Ко је помешао бабе и жабе

Недавно је у изложбеном простору Историјског музеја Србије на тргу Николе Пашића отворена изложба „У име народа – политичка репресија у Србији 1944-1953.године“.

Ова мултимедијална и савремено конципирана изложба је велики корак напред у сагледавању наше прошлости. По први пут се уз владајући режим везу појмови као репресија или злочини о чему се и данас сме говорити само шапатом. Аутор је храбро суочио српску јавност са питањем репресије режима који је током пола века покушавао да себе прикаже хуманим и демократским. Посебно признање аутор и његови сарадници заслужују за иновативност и ажурирање садржаја и догађаја којима настоје да одрже актуелност изложбе и спрече да је званична гласила занемаривањем потисну на маргине.

Уз све похвале и подршку сматрам неопходним да укажем на неке, пре свега методолошке недоречености, које код посетилаца и заинтересованих могу за последицу имати неразумевање и чак покушај оправдавања злочина и злочинаца.

Комисија чији рад је послужио као увод и претходница ове изложбе бавила се периодом након 12. септембра 1944. године. Овај, произвољни, датум ничим није обавезивао ауторе изложбе да истраживачки обраде и период који је претходио овом периоду. Можда до самих почетка Комунистичке партије и терористичког убиства бившег министра Драшковића у Делницама, али у сваком случају до Дрезденског конгреса када је званичним резолуцијама уређена антидржавна активност Комунистичке партије. Грађани Југославије и Србије имали су прилике да се током седам деценија упознају са злочинима свих других зараћених страна на тлу Краљевине Југославије. Била би то прилика да се упознамо и са злочинима Комунистичке партије и партизана као њене оружане формације. Већ од јесени 1941. године и злочина у тзв. „Ужичкој републици“, преко „левих скретања“ у Црној Гори и Херцеговини до појединачних злочина на тлу Србије све до наведеног 12. септембра 1944. године. Овако без правог увода може се стећи утисак да су терор и злочини последица нечега што је претходило, а не да је комунистичка власт континуитет терора и да без њега не може ни опстати.

У савременим истраживањима жртава у свету општеприхваћени метод је метод персоналне идентификације. Овај метод не само да је најпоузданији већ и омогућава да се персонилизацијом жртве њој врати личност и достојанство уместо да буде третирана као проста статистичка цифра. Овај метод има и своје отежавајуће „околности“, он захтева темељан и прецизан рад и строгу контролу унетих података. Метод који су аутори изложбе применили прекуцавањем докумената добијених из архиве ВБА добар је због своје ефикасности, али је, нажалост, мањкав по питању прецизности и тачности кроз више сегмената:

- Не прави разлику између оргиналног и веродостојног документа. Неки документ настао од органа који тврди да то јесте и у време за које се у документу наводи не мора у целини или у појединостима бити и вродостојан. Чест је пример да су у време настанка документа унети подаци који су били нетачни. Тако су као жртве унета и лица која су преживела рат или имала другачији статус од наведеног. Неопходно је овако, механички, унете податке подвргнути најпре логичној, а потом и историјској провери упоређујући изворе са на други начин прикупљеним подацима.

- У формирању базе података жртава није испоштована подела на жртве и страдалнике (која би могла имати и више подгрупа). Жртве су лица која су потпуно или претежно недужне постале жртве неке од зараћених страна, а страдалници су оне жртве које су из неког разлога имале статус легитимног циља приликом одузимања живота (на пример војници у борби или лица осуђена од регуларних судова на смрт због тешких кривичних дела)[1]. Сва лица којима је одузет живот имају право да буду евидентирана, али би се потпуно недужни морали другачије третирати од оних за које постоји вероватноћа да су смрт, условно речено „заслужили“.

- За питање жртава и страдалника непосредно је везано и питање заштићених категорија лица, односно оних који потпадају под одредбе међународног права. Заштита се пре свега односи на цивиле, као и на неке категорије војног особља (санитетско и верско особље) а онда и на рањенике и ратне заробљенике. На Балкану се већ некако одомаћило да се рањеници и ратни заробљеници сматрају легитимним циљем, што је потпуно недопустиво.

