Alternativni putevi saniranja posledica finansijske krize u svetu

Rezime: Brojanjem kvartala sa pozitivnim stopama rasta, moglo bi se zaključiti da je svetska finansijska i ekonomska kriza uglavnom prošla. Čak i da je tako, ostaju izuzetno teške posledice u finansijskom i realnom sektoru. Te posledice su dobrim delom različite, specifične, za pojedine krupne delove svetske privrede.

U ovom referatu će se izložiti, analizirati i oceniti alternativni putevi saniranja posledica krize u relevantnim delovima sveta. U okruženju Srbije je relevantna Evropska unija, koja, opet, bez SAD i međunarodnih finansijskih i ekonomskih organizacija i institucija ne može da sanira krizu koja je poreklom upravo iz SAD. Pošto u otklanjanju neravnoteža u svetskoj privredi svi računaju na kooperaciju Kine, relevantna je i njena inače uspešna politika suočavanja sa krizom. Štaviše, u relativno kratkom roku Azija i druge zemlje u razvoju stvoriće veći deo bruto domaćeg proizvoda u svetu. Stoga su njihovo iskustvo i legitimni interesi počeli da utiču na rešavanje globalnih ekonomskih problema.

 Ključne reči: Finansijska kriza, posledice, moguća rešenja

 1. Uvod

Pre nepunih godinu dana na ovom mestu je objavljena moja analiza „Uzroci i mogući koncepti rešavanja svetske finansijske krize“. Njen zaključak je bio da su uzroci sistemskog karaktera i da, u većoj ili manjoj meri zahvataju finansijske institucije i finansijska tržišta u svim delovima sveta.

Raspoloživi podaci OECD [1] o praćenju cikličnog kretanja privrede po broju kvartala sa pozitivnim stopama rasta, nagoveštavaju da je ciklus prevazišao svoju donju obrtnu tačku i da se može očekivati oživljavanje privrednih aktivnosti.

Prognozirane stope rasta BDP u ključnim delovima OECD naročito u Evropi i Japanu, su samo polovine stope rasta BDP sveta. To pokazuje da rast dolazi iz zemalja BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) i drugih zemalja u razvoju. Iskazani očekivani rast u SAD, području Evopske monetarne unije i Japana više je rezultat interventnih mera i monetarne i fiskalne politike u tim zemljama nego prestanka uzroka i posledica finansijske i ekonomske krize.

Analiza Svetske banke [2, 94-95] pokazuje da su se uzroci globalne finansijske i ekonomske krize postepeno kumulirali još iz ekspanzivnih faza privrednog ciklusa u godinama 2003-2007. kada je globalni BDP rastao po stopi od 5%, najvećoj posle sedamdesetih godina prošlog veka. Kada su kamatne stope na nerizičnu aktivu pale na 1% sredinom 2003. godine) porasla je tražnja za rizičnijom aktivom pa je odliv kapitala u zemlje u razvoju dostigao rekordan nivo. Ekspanzija u SAD održavala se finansijskim inovacijama (sekjuritizacijom – pretvaranjem kreditnih potraživanja u hartije od vrednosti) što je dovelo do jakog porasta leveridža (odnosa aktive banaka prema sopstvenom kapitalu). U to vreme monetarne vlasti nisu suzbijale inflaciju finansijske aktive da ne bi usporile privrednu aktivnost.

 Tabela 1.1. Postepeni oporavak od globalne recesije
              (područje OECD ukoliko nije drugačije istaknuto)

 1. Godišnje stope rasta; poslednje tri kolone pokazuju rast u odnosu na isti kvartal prethodne godine,

 2. Procenat u odnosu na potencijalni rast BDP,

 3. Procenat od ukupne radne snage,

 4. Deflator privatne potrošnje, Godišnje stope rasta; poslednje tri kolone pokazuju rast u odnosu na isti kvartal prethodne godine,

 5. Procenat od BDP.

 6. Pokretni nominalni ponderi BDP , na bazi pariteta kupovne snage nacionalnih valuta.

     Izvor: OECD Economic Outlook 87 database.

