Početna strana > Debate > Crkva i politika > Žrtvovanjem sebičnih prohteva sačuvaćemo planetu
Crkva i politika

Žrtvovanjem sebičnih prohteva sačuvaćemo planetu

PDF Štampa El. pošta
Patrijarh vaseljenski Vartolomej   
sreda, 06. januar 2010.

(Politika, 6.1.2010)

„Samo jednostavan život sa manje dobara može biti presudan odgovor na aktuelnu ekonomsku krizu koja danas unesrećuje veliki broj naših vernika, ali i mnogo naše najsiromašnije braće i sestre sa kojima se, kako što piše u Jevanđelju po Mateju, Hristos poistovećivao”, poručuje vaseljenski patrijarh Vartolomej Prvi u ekskluzivnom božićnim intervjuu za „Politiku”.

Prvi među jednakim pravoslavnim poglavarima, 270. naslednik na tronu Carigradske patrijaršije, koju je osnovao sveti apostol Andrej Prvozvani, patrijarh Vartolomej prenosi očinske i patrijaraške molitve za istinski blagoslovene praznike i mirnu Novu godinu.

Carigradski patrijarh govori o izazovima svetske ekonomske, ali i ekološke krize, o izboru novog patrijarha SPC, pripremama za sazivanje Osmog vaseljenskog sabora, delikatnim odnosima sa Rimokatoličkom crkvom...

Vaša svesvetosti, dobro poznajete dušu srpskog naroda. Šta možete da poručite pravoslavnim vernicima u našoj zemlji u ove radosne dane rođenja Isusa Hrista?

– Poruka rođenja Isusa Hrista je poruka mira i nade. Više od toga, uverenje „I Logos postade tijelo i nastani se među nama” (Jov 1,14) poruka je radosti. Jevanđelje po svetom Mateju počinje radosnim uveravanjem „S nama Bog” (Mat 1,23) i završava se istim obećanjem „ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka” (Mat 28,20). Nažalost, skloni smo da zaboravimo ova spasiteljeva obećanja u vremenima krize i nesigurnosti. A upravo u takvo vreme Hristos se rodio među nama. Presudno je da ovo imamo na umu u teškim trenucima, kako u našim životima, tako i globalno. Usrdno se molimo da rođenje našeg spasitelja donese utehu celom Božjem svetu u godini koja dolazi.

Srpska pravoslavna crkva 22. januara bira novog patrijarha. Jedni misle da SPC sa novim poglavarom treba da nastavi putem kojim je vodio patrijarh Pavle, drugi da srpska crkva treba da se modernizuje kako bi odgovorila izazovima vremena? Šta vi očekujete od novog srpskog patrijarha?

– Pravoslavna crkva je oduvek bila u tenziji između prošlosti i sadašnjosti. Naša tradicija je živa, ona svoju mudrost i uvide crpi od svetih otaca Crkve i njihova učenja i principe povezuje sa realnošću savremenog sveta. Tako da za Crkvu to nije pitanje izbora jednog ili drugog puta. Već je uvek pitanje ravnoteže i rasuđivanja.

Uvereni smo da će budući patrijarh srpske crkve poznavati dubinu vaše istorijske i crkvene tradicije, a istovremeno i poštovati potrebe života zajednice u savremenom svetu. Temeljni kvaliteti savremenog crkvenog vođe, takođe, uključuju osetljivost za međupravoslavne odnose kako bi se sačuvalo dragoceno, premda, delikatno jedinstvo Pravoslavne crkve širom sveta.

Kako pravoslavlje ili „Nepromenljiva vera za menjajući svet”, kako je glasilo vaše predavanje održano u Vašingtonu tokom nedavne posete SAD, može danas da pomogne u rešavanju svetske krize?

– Tokom predavanja na Univerzitetu DŽordžtaun rekli smo da su napetosti u pravoslavnom svetu između prošlosti i sadašnjosti kreativne. Mada je naša vera stara 2000 godina, naše razmišljanje nije. Hrišćanstvo je rođeno kao revolucionarna vera i mi smo je kao takvu sačuvali. Drugim rečima, paradoksalno, uspeli smo da ne promenimo veru koja je u svojoj biti posvećena promenama.

Ovo znači da moramo stalno i snažno da podsećamo ljude, nasuprot tome šta nam svet uporno ponavlja, da nas Bog uči da budemo zadovoljni onim što imamo i da to delimo sa našim bližnjima, posebno sa siromašnima i tako odolevamo iskušenjima oholosti i pohlepe.

Ovo su osnovni principi vrlina po Svetom pismu i iskustvu svetitelja. Ali, ipak mi smo nekako skloni da ih lako odbacimo kao staromodne i sentimentalne.

Posle zajedničkog susreta poglavara pomesnih pravoslavnih crkava u Carigradu, u oktobru 2008. godine, kao da su napetosti u pravoslavnom svetu popustile?

