Управо је поређење са земљама источне Европе, које тако радо користе српски политичари када објашњавају да је српска економија на правом путу, аргумент који показује колико се ММФ-у и Алберту Јегеру не може веровати.

Морамо имати у виду да бројне невоље које су задесиле привреду Србије нису последице светске економске кризе, него домаће политике задуживања, продаје ресурса странцима и прекомерне потрошње. Светска криза је само приказала ове проблеме у јаснијем светлу.

Све гласнији су захтеви радника неких приватизованих предузећа да се пониште уговори и да држава поново преузме управљање тим предузећима.

Најгоре што ЕУ може да се догоди је да не дође до испоруке оружја Тајвану, зато што у могућем сукобу Кине и САД ЕУ може много да профитира. Ако се сукоб избегне, ЕУ остаје са својим нагомиланим проблемима.

Последње четири деценије, Давос је постао симбол за окупљања светске елите и моћних људи у чијим се рукама налазе инструменти модерне моћи, од политике и новца, до медија. За разлику од прошле године, ове године расположење је далеко ведрије.

Данас је главнина Американаца на финансијској дијети, док им се породичне финансије још и погоршавају. Они знају да не смеју трошити оно што немају, јер су већ погођени болним последицама тога што су услед вештачки напумпаних дуговања трошили претерано.

Година 2010. донеће раст спољног дуга, одлив новца ка ЕУ и раст незапослености. Али и заглушујућу пропаганду у земљи у којој „ЕУ нема алтернативу“, јер је тако одлучила политичка и интелектуална елита.

Пацијент у развијеној Европи има право да бира где ће се лечити, не само да бира лекара већ и установу, државни или приватни сектор, он то све плаћа и свог џепа и право да бира је и у здравству, као и у политици, његово неприкосновено право.

Већина јавних предузећа у Србији су почетком 1990. године били веома респектабилни системи, док су данас углавном велики губиташи који послују са застарелом опремом, вишком запослених и са ценама које не покривају ни трошкове пословања.

Нови протекционизам се гради помоћу нецаринских баријера. Ту могућност имају богати. Сиромашним земљама, као што је Србија, остају царине, као „последња линија“ одбране домаће производње. Међутим, наметањем оваквог споразума и та заштита се укида.