Rastuće cene finansijske aktive i neprozirni instrumenti kao finansijski derivati, sačinili su značajno pogoršanje adekvatnosti kapitala banaka. Veliki rast cena u stambenoj izgradnji izazvao je odobravanje velikog obima hipotekarnih zajmova subjektima sa niskom kreditnom sposobnošću. Kada su cene stambenih objekata krenule nizbrdo 2006. godine, mnogi dužnici su postali platežno nesposobni pa su svoje kuće izneli na prodaju čime su ubrzali pad cena na tom tržištu. Jedan broj finansijskih institucija iz SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Holandije, Australije i Kanade iskazao je velike gubitke po osnovu svojih plasmana u pakete hipotekarnih stambenih zajmova. Mnoge od njih su bile primorane na „rasprodaju“ takvih svojih potraživanja. Otpis gubitaka u tim plasmanima je znatno pogoršao adekvatnost njihovog kapitala. Investitori su napustili visoko rizične investicije i okrenuli se kupovini nerizične aktive, (državne obveznice i depoziti u bankama za koje je obezbeđena pojačana garancija). Ovo je oborilo prinos na obveznice koje emituju korporacije, na komercijalne papire sa kolateralom, a tržišta kratkoročnog novca su doživela veliki odliv kapitala. Korporacije su odložile investicije zbog nastale oštre recesije. Stanovništo SAD je izgubilo 15 hiljada milijardi dolara, što je više od jednogodišnjeg ukupnog BDP SAD.

Kriza se vremenom prenela u zemlje u razvoju. Vrednost njihove finansijske aktive u inostranstvu je opala, njihov pristup zajmovima inostranih banaka je na međunarodnim tržištima kapitala otežan, priliv stranih direktnih investicija u njihovu privredu je opao, količina i cena njihovih izvoznih proizvoda su jako smanjene. Najteže je zemljama na niskom nivou per capita dohotka, onima koje zavise od izvoza standardnih proizvoda, sa velikim deficitom platnog bilansa i sa velikim dugom u inostranim valutama. Pošto je globalna finansijska i ekonomska kriza izbila u SAD, prve intervencije ekonomske politike su tamo i počele, a zatim su sa istim ili različitim skupom mera, zahvatile i druge teško pogođene delove svetske privrede. Jedna dobro dokumentovana analiza Centralne banke Evropske unije [3] daje uporedni pregled primenjenih inverventnih mera sa njihovim finansijskim dimenzijama, u Evropskoj uniji u celini i u zemljama Evropske monetarne unije, kao i u Velikoj Britaniji.

Za nešto više od godinu i po SAD su u dokapitalizaciju svojih banaka (ukupno 580 odluka) uložile 235 milijardi i 300 miliona evra, dale su garanciju pri emitovanju obveznica u iznosu od 250 milijardi i 200 miliona evra (u 464 odluka), a garancije za druge svrhe u iznosu od 26,7 milijardi evra (u 534 odluka). Uz to su dale podršku poboljanju kvaliteta odliva finansijskih institucija u iznosu od 114,9 milijardi (u 1148 odluka).

 Tabela 1.2. Državna podrška finansijskim institucijama

  - oktobar 2008. - maj 2010.-

  (u milijardama evra)

Izvor : [3. 24], u zagradama - broj slučajeva.

Iako su sredstva po navedenim osnovama različitog karaktera i namene, ona čine 26% jednogodišnjeg BDP SAD.

Evropska unija u celini (uglavnom zemlje monetarne unije i Velika Britanija) je u finansijske institucije unela 236 milijardi evra (u 231 slučaja) što je jednako iznosu koje su SAD uložile. Zato je, međutim, iznos garancija pri emitovanju obveznica i davanju zajmova u EU 957,7 milijardi evra (u 152 slučaja), odnosno više nego trostruko u odnosu na SAD. U Evropskoj uniji ukupan obim svih intervencija iznosio je 28% jednogodišnjeg društvenog proizvoda.

Ove intervencije su, međutim ostvarile dugoročne posledice, većina država je udvostručila i utrostručila svoje budžetske deficite u procentu od društvenog proizvoda i zbog podsticajne monetarne politike oborila repernu kamatnu stopu i strukturu kamatnih stopa na neodrživo nizak nivo.