– Na poziv Vaseljenske patrijaršije u oktobru 2008, godini Svetog apostola Pavla, održan je susret poglavara i predstavnika pravoslavnih autokefalnih crkava, i taj skup je bio potvrda našeg doktrinarnog jedinstva i bratske ljubavi kao pravoslavnih vođa. Patrijarha Pavla je na ovom saboru predstavljao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Na tom izvanrednom skupu izrazili smo svest o ozbiljnosti problema sa kojim se suočava pravoslavno jedinstvo širom sveta. Zajedničkom Božanskom liturgijom potvrdili smo nepokolebljivu obavezu da sačuvamo jedinstvo Pravoslavne crkve u veri svetih otaca. Zatim pokazali smo da se odano pridržavamo svetih kanona u upravljanju crkvom i da u duhu ljubavi i mira razrešavamo probleme koji se s vremena na vreme pojavljuju u našim odnosima.

Ali i više od toga izrazili smo našu želju za brzim isceljenjem svake kanonske anomalije koja se pojavila zbog istorijskih okolnosti i pastirskih potreba u takozvanoj pravoslavnoj dijaspori sa izgledima da se prevaziđe svaki mogući spoljašnji uticaj koji je stran pravoslavnoj eklisiologiji.

Skup u Carigradu dao je novi zamah pripremama za sazivanje Svepravoslavnog sabora. Kakvi su izgledi da u bliskoj budućnosti bude sazvan Osmi vaseljenski sabor?

– Predložili smo da Vaseljenska patrijaršija sazove svepravoslavne konsultacije tokom 2009. godine na kojima bi se razmotrile teme koje bi ujedno bile i nastavak priprema za sazivanje svetog i velikog svepravoslavnog sabora. U toku prošle godine u Ženevi su održana dva takva sastanka, u junu i decembru, na kojima su učestvovali predstavnici svih autokefalnih crkava. Dakle, imamo veoma dobar razlog da budemo optimisti u pogledu sazivanja velikog sabora. Na tim sastancima bili smo svedoci brige zbog tog pitanja i pozitivnog odgovora autokefalnih crkava. Preostaje nam samo da vidimo i primenu u praksi donetih odluka za koje imamo dobar razlog da smatramo kako su optimistične.

Na putu do ponovnog uspostavljanja jedinstva Pravoslavne i Katoličke crkve još je dug put sa mnogim preprekama ne samo eklisiološkim već dogmatskim i doktrinarnim. Pojedini pravoslavni teolozi najveći problem vide u definisanju položaja pape – rimskog biskupa o čemu se intenzivno razgovara u okviru Međunarodne pravoslavno – katoličke komisije. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

– Svakako da ima brojnih prepreka koje se moraju prevazići pre nego što se postigne jedinstvo između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. Uprkos tome naša je obaveza, ali i Božja zapovest, da težimo jedinstvu kroz otvoren i iskren dijalog. Zbog toga je Vaseljenska patrijaršija i istorijski u prvom redu takve teološke diskusije. Ne smatramo da je punoća istine kako smo mi povlašćeni i da se zadovoljimo da budemo prepreka takvom razgovoru. Naprotiv, takav teološki dijalog je dužnost za sve pravoslavne hrišćane. U takvom dijalogu mi ćemo prepoznati zajedničke elemente u našoj tradiciji, samo ako raščistimo razlike u našim doktrinama.

Nesumnjivo, jedan od najozbiljnijih problema između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve je primat pape koji je vekovima stvarao brojne napetosti. Papski primat ostaje predmet ozbiljnih teoloških rasprava, kao što je bio na nedavnom sastanku Međunarodne komisije za teološki dijalog između Pravoslavne i Katoličke crkve koji se održao na Kipru. Međutim, jedini mogući način da se načini pomak u razrešavanju ove bolne teme jeste iskren i otvoren dijalog koji bi se usredsredio na teološku osnovu papskog primata kako su ga tumačili sveti oci. Za nas pravoslavne dijalog i kolegijalnost je od primarnog i presudnog značaja.

Zbog vašeg dugogodišnjeg zalaganja na zaštiti čovekove okoline nazivaju vas i „zelenim patrijarhom”. Da li ste zadovoljni dogovorom na Konferenciji o klimatskim promenama u Kopenhagenu ili mislite da su svetski lideri mogli i više da postignu?

– U više od dve decenije služenja postali smo svesni da je neophodno ceniti jednu od najvrednijih lekcija koja se mogla naučiti od ekološke krize, a nije politička implikacija niti lična posledica. Ova kriza nas podseća na vezu koju smo mi izgleda zaboravili između ranije nepovezanih područja života. Priroda nas ujedinjuje na način koji nadilazi sve religijske i filozofske razlike. Paradoksalno, što više uništavamo našu životnu sredinu, ona nam sve više dokazuje kako smo svi mi povezani. Mnogo se očekivalo od Konferencije o klimatskim promenama UN u Kopenhagenu. Svakako, Kopenhagen je samo početak dugog procesa za pojedince, zajednice i narode širom sveta.

