Будућност односа Србије и НАТО пакта зависиће од будућности Северноатлантске алијансе. Најбитније је питање смисла такве организације после распада Варшавског пакта. Неки озбиљни проблеми се могу наслутити, а тичу се саме хомогености и компактности НАТО-а у вези мисије у Авганистану.

Ваше стално понављање да "Косово и Метохија није део Републике Србије" говори нам да сте Ви од неког са стране инструирани да перманентно износите ово своје мишљење. Можда Вас је охрабрио Александар Вучић, који каже да је "Ваш став по питању КиМ личан"

Банкарски систем је намјерно уништен. Најјаче су стране банке које све профите преносе у своје матичне земље. Одлив "мозгова" се наставља а они који остају морају се проституирати да би могли преживјети. Незапосленост је на нивоу од преко 30%.

Био сам против бомбардовања Србије и имам разумевање за то што ваша земља не жури ка НАТО-у. Сваки народ има своје достојанство. Може се бити чланица ЕУ, а да не будете члан НАТО-а, што показују и примери Аустрије, Ирске, Кипра, Малте...

Ма колико било лажно и манипулативно „међународно право“ у односу у најмању руку према косовском питању, оно Резолуцијом 1244 стоји као кост у грлу. И само од Србије зависи да ли ће је сачувати уз подршку Русије 

Хајде да видимо, зашто садашњи „европски пут“ значи истовремено и распад Србије. У овом часу, европским србомрсцима је највише стало да Србија кроз одговарајућа Поглавља фактички и бесповратно призна самопрокламирану Републику Косова.

НАТО није више онај исти војни савез 12 држава оснивача, који је створен као одговор на почетак сукоба на релацији Запад-Исток. Данас је то политичко-војни савез 28 држава, који је широко прихваћен као суштински елемент међународног безбедносног поретка.

Срби су онолико Срби колико поштују свој неокрњени идентитет већински православног народа с великим традицијама, у чијем је средишту и косовски завет. Без тога Срби би били само шодер за попуњавање рупа на путевима злочиначких цивилизација 

Ово све говори о дубокој идеолошкој и вредносној конфузији, губитку духовног и моралног компаса наше интелектуалне и политичке елите, њеној селективности, арбитрарности, тежњи да се сачувају сопствене привилегије и позиције у друштву и на првом месту – конформизму. А нажалост и о нама самима као народу.

Сигурно да је хрватска страна овај изузетно важан и незаобилазан контекст имала у виду, али њој је много важније да истраје на одбрани њиховог националног консензуса и сада већ јасно профилисаног оснивачког државотворног мита о домовинском карактеру рата и праведној одбрани од великосрпске агресије.