravoslavna crkva je – jedna, pa ono što se dešava u jednoj pomesnoj crkvi, odražava se i na život drugih pravoslavnih crkava.
Znano je da Pavle nije želeo da bude patrijarh, i da se tome odlučno suprotstavljao. Kada je te 1990. godine na Izbornom saboru neko od vladika naglas predložio da tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Pavla biraju kao trećeg kandidata za budućeg patrijarha, on je odmah izašao i, poput kakvog starozavetnog proroka, bacio se na pod ispred svih vladika, moleći ih da njega ne biraju. Ali, braća arhijereji nisu ga poslušali, izabrali su ga da uđe u trojnu kandidaturu. A potom je, apostolskim žrebom, izabran za 44. patrijarha srpskog. Ali, i pored toga, pazio je da ne povredi dostojanstvo svog prethodnika na svetosavskom tronu. Iako je patrijarh German bio u komi, kad god je odlazio kod njega u posetu, u bolnicu, skidao je patrijaršijske insignije i belu panu.
Zbog tog tadašnjeg srpskog “dvojstva”, u nelagodnu situaciju dovedeni su i poglavari drugih pomesnih pravoslavnih crkava. Niko od njih nije došao na ustoličenje patrijarha Pavla. Verovatno su bili u dilemi kako da prisustvuju ustoličenju crkvenog poglavara, pored njegovog živog prethodnika. Takođe, niko od njih nije došao ni na sahranu Germana (koji se upokojio nepunih devet meseci posle razvlašćivanja od patrijaršijske dužnosti). Poglavari su verovatno opet bili u dilemi kako svojim prisustvom na sahrani da odaju počast koja pripada patrijarhu, pored drugog živog patrijarha.

Koliko takve situacije mogu biti neprijatne videlo se i u Grčkoj, posle vojnog puča, sedamdesetih godina prošlog veka. Kada je vojna hunta preuzela vlast u državi, ona je svrgla i tadašnjeg arhiepiskopa atinskog i sve Jelade, i postavila svog čoveka. A kada je oterana vojna hunta, Crkva je izabrala poglavara po svojoj volji, tako da su neko vreme u Grčkoj bila “tri arhiepiskopa”.
Saopštenje Sinoda Srpske crkve da je patrijarh Pavle podneo molbu da mu se odobri povlačenje iz aktivne službe naišlo je na veliki odjek u hrišćanskom svetu. A to je samo još jedan dokaz koliko veliki ugleda uživa patrijarh srpski Pavle.

Kako će biti onome ko na crkveni tron stane posle njega?