 2. Kako i kada dalje – izlazna strategija

Zna se, naravno, šta bi trebalo preduzeti u monetarnoj i fiskalnoj politici država da bi se iz ovog provizorijuma sa ogromnim obimom podsticajnih mera, koje jednu vrstu problema prividno saniraju stvaranjem neodrživih makroekonomskih neravnoteža, prešlo na normalnu i održivu ekonomsku politiku. To postaje pitanje strategije izlaza (exit strategy) iz stanja visokih podsticaja i neodrživih odnosa u fiskalnoj i monetarnoj oblasti. Kao prethodno pitanje nametnulo se vreme početka izlazne strategije. Dok OECD [1] i Nemačka zahtevaju neodložan početak povlačenja stimulativnih mera, SAD i neke druge zemlje smatraju da za to još nije došlo vreme.

Drugo važno pitanje koje mora da se postavi na adekvatan način u izlaznoj strategiji je regulacija i nadzor finansijskih institucija i finansijskih tržišta u nacionalnim i međunarodnim razmerama. Sticajem okolnosti, globalna kriza je otvorila i problem kontrole i upravljanja državno garantovanim dugom u EU i neophodnog jačanja discipline zemalja članica u sprovođenju politike iz Paketa o stabilnosti i rastu, tj. u fiskalnoj politici.

SAD uporno nameću pitanje deficita njihovog platnog bilansa kao pitanje globalne neravnoteže u svetskoj trgovini. OECD [1] je priredio pregled svetskih pitanja iz oblasti regulacije i nadzora finansijskih institucija i finansijskih tržišta. To su predlozi iz jurisdikcije pojedinih zemalja, planirani ili već primenjeni, u oblastima u kojima je potrebna ili poželjna harmonizacija sistemskih rešenja.

Tabela 2.1. Ocena predloga za reformu finansijskog sektora

Izvor: OECD.

Različiti regioni svetske privrede imaju određene razlike u privrednim sistemima i strukturama, imaju sopstvene ekonomske i političko-strateške interese, a nalaze se i u različitim privredno-finansijskim situacijama. Stoga se najveći broj sistemskih rešenja u oblasti monetarne i fiskalne sfere priprema i primenjuje u pojedinačnim državama i njihovim integracionim grupacijama. Na globalnom nivou nema nadnacionalnih institucija koje bi pripremale ova sistemska rešenja koja bi zemlje prihvatile kao obavezujuće međunarodne sporazume. Zato ćemo u daljem tekstu analizirati pozicije ključnih regiona.

 3. Sjedinjene Američke Države

Ne samo po tome što je finansijska i ekonomska kriza nastala propašću tržišta derivata hipotekarnih stambenih zajmova, na čemu su ogromne gubitke podnele anglosaksonske i druge zemlje Evrope i sveta, nego i zbog toga što one kontrolišu međunarodne finansijske institucije i po osnovu vojnog savezništva ostvaruju jak uticaj na veći broj relevantnih zemalja, prirodno je da razmatranje regionalnih pozicija povodom krize počnemo od SAD.

Iako studija OECD [1. 6-7] oštro i nedvosmisleno traži normalizaciju monetarne i fiskalne politike tj. neodložan početak izlazne strategije iz stanja neodrživih monetarnih i fiskalnih podsticija, u stručnoj javnosti SAD postoje ozbiljna upozorenja da prevremeno povlačenje stimulativnih mera može američku privredu i finansijski sektor da uvede u novu recesiju i krizu.

Da je oporavak slab i nesiguran pokazuje i jedna druga studija o OECD takođe objavljena u maju 2010 [4. 2]. Ocena je da je oporavak nekompletan i da nije verovatno da će BDP i nivo dohotka uskoro da se vrate na očekivanu putanju. Procene ukazuju na to da će trajan gubitak društvenog proizvoda u OECD po osnovu krize biti u obimu od 3% BDP zbog porasta troškova kapitala u koje se moraju uračunati dugoročno povećanje premije na rizik i trajno povećana struktura nezaposlenosti. Na to ukazuje i indeks bede u SAD [5.1], koji kombinuje stopu inflacije, stopu nezaposlenosti i procene cena u stambenom sektoru u lošim (tada je indeks visok) i dobrim vremenima (indeks nizak). Ovaj indeks je u prvom polugođu 2010. skočio na 12,6 prema 7,1 u drugom polugođu 2009. godine.