Presudno je da počnemo da se brinemo o planeti na kojoj živimo na način za koji nikada ranije nismo mislili da će biti potreban. Reč je o nečem više nego što je samo briga i nega. Kao verujući pravoslavni hrišćanin, naslednik tradicije svetih pustinjskih otaca i majki, želeo bih da naglasim važnost asketizma kao žrtve. Moramo svi da se žrtvujemo ako hoćemo da sačuvamo Zemlju. Nažalost, ljudi obično žrtvovanje doživljavaju kao gubitak ili predaju. A, ipak, koren ove reči ima manje veze sa „biti bez nečega”, a više sa „učiniti nešto svetim”. Kao što zagađenje ima duboko duhovno značenje, povezano sa uništenjem tvorevine kada je ona odvojena od svog tvorca, tako je i žrtva neophodan korektiv da bi se čovečanstvo spaslo od eksploatacije i sebičnih prohteva.

Kada se mi žrtvujemo, činimo svet svetim, prepoznajući ga kao dar dat odozgo na korist celokupnom čovečanstvu. Žrtvovanje je u krajnjoj liniji izraz zahvalnosti za ono što imamo i skromnosti za ono što moramo da delimo.

I pored mnogih apela još uvek živimo u svetu punom sukoba i nepravde. Da li su moćni i bogati spremni da danas čuju „tihi glas” Jevanđelja?

– U naporu da sačuvamo životnu sredinu lako previđamo brigu za najsiromašnije. Nije reč o nekim „drugim bogatim ljudima” koje mi moramo da prozivamo. Moramo prvo sebe da preispitamo i ono što imamo da ponudimo drugim ljudima. Da parafraziram parabolu Gospoda o Dobrom Samarićaninu, ako se svako od nas ne poistoveti sa Dobrim Samarićaninom onda se mi ponašamo kao drumski razbojnik u toj biblijskoj priči. Moramo sebi samima da postavimo ozbiljna pitanja: kako se brinemo za druge ljude, ali i kakav život vodimo i kakve navike imamo. Čega smo spremni da se odreknemo kako bismo naučili da delimo? Kada ćemo naučiti da kažemo: „Dosta!” Kako možemo da preusmerimo našu pažnju s onoga što mi želimo ka onome što je našim bližnjima potrebno.

Istina je da smo nekako skloni da zaboravimo siromaštvo i patnju drugih. I zato moramo da otkrijemo kakav je naš pogled na svet i ne smemo u njemu ostati zarobljeni. Trebalo bi da budemo prijemčivi za celovitu viziju. Tragično, ali izgleda da smo uhvaćeni u zamku sebičnog života i zbog toga neprestano ignorišemo ograničenja same prirode sa kojom se nije moguće svađati, ali ni praviti nagodbe. Moramo ponovo da naučimo da smo svi na svetu zapravo povezani. Zato što će nam na kraju biti suđeno istom onom blagošću koju smo pokazali prema drugim bićima i prirodi.

Srbija je bila iskreno dirnuta vašim govorom na sahrani Njegove svetosti patrijarha Pavla. Po čemu vi pamtite blaženopočivšeg prvojerarha srpske crkve?

– Život blaženopočivšeg patrijarha Pavla nalik je sveći koja svetli u tami i ispunjava svetlošću sve oko sebe. To je tiha, skromna i nadahnjujuća svetlost. Prisustvo blaženopočivšeg patrijarha Pavla u crkvenom sabranju bilo je za primer u vremenima krize i konflikata, kada je jedino milost Božja mogla pokazati izlaz iz ćorsokaka. Njegovo držanje podseća sav crkveni klir – od monaha, preko đakona i sveštenika do episkopa – da je skrušena molitva suština našeg služenja u „vinogradu gospodnjem”. Mnogi od nas mogu naučiti od blaženopočivšeg patrijarha, kako bi sveti Ignatije Antiohijski rekao, da svaka iskrena reč dolazi iz duboke tišine . Zato smo ubeđeni da on nastavlja da se moli u prisustvu anđela božjih na nebu, istih onih anđela koji su u Vitlejemskoj pećini pre 2000 godina objavili „na zemlji mir, među ljudima dobra volja”. (Jevanđelje po Luki 2,14)

Da li Vaseljenska patrijaršija kao „majka crkva” može pomoći da se uskoro prevaziđe bolan raskol sa kanonski nepriznatom Makedonskom crkvom?

– Vaseljenska patrijaršija nije ravnodušna povodom ovog problema koji je i ozbiljna briga celog pravoslavlja. Pokušavamo da pomognemo u pronalaženju rešenja, iako to rešenje još nije uspešno. I dalje ćemo biti zainteresovani da se problem reši i zato treba da nastavimo da se molimo. Verujemo da je dijalog sa dobrom namerom najbolje sredstvo i jedini način da se dođe do konačnog rešenja.

(Razgovor vodio Milenko Pešić)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će, po Vašem mišljenju, ljudi u Srbiji primiti vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner