Заштита суверенитета државе у пракси Међународног суда правде

Колико суверенитет државе чланице Уједињених нација (УН) није само гола правна норма садржана у Повељи УН, већ колико је она као најважније императивно начело међународног права заштићено и у правној стварности, најбоље доказује пракса Међународног суда правде. У наставку дајем преглед те праксе, кроз примјере двије пресуде и два савјетодавна мишљења тог суда.

Повеља УН је ступила на снагу 24. октобра 1945. године и тада је по први пут у историји међународног права ступило на снагу и императивно начело суверене једнакости сваке државе чланице УН. Оно нормативно и фактички значи забрану свима, како УН-у и свим његовим органима, тако и свим државама, да се мијешају у унутрашња питања било које државе чланице УН (члан 2. тачке 1. и 7. Повеље УН) тиме што би директно или путем неког трећег тој држави наметали своју вољу као закон, умјесто надлежних институција државе. Досљедно таквој забрани, Повеља УН (члан 78) затим забрањује свима да над државом чланицом УН успоставе систем старатељства, односно протекторат под било којим условима. То значи да протекторат у било којој његовој форми (да у држави влада странац умјесто њених институција) нема право да уведе или одобри ни Савјет безбједности УН чак и када дјелује према Поглављу 7 Повеље УН. Ово стога што му то не дозвољава Повеља УН ни под којим условима.

Чињеница је да је Међународни суд правде у тој пресуди (стр. 35) нагласио да је „Поштовање територијалног суверенитета између независних држава суштинска основа међународних односа“

Питање овако одређеног садржаја државног суверенитета се поставило веома брзо у пракси Међународног суда правде. Први такав случај био је спор између Албаније и Велике Британије, познат као случај канала Крф (предмет број 15). У том предмету Међународни суд правде је донио пресуду 9. априла 1949. године. Не улазећи у детаље тог спора, који нису важни за предмет овог текста, чињеница је да је Међународни суд правде у тој пресуди (стр. 35) нагласио да је „Поштовање територијалног суверенитета између независних држава суштинска основа међународних односа“.

Следећи случај од важности за предметно питање је из 1971. године. Те године (21. јуна) Међународни суд правде је, на захтјев Генералне скупштине УН, донио савјетодавно мишљење у предмету број 352, познатом као Namibia case. У ставу 110. тог савјетодавног мишљења Међународни суд правде је својом праксом утемељио границе одлучивања за Савјет безбједности УН (СБ УН). Наиме, Суд у том ставу најприје износи да СБ УН према члану 24. Повеље УН може да предузима акције у сврху одржавања свјетског мира. Међутим, одмах затим Суд наглашава да је у предузимању тих акција СБ УН ограничен „темељним принципима и циљевима Поглавља 1 Повеље УН“. Тиме је Суд указао на забрану Савјету безбједности да, и када дјелује према Поглављу 7 Повеље УН, не може (нема право) да држави чланици УН постави себе као њеног законодавца, умјесто њених надлежних институција, нити да овласти неке треће државе или појединца да своју вољу намећу као закон у држави чланици УН, јер му то забрањује Поглавље 1 Повеље УН, то јест већ споменуто императивно начело суверене једнакости држава из члана 2. тачке 1. и 7. Повеље УН.

У тачки 6. Резолуције Генерална скупштина УН одређује да све државе (појединачно или удружене са другим државама) имају обавезу да поштују право на независност народа и држава и да слободно одлучују о својим питањима, без било каквог спољњег притиска

Наредни случај се налази у пресуди Међународног суда правде од 27. јуна 1986. године, у предмету тог суда број 520, коју је донио у спору по тужби Никарагве против САД. У ставу 202. те пресуде Суд наглашава да принцип неинтервенције (мисли се на забрану интервенисања споља у послове државе) „укључује право сваке државе да води своје послове без спољашњег уплитања“. Одмах затим Суд се у ставу 203. пресуде, као потврду тог свог става, позива не само на Повељу УН, већ и на Резолуцију Генералне скупштине УН, број 2131 од 21. децембра 1965. године. Ријеч је о Резолуцији о недопустивости интервенисања у унутрашња питања државе и заштити државне независности и суверенитета. У тачки 1. те резолуције Генрална скупштина УН одређује да ниједна држава нема право да интервенише, директно или индиректно, без обзира на разлог, у унутрашња и спољна питања било које државе. У тачки 5. Резолуције се одређује да свака држава има неотуђиво право да самостално одабере свој политички, економски, социјални и културни систем, без мијешања у било којој форми од стране других држава. Најзад, у тачки 6. Резолуције Генерална скупштина УН одређује да све државе (појединачно или удружене са другим државама) имају обавезу да поштују право на независност народа и држава и да слободно одлучују о својим питањима, без било каквог спољњег притиска.

Подсјетивши, дакле, на ову Резолуцију Генералне скупштине УН као норму која потврђује право сваке државе чланице УН да води своје послове без иностраног мијешања, Међународни суд правде у истој пресуди (став 203) истиче да су начела из Резолуције број 2131 поновљена и у каснијој Декларацији Генералне скупштине УН, број 2625 од 24. октобра 1970. године. Након тога Суд у ставу 205. своје пресуде у предмету Никарагва против САД сасвим одређено износи свој став, који је од кључне важности, да начело међународног права о забрани интервенције у ствари друге државе значи „забрану свим државама или групама држава да интервенишу директно или индиректно у унутрашње и спољне послове друге државе“.

У томе, дакле, леже суштински разлози због којих ни ОХР нема право да у БиХ, као држави чланици УН, своју вољу намеће као закон нити да наметне, као што је учинио Кристијан Шмит, да ће људи у БиХ бити осуђивани за кривично дјело и упућивани у затвор ако не поштују његову (само)вољу

Код оваквих ставова Међународни суд правде је досљедно остао у својој јуриспруденцији. Као примјер који то потврђује треба навести савјетодавно мишљење које је тај суд 25. фебруара 2019. године дао у предмету број 169 на захтјев Генералне скупштине УН, у случају познатом као Архипелаг Чаго. У ставу 153. тог мишљења Суд се позива на Резолуцију Генералне скупштине УН, број 1514, и чињеницу да се том резолуцијом прокламује неопходност брзог и безусловног окончања колонијализма у свим његовим облицима и манифестацијама. Потоње ријечи су веома важне за нас овдје у БиХ, јер оне значе правну обавезу да се безусловно и што хитније мора окончати и колонијално управљање Босном и Херцеговином, каквом смо подвргнути од стране ОХР-а и држава чланица неформално окупљених у тзв. савјету за примјену мира у БиХ. На такав закључак поред већ реченог упућује и став 156. савјетодавног мишљења Међународног суда правде у предмету Архипелаг Чаго. Наиме, у том ставу Суд толико јасно указује да чак и несамоуправне територије (протекторати који нису државе) стичу у пуној мјери право да саме собом управљају „када постану суверене независне државе“, што необориво доказује да Међународни суд правде тиме говори да нико споља, ма ко то био, нема право да сувереној држави намеће своју вољу као закон.

У томе, дакле, леже суштински разлози због којих ни ОХР нема право да у БиХ, као држави чланици УН, своју вољу намеће као закон нити да наметне, као што је учинио Кристијан Шмит, да ће људи у БиХ бити осуђивани за кривично дјело и упућивани у затвор ако не поштују његову (само)вољу.