Peterson institut iz Vašingtona objavio je u decembru 2009. godine analizu koja traži nastavak podsticajne monetarne politike umesto rane politike izlaza [6].

Nedovoljan oporavak i veliki podbačaj sada očekivanog BDP u odnosu na potencijalni (videti tabelu 1.1.), vrlo visoka stopa nezaposlenosti i skoro nulta dinamika cena (što onemogućava njihovu signalnu funkciju) zahtevaju nastavak podsticajne monetarne politike i raspoređivanje mera izlazne strategije na više godina. Smatra se da razvijeni svet (SAD, EU, Japan i Velika Britanija) u zbiru treba da na finansijskim tržištima otkupe dugoročne hartije od vrednosti u dodatnom iznosu od 6000 milijardi dolara, kako bi isplaćeni novac i izazvani pad dugoročnih kamatnih stopa podstakli investicije. To bi povećalo investicije i BDP za oko 3% u toku 2 godine i smanjilo stopu nezaposlenosti za 1-3 procentnih poena. Pošto je javni dug u razvijenim zemljama već iznad granice izdržljivosti, monetarna podsticajna politika je poželjnija od fiskalne. Monetarni podsticaji smanjuju odnos javnog duga prema BDP, smanjuju troškove kamate na javni dug i povećavaju BDP i poreske prihode.

Čak i da nema novih fiskalnih podsticaja, visok nivo deficita budžeta u SAD nije moguće smanjiti na normalan nivo u kratkom roku [7, 3]. Grupa 20 je predlagala da se budžetski deficiti prepolove do 2013. godine. Za SAD koje su 2009. imale deficit nešto veći od 10% BDP to je isuviše veliko smanjenje tražnje koja se finansira iz javnih izvora, u kratkom roku.

Pol Krugman [8, 2] ukazuje na još jednu stranu ovog pitanja i upozorava na kontraproduktivnost restriktivne monetarne politike u takvoj situaciji. SAD su po završetku Drugog svetskog rata imale deficit federalnog budžeta od 122% BDP. U roku od 10 godina on je prepolovljen. Kako je taj dug od 271 milijardi dolara otplaćen? Do kraja 1956. godine on je čak povećan na 294 milijarde dolara ali se udeo duga u BDP prepolovio zbog porasta nominalnog BDP. Taj rast je bio posledica rasta BDP za 40% i porasta cena za 40% u istom periodu. Sporija fiskalna konsolidacija i u sadašnoj situaciji može da bude lakša pri višoj stopi rasta BDP i standardnoj inflaciji.

Drugi problem svojstven finansijskom problemu SAD, a donekle i Evropskoj uniji, koji izuzetno otežava donošenje mera za reformu finansijskog sistema, jeste činjenica da postoje brojne institucije koje su prevelike da bi mogle da propadnu (too big to fail – TBTF). Tridesetih godina prošlog veka postojale su zakonske odredbe koje su ograničavale veličinu banaka. To je napušteno u proteklih 15 godina opšte deregulacije. U novije vreme nije bilo više ni primene odredbi antimonopolskih popisa na problem TBTF. Megabanke su postale toliko snažne da mogu da skrenu zakonodavstvo i regulativu u svoju korist, a da istovremeno primaju velika sredstva uzeta od poreskih obveznika za saniranje svojih gubitaka.

Nije problem u tome što postoji značajan broj megabanaka koje su implicitno zaštićene zbog TBTF položaja. Problem je što predimenzionirani finansijski sektor u SAD nanosi štetu ostaloj privredi [10. 2]. Taj je sektor u dve decenije, do početka krize 2008. godine, udvostručio svoj udeo u ukupnim profitima u SAD na jednu trećinu. To je ostvareno neograničenim rizikovanjem tuđih para uz finansijske inovacije koje investitorima pružaju lažne supstitute za standardne oblike aktive kao što su depoziti u bankama. Problem je što se finansijskom sektoru u SAD daje preveliki deo nacionalnog bogatstva i preveliki deo talenata, a za šta? Da bi se stvarale kompleksne šeme koje imaju tendenciju da unište ostalu privredu.

