Да ли је нервозу изазвало сумњиво дуго бројање у ЦИК-у или жеља за променом власти била већа код високог представника Валентина Инцка него у народу? Да ли се ради о љутњи поражених зато што су били уверени у победу, или о незадовољству победника што нису добили и члана Председништва?

Судећи по нашим медијима, ништа се драматично на северу Косова и Метохије не дешава, напротив забава се одвија несмањеним током. Зато се и морамо запитати да ли је могуће да смо до те мере отупели, изгубили осећај солидарности и осећај припадности националној заједници.

Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа.

Срби са Косова и Метохије су већ деценијама само реч на том ''старом документу“ и, како ствари тренутно стоје, почев од сопствене државе Србије па до свих међународних институција, биће на том документу још дуго, тражећи људска права.

Овај текст није никаква анализа, већ сећање из прве руке. Не нудим коментар ни решење из простог разлога јер их немам. Kо су и одакле су људи који су нам помагали да одбранимо Крајину, ко их је и са којим наређењима послао – мислио сам да знам, али не знам.

Кључ свих поменутих „случајева“ јесте изборна база, која је у национално дубоко  подијељеним друштвима као што је БиХ напросто национално структурисана. Увођење конститутивности сва три народа у цијелој БиХ, под својевременим притисцима из Сарајева и Брисела, имало би смисла само под условом да су и релативно равномјерно дистрибуирани на цијелој територији земље.

Изручење Србији врућег кромпира који се зове Ејуп Ганић последња је неугодност коју су српске власти заиста желеле да доживе у Београду. За њих, његово изручење било би катастрофа јер тада не би имали другог избора, осим да му суде.

Ако "странци" и даље буду истрајавали на старој парадигми, што им преостаје? Миљеници на политичкој и страначкој сцени су им на демократским изборима углавном поражени, пројекти пропали. Но, ако не може кроз институције, може изванинституционално, дакле путем рушења немиљеничке власти кроз просвједе.

Велика Британија имала је знатног удела у припремању јужнословенске државе проглашене 1. децембра 1918. године. У тој држави више су обраћали пажњу на Хрвате и Загреб него на Србе и Београд. То је кулминирало августа 1939. притиском на кнеза Павла Карађорђевића да створи Бановину Хрватску.

Тада и сада као главни кандидати најчешће су спомињани митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископи бачки Иринеј, жички Хризостом, нишки Иринеј, захумско-херцеговачки Григорије, бањалучки Јефрем, браничевски Игњатије…