Због превеликог ослањања на доступна документа БИА нису реализована теренска истраживања тако да је број жртава међу припадницима српског народа, првенствено припданика ЈВуО, далеко мањи од стварног, док је број страдалих из редова немачке националне мањине углавном објективан или нешто мало увећан у односу на стварне. Аутор би морао нагласити да тренутно стање утврђених жртава није и коначно и да се рад мора наставити коришћењем шире мреже сарадника и ослањањем на друге истраживаче (првенствено Милослава Самарџића и његове изворе).

Када се говори и пише о осуђеним лицима, веома је значајно одговорити на кључна питања сваког судског поступка, на основу чега се суди и ко суди. Илузија да су револуционарни судови легални и легитимни мора се демаскирати. Прописи по којима су судили народни или партизански војни судови су потпуни провизоријум. Њих није донео нити један законодавни орган, а поред класичних кривичних дела обухватали су и идеолошке одреднице и санкционисали су политичко деловање супротно од воље доносиоца прописа. Таква је и Уредба из маја 1944. године[2] која и процесно (једностепеност) и суштински представља противзаконити акт без правне ваљаности. И судије које су судиле обично су биле без правног образовања и судиле су у духу воље Комунистичке партије.

Изложба би морала још у свом уводном делу да јасно подвуче насилност преузимања власти од новог режима који је тек након масовне репресије на новембарским изборима 1945. године огрнуо плашт легалности. Пошто се већина у Србији (осим, можда, пар појединаца) слаже да је Недићева влада била квинслишка и да њено деловање не може имати никакве правне последице, основа питања легитимности односило би се на однос ЈВуО (четника) и партизана под контролом КПЈ. Наивна тумачења о томе како је 12.септембар некакав преломни датум и да би својом предајом припадници ЈВуО промнили своју судбину више је него неутемељено. Још 4. априла 1944. године генерал Михаиловић је примио телеграм премијера Пурића (непосредно пре него што су радио везе стављене под потпуну британску цензуру): стр. пов. бр.188 од 4. 4. „Овде траже и даље пријатељски и незванично од Краља укинути владу. Једини начин да и ви из ње испаднете.

Направити неки комитет или прелазну владу која би се споразумела са Титом и у ствари му предала земљу. Краљ и влада одлучно против. Не верујте ничему обратно чак и ако бисте чули преко радија. Све ово јављам због могућности прекида веза са Вама. У случају ма какве комбинације у Лондону без Вас као министра војног, ја и Краљ мислимо да ви треба да продужите у земљи као једини слободни члан владе са паролом Краљ је заробљен – живео Краљ![3] 

Дакле, сматрати једно радио обраћање, иза кога нису следила никаква конкретна наређења нити прецизиран поступак, не могу се сматрати званичним позивом за обуставу борбе и предају  посебно јер је легална војска Краљевине Југославије требала да се преда побуњеницима који не признају њено државно уређење и не поштују међународно ратно право[4].

Без обзира на напред наведене примедбе кључна замерка аутору би била што није испоштовао до краја хронолошку развојност већ је предност дао тематском принципу. Тако су као жртве (с правом) приказани „голооточани“. Нељудски третман коме су изложени је неспоран али је такође неспорно да је већина логораша у ранијем периоду обављала значајне функције у КП, партизанском покрету и државној управи. Многи од њих су били налогодавци или извршиоци тешких кривичних дела учињеним над припадницима ЈВуО, заштићеним категоријама и посебно демократској опозицији непосредно након рата. Занемаривање ове чињенице битно утиче на перцепцију репресије јер тежиште није на државној већ унутарпаријској репресији у оквиру њихове борбе за превласт. Репресија над голооточанима није ексцес већ логична последица репресивности система коме су, добрим делом, и сами кумовали све до тренутка кад је „револуција почела да једе своју децу“.

Начинићемо велику грешку уколико изложбу прихватимо као коначну истину о свему што се дешавало. Она је пре први корак на дугом путу трагања за истином и самоспознајом нашег народа који још увек при помисли на комунизам пре има асоцијацију на синдикална одмаралишта и фармерке из Трста него на масовна стратишта и Голи оток. Аутору похвале, а држави задатак да обезбеди услове и средства за даља истраживања, јер Србија је једина посткомунистичка земља, у којој на њеном путу ка демократији, није извршена лустрација и која се није дистанцирала од тоталитарних идеологија.