U SAD i drugim razvijenim zemljama status TBTF je proizvod strukture društvenog uređenja. U većini zemalja društvom upravljaju tri elite: (1) politička (i zakonodavna), (2) ekonomska i (3) vojna. Raspored ovlašćenja, rizika i amnestiranosti od rizika utvrđuje politička elita kroz zakonodavni postupak [88. 2]. Sistemski rizik nastaje kada se zaštita data ekonomskoj eliti zloupotrebljava. Kriza nastaje kada ekonomska elita koristi ovlašćenja da obogati sebe na račun naroda. Stoga je ova kriza i politička. Politička elita je odgovorna za privrednu elitu, i pretpostavka da su obe elite učestvovale u zloupotrebi, izaziva reakciju političke elite koja treba da upristoji ekonomsku elitu. Ako to ne učini, dovodi se u pitanje legitimnost vlasti (političke elite) a na scenu može da stupi vojna elita.

Mnogi elementi globalne finansijske i ekonomske krize ukazuju na potrebu da se neka pitanja međunarodnog poslovanja, svojinskog i finansijskog, definišu uz izvestan stepen harmonizacije nacionalnih propisa. Poodavno je to uočeno u oblasti bankarskog i finansijskog poslovanja, stoga je Banka za međunarodna poravnanja (BIS) u Bazelu svojevremeno predložila skup pravila za iskazivanje adekvatnosti kapitala finansijskih institucija i za druga relevantna pitanja. Novi skup takvih principa i pravila (Bazel 2) je pripremljen i dorađen posle početka finansijke i ekonomske krize iz 2009. godine. Države same odlučuju hoće li primenjivati Bazel 2, ali se očekuje da će se za to odlučiti veliki broj zemalja. Eksperimentalni period primene Bazel 2 je upravo prošao.

Kao i po drugim pitanjima, SAD i o ovoj problematici imaju svoje mišljenje [12, glava 8]. U tabeli 2.1. se mere ograničenja veličine banaka, preciznije, mere utvrđivanja adekvatnosti njihovog kapitala i ograničenja leveridža, nalaze među ključnim elementima reforme finansijskog sistema koje bi najveći broj zemalja u svetu, po mišljenju OECD, trebalo da unesu u svoje nacionalne propise. Ove pomenute mere SAD nisu unele u svoje propise o reformi finansijskog sektora sa obrazloženjem da će to biti predmet dokumenta BIS Bazel 2. Istovremeno, u studiji od skoro 300 stranica [12. 8] izlaže se stanovište da se Bazel 2 suviše dugo pripremao, da je zato na neadekvatan način koncentrisan na merenje neadekvatnosti kapitala, a nedovoljno se pažnje posvećuje novim izazovima kao što su rizik likvidnosti i prebacivanje transakcija u vanbilansne evidencije. Bazel 2 bi trebalo da posluži kao podloga, kao rešenje u nacionalnim propisima ali i kao koncept koji će omogućiti međunarodnu harmonizaciju propisa među zemljama koje će se prihvatiti primenu Bazela 2. Autori iz SAD smatraju da „unapređen model“ zasnovan na internoj klasifikaciji aktive banaka (A-IRB) i pored toga što je koncept elegantan, adekvatnost kapitala kalibrira prema rizicima vezanim za pojedine vrste transakcija (odobravanje zajmova, promet hartija od vrednosti i druge operacije) te nije pogodan kao osnova za međunarodnu harmonizaciju prakse zemalja. I rešenja iz Bazel 1 su omogućavala da se minimum aekvatnosti kapitala znatno snizi „kreativnom“ primenom A-IRB postupka u bankama i nedovoljnom eksternom kontrolom. Pošto su po isteku probnog perioda 82 države prihvatile primenu Bazel 2, sugestije američkih stručnjaka ostaju kao mogućnost za buduću dogradnju tog sistema. Njihovi predlozi su da Bazelski komitet ubrza rad na redefinisanju vrsta kapitala koji se kvalifikuju za prvi i drugi stub (2) da se utvrdi međunarodno važeća proporcija leveridža (3) da se u trećem stubu za sistemski značajne banke utvrdi obaveza emitovanja instrumenta „podređenog duga“, s tim da se u slučaju potrebe vlasnici emitovanog duga banke slože da im se ta potraživanja konvertuju u osnovni kapital banke, (4) da se detaljni kriterijumi ocene adekvatnosti kapitala zamene jednostavnijim zahtevom za primenu na oceni rizika zasnovanog kriterijuma adekvatnosti kapitala u okviru stuba 1, a da se u stubu 2 utvrde principi koji se odnose na upravljanje rizikom i nadzor nad kapitalom banaka (5) da se pojačaju funkcije monitoringa Bazelskog komiteta.

