Početna strana > Debate > Crkva i politika > Veličina običnog čoveka
Crkva i politika

Veličina običnog čoveka

PDF Štampa El. pošta
Milovan Danojlić   
nedelja, 06. decembar 2009.

(Politika, 05.12.2009)

Urođeno intelektualno poštenje, načelna skromnost, samopregorna strpljivost i trpeljivost, istinoljublje i pravdoljublje, traženje mudre mere, realistički pristup čoveku-pojedincu i sudbini šire zajednice: ove, zapažene i hvaljene vrline počivšeg patrijarha u isto vreme su i suštinske odlike narodne duševnosti koje u poslednje vreme zaboravljamo, ili ih od sebe krijemo. U velikom Pastiru se, silom životnog iskustva i monaškog opredeljenja, na visini istaknute crkvene dužnosti, sve to saželo i pročistilo, pokazalo se u savršenom skladu, u punoj snazi, utoliko vidnije što je duh modernog doba u mnogima od nas podstakao poroke kao što su sitna lukavost, bestidna bahatost, gramzivost za materijalnim dobrima, bezverje i samoživost. Pokojni patrijarh je visoko uzdigao i potvrdio moralne i ljudske norme koje postoje u našem narodu; on se s njima rodio i odrastao, pa ih je, za sebe i za sve nas, potvrdio u hrišćanskom ključu.

Čovek iz srčike naroda, rođen u selu koje se zove Kućanci, gde se kuća kući, bio je štedljiv ne iz škrtosti nego iz poštovanja prema svakoj božjoj sitnici na ovom svetu. Nije se razbacivao ni svojim, ni narodnim novcem. U vremenu luksuza i rasipništva ponašao se kao seljak koji zna vrednost teško zarađene pare i pazi da razbacivanjem ne povredi nekog ko je još veći siromah. Nosio je Boga u duši, Boga pravde i istine, Boga na koga svi ljudi imaju podjednako pravo; svi, pa i naši neprijatelji; onog Boga kome se seljaci, kako reče Pesnikinja, tiho, kao u snu mole. Živeo Ga je tako obično, prirodno, a tako moćno, tako uverljivo, onako kako je hodao i disao, kako Ga naše majke i sestre, patnički i dostojanstveno, osećaju i doživljavaju. Po visini glasa, po boji osećajnosti, bio je sa svima nama u rodu.

Našao nam se u teškim, u strašnim vremenima, poslat da nas umiruje i teši, da nas ukrepi u poniženju i stradalništvu. Za mene, on je pre svega patrijarh pod bombardovanjem, svedok crnog proleća i pomračenog leta godine 1999. Na fotografiji iz tih dana, snimljenoj 20. aprila, koju držim iznad radnog stola, stoji skršen i skrušen, skrštenih ruku, oborene glave, a krst ga, u pozadini, čini sličnim raspetom Hristu. Pokušao je, pre toga, da dopre do jednog od ondašnjih moćnika koji su mogli uticati na sudbinu Srbije, do Žaka Širaka. Odbio je da ga primi, poručivši mu da razgovor ne bi imao svrhe, da je stvar okončana, a bombardovanje odlučeno mnogo pre lakrdije u Rambujeu. Penzioner Žak Širak danas ima problem sa sudskim vlastima koje istražuju zloupotrebe i pronevere u pariskoj većnici, dok naš duhovni otac stoji pred Višnjim svetla obraza, sa savršeno urednim knjigama zemaljskih primanja i izdavanja.

Proleter, seljak, radnik, teolog, univerzalan čovek po svim merilima, krpio je svoju obuću, popravljao kratke spojeve, nameštao crepove na krovu Patrijaršije, sledeći monašku vokaciju, saglasan sa jednim drugim hrišćanskim propovednikom A. I. Solženjicinom, koji se, u knjizi ,,Kako urediti našu Rusiju”, zalaže za obnovu svete zanatske veštine zvane krpež. Svet koji se ne da popravljati i krpiti istrgnut je iz ruku čoveka. Lako kvarljiv i lomljiv, taj svet je osuđen na kratkovekost plastike, ostavljen na milost i nemilost potrošačkoj jagmi, čije je vrhovno božanstvo brz promet, a najveće zadovoljstvo profit, pošten kao i nepošten.

Uza sve to, nije bio zarobljenik prevaziđene prošlosti; naprotiv, bio je moderan onoliko koliko je to zahtevala životna nužnost. Asketa, nije se ustezao od jeretičke pomisli da bi seljacima, zbog skučenog izbora namirnica, trebalo ublažiti Veliki post, dozvoliti im da uzimaju mlečne proizvode i jaja. Vegetarijanac nije osuđivao mesožderstvo prisutno i na crkvenim slavama. Uzoriti rodoljub nije gubio iz vida prava inovernih i drukčije mislećih, što je jedno od zaveštanja hrišćanskog internacionalizma. Svi su ljudi, na ovoj planeti, jednaki i isti, u dobru kao i u zlu.

Pravdoljubivost je najdublja težnja naroda koji je ispevao stihove:

                                               Bolje ti je izgubiti glavu
                                              
Nego svoju ogrešiti dušu;

ono je geslo u kome su sjedinjene srpska duhovna osnova sa univerzalističkim težnjama, naše tlo sa svetskom nadgradnjom.

Mnogo je znao, mnogo praštao, trpeo i razumevao, uveren da Bog sve vidi.

Odlazeći sa ovog sveta, patrijarh nam je otvorio oči za naš narod; pokazao nam je naciju u čije smo postojanje, pritisnuti mnogim zlima i iskušenjima, počeli sumnjati. To je, možda, najveće čudo koje je učinio, i najlepše otkriće koje nam je, sa odra, pokazao. Ta kolona, koja je tri dana defilovala kroz prestonicu, taj svet koji ga je, u svemu, bio dostojan, njegovo je najveće delo i najuzbudljivije zaveštanje. Odlazeći, okupio nas je oko svog odra, i prebrojao. Uvideli smo da nas ima mnogo više nego što smo znali i pretpostavljali.

Književnik

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner