И зато, да завршим ријечима већ изреченим у овом тексту, сви ми свједочимо колико је уставно утемељена и легитимна борба Републике Српске, на коју је она принуђена, за увођење реда у рад Уставног суда БиХ и колико је та борба уистину нужна одбрана за владавину права, а против неуставне судократије и двоструке игре Уставног суда БиХ.

Држава јемчи Цркви неповредивост права својине и државине над манастирима, храмовима, зградама и другим непокретностима и просторима у њеном власништву, у складу са правним поретком Државе

„Ниједна те се душа није одрекла... Космет = Србија” (велики graffito већ пет година на згради бр. 16 у улици Мајке Јевросиме у Београду)

Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права.

Забрањује се свим државама чланицама ПИЦ-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, јер о томе на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи у Босни и Херцеговини

Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирају своје идеје. Поткрадају их нам, намећу их, и они хоће да нам кажу шта треба да будемо и какви треба да будемо. Ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет, и силују нам душу

Предлог за националне пензије за математичке таленте, иако несумњиво изнет са добрим намерама, у себи носи клицу једног идејног система који је потпуно поражен управо зато што је неодржив

Без обзира на специфичне околности, агресије су објашњаване лажним изговорима, а као „окидачи“ су коришћени инсценирани „масакри цивила“ и слични догађаји са потенцијалом за придобијање подршке оружаним нападима. Агресије је увек пратила оркестрирана пропаганда која жртве представља као „зло“, а агресора као богомданог месију.

Ако бих оно што слиједи морао изрећи у само двије реченице, онда би то биле реченице које су и својеврсне хипотезе овог текста.

И наравно, много чешће греше појединци него читаве институције, нарочито оне најважније и најугледније. Зато је и у овом случају много реалније да сам у стратешкој процени погрешио ја него СПЦ, то је охрабрујућа нада и могућа утеха за моје евентуалне и прижељкиване нетачне процене, изречене у добронамерној сумњи и вођене честитим намерама