U vreme pisanja ovog teksta, usaglašavanje zakonskih tekstova o reformi finansijskog sistema Predstavnički dom i Senat SAD još nisu bili završili, ali se verovatan ishod već mogao oceniti. Profesor Sajmon DŽonson sa Masačusetskog instituta za tehnologiju koji je više puta svedočio na sednicama predstavničkog doma daje sledeću ocenu [13, 1-3]. Finansijska reforma je uglavnom promašila u ključnim pitanjima, - formira se agencija za zaštitu potrošača finansijskih proizvoda i usluga. Po ključnim pitanjima sistemskog rizika sva predložena rešenja su svedena na beznačajan nivo. Banke će i dalje moći da svoj osnovni kapital izlože visokom riziku, sve dok to ne liči na trgovinu u svoje ime i za svoj račun (proprietary trade). Naime, predloženo Volkerovo pravilo koje bi stavilo ograničenje na upotrebu sopstvenog kapitala banaka za rizične aktivnosti, državna administracija je razvodnila na samom početku. Isto se desilo sa predloženim regulisanjem potkapitalizovane trgovine finansijskim derivatima, što je bilo među ključnim uzrocima finansijske krize u 2007. i 2008. godini. Konačna rešenja zakonskih tekstova ne menjanju skoro ništa u odnosu na dosadašnju praksu. O tome najbolje svedoči izjava JT Morgan-Chase i co. da već ispunjava uslove iz novih propisa.

Državni trezor dobio je ovlašćenje (zajedno sa Centralnom bankom) da preuzme i izvrši likvidaciju svake finansijske institucije koja nema zaštitu depozita. Nažalost, ovo rešenje se odnosi samo na institucije čije su aktivnosti stopostotno domaće. Ni jedna od velikih finansijskih firmi neće biti pogođena ovakvim ishodom finansijske reforme, a predlog državnog trezora (Treasury) da se povećaju zahtevi u odnosu na osnovni kapital. Državna administracija je odlučila da ovo prepusti Bazel 2 koji smatra da banka i slična institucija ne treba da ima u stubu 1, osnovni kapital veći od 10% rizične aktive. To je manje nego što je holding Lehman Brothers imao (11,6%) pre nego što je propao. U oko 2400 strana propisa teško je naći bilo šta što će promeniti način poslovanja Volstrita (Wall Street). Jedini bitan amandman koji je otišao na usaglašavanje Predstavničkog doma i Senata, koji pogađa suštinu krize, odnosi se na TBTF problem (institucija prevelika da bi smela da propadne). Ako bude prihvaćen, formiraće se Savet za sistemski rizik od 9 članova iz relevantnih resora i institucija (državni trezor, centralna banka i druge). Sa dvotrećinskom većinom Savet može da dezintegriše finansijsku instituciju ako ona predstavlja finansijski rizik. Ovo ipak nije tvrdo a neophodno rešenje kojim bi zakon propisivao apsolutnu granicu veličine za megabanke.

 4. Evropska unija

 Finansijska kriza 

I da je htela, Evropska unija (pa čak i cela Evropa) nije mogla da izazove globalnu finansijsku i ekonomsku krizu (dimenzije mreže finansijskih institucija i finansijskih tržišta Evrope niti su takve veličine, niti takvog hazardnog ponašanja), ali zato podnosi i više nego pripadajući deo njihovih posledica.

Kao i u krizi 1930-tih godina, neke zemlje u regionu su izvukle prave pouke za sadašnju krizu, dok drugi nisu. U krizi prošlog veka centralne banke u Evropi su branile svoje nacionalne valute i restriktivnom monetarnom i fiskalnom politikom su pokušavale da spreče inflaciju. SAD i Velika Britanija su napustile zlatni standard i devalvirale svoje valute, a druge zemlje su ostale sa visoko precenjenim valutama što je smanjenjem izvoza produžilo njihovu krizu. U sadašnjoj krizi se to ponovilo. SAD i Velika Britanija su pustile njihove valute niz vodu i krenule u masovne mere monetarnog i fiskalnog podsticanja kako bi smanjile dubinu i trajanje krize. Evropska centralna banka je ciljala inflaciju tj. održavala stabilnost cena smatrajući da održavanje konkretnog nivoa kursa evra nije njen zadatak. Dolar i funta su i sada snažno devalvirali a evro ojačao. Kriza se u Evropi produbila [14]. Dok su se drugi kolebali, EU je počela reformu svog finansijskog sistema. Još decembra 2009. godine ministri finansija EU su se složili da se stvore nove regulativne institucije EU: (1) Evropski odbor za sistemski rizik i tri regulativne agencije za nadzor banaka, osiguravajućih organizacija i tržišta hartija od vrednosti. Evropski savet je svojim zaključcima 17. juna 2010. godine zatražio da Evropski parlament pripremi zakonske propise, kako bi ove institucije počele sa radom u januaru 2011. [15]. Štaviše, ministri su se složili da se pripreme i uvedu propisi o alternativnim menadžerima investicionih fondova, kao i da se hitno razmotri predlog Evropske komisije o značajnom poboljšanju rada Agencije EU za reviziju i formiranju evropske agencije za kreditni rejting. Evropski savet se složio da zemlje EU mogu da razrežu poreze i druge dažbine na finansijske institucije da bi se obezbedila pravična raspodela tereta krize i da se smanje motivi za stvaranje sistemskog rizika.

U isto vreme EU i Evropska monetarna unija uhvatile su korak u primeni stimulativnih mera monetarne i fiskalne politike. Evropska centralna banka je masovno odobravala kredite za likvidnost – zemlje članice EU su u kratkom roku više nego udvostručile svoje budžetske deficite.

Tabela 1.2 iz prvog odeljka ovog teksta pokazuje da je EU u celini u dokapitalizaciju finansijskih institucija uložila isto, a u garancije za njihove obaveze i znatno više (tri i po puta) nego SAD.

Komisija EU je u formi javnih konsultacija zatražila od Evropske centralne banke mišljenje o predlozima propisa kojima bi se povećala finansijska stabilnost na OTC tržištu (putem šaltera) i tržištu derivata [16]. Ovi mehanizmi će se razmatrati na nivou Grupe G-20.

Inače, bankarski sektor EU je izneo i sopstvene probleme koji su se spojili sa eksternim uzrocima finansijske i ekonomske krize. Jedan od problema nastao je nakon početka funkcionisanja Evropske monetarne unije. Subjekti iz zemalja koje pojedinačno nisu dobijale najpovoljnije uslove zaduživanja (mediteranski i južnoevropski deo EMU) odjednom su počeli da dobijaju uslove koji su važili za evro kao vrednu i stabilnu valutu. Zato su njihove banke relativno brzo počele da se ubrzano zadužuju u evrima. U Španiji je, na primer, u kratkom roku na osnovu toga izgrađeno 700 hiljada kuća. Zatim su banke iz nekih zemalja EMU počele da preuzimaju banke u istočnoj i jugoistočnoj Evropi, posredujući im kredite jeftino uzete u zemljama sa niskom kamatnom stopom, po znatno višim stopama. Stanovništvo i privrede su se zaduživale u evrima ili švajcarskim francima što im se osvetilo kada su u toku krize njihove nacionalne valute depresirale. To je, naravno, pogoršalo i položaj banaka - posrednika iz zemalja EMU jer su nastali problemi u otplati kredita.

Dok su bankarski sektor zemalja istočne i jugoistočne Evrope preuzele banke iz Švedske, Austrije, Italije i Grčke, krupniji bankarski sistemi Nemačke, Francuske, Holandije i Velike Britanije u značajnoj meri su učestvovale u prometu kontaminirane aktive kao što su bili „paketi“ hipotekarnih zajmova u SAD.

Dokapitalizacija banaka, povećanje njihove likvidnosti po niskim kamatnim stopama ni u SAD niti u EU nisu bile dovoljne mere da bi se poverenje u bankarski sistem popravilo. Zato su prvo u SAD a zatim i u EU izvršeni stres testovi banaka čiji su rezultati nedavno objavljeni.

Rezultati za najveći deo od 91 banke su objavljeni 23. jula 2010. godine. Oni pokazuju da je većina banaka pre uvođenja testa bila veoma dobro kapitalizovana i da je njihov kapital značajno povećan tokom 2009. godine. Rezultati za sedam velikih banaka objavljeni su 26. jula 2010. i to kašnjenje je izazvalo određene sumnje. Od sedam banaka, šest je iz Nemačke a jedna iz Grčke [17]. Ako se izuzme Hypo Real Estate, koju je država preuzela, kod pet velikih banaka nije problem u adekvatnosti kapitala nego njihova eksponiranost u posedu velikog dela suverenog duga Grčke. Sada je poznato da u bilansima 91 banke EU ima 98 milijardi evra državnog duga Grčke od čega je 42% u šest banaka Grčke.

 EU i kriza državnog (suverenog) duga Grčke

Osposobljavanje Grčke da bez reprogramiranja nastavi da otplaćuje svoj državni dug je bio test za sposobnost EU da stvori mehanizam za pružanje pomoći zemljama koje se nađu u takvim problemima. Pesimisti su verovali da do takvog rešenja neće doći zato što ekonomski sistem EU, pored monetarne unije i jedinstvene monetarne politike, ne poseduje jedinstveni fiskalni sistem. To je normalno za federalne države, ali EU nije zajednička država njenih članica. S druge strane državni dug zemalja članica u evrima jeste problem monetarne unije i Centralne banke EU. Pošto za sada nema raspoloženja da se zemlje članice odreknu dela svog fiskalnog suvereniteta, rešenje se traži na osnovu usvojenih elemenata fiskalne politike iz „pakta o stabilnosti i rastu“ koji je sastavni deo pravne infrastrukture Evropske unije a svode se na precizno postavljanje obaveza zemalja članica u planiranju i izvršavanju budžeta u dozvoljenim procentima (u odnosu na BDP) budžetskog deficita, i u kaznenim merama u odnosu na države koje se ne pridržavaju tih kriterijumima i pravila.

Konkretno rešenje za servisiranje državnog duga Grčke, usvojeno u EU 9. maja 2010. godine, jeste pragmatičan pristup, ali računa na izgradnju trajnog sistema koji bar delom zamenjuje jedinstvenu fiskalnu politiku. Zajedno sa konkretnim rešenjem za regulisanje grčkog državnog duga, tom prilikom je osnovan i mehanizam za Evropsku finansijsku stabilnost (European Financial Stability Facility, EFSF) kao osnova za trajnije sistemsko rešenje.

Program za Grčku kreirao je Fond od 750 milijardi evra od čega 60 milijardi iz zajedničkog fonda EU (svih 27 članica), 440 milijardi od zemalja članica Evropske monetarne unije i 250 milijardi evra od MMF, tj. 50% u odnosu na iznos koji obezbeđuju EU i EMU [18].

Ovaj iznos mogu da koriste članice EMU pod uslovima koji važe u MMF. Sredstva MMF su uslovljena određenim programom monetarne i fiskalne politike. Zemlje članice EU svojih 440 milijardi evra daju u vidu bilateralnih zajmova ili garancija, takođe u cilju održavanja finansijske stabilnosti zone evra.

Evropska centralna banka (ECB) je takođe prihvatila da interveniše u onim segmentima sekundarnog tržišta koji su nefunkcionalni, što je ekvivalentno funkciji poverioca u poslednjoj instanci za zemlje i finansijske institucije eurozone. U slučaju Grčke, koja će koristiti 110 milijardi evra od ukupnog iznosa od 750 milijardi, ECB će suspendovati minimalni kreditni rejting kada se grčki državni finansijski instrumenti polože kod nje za obezbeđenje kredita za likvidnost.

U krizi državnog duga akteri su i američke rejting agencije [18]. Kriza suverenog duga je zapravo započela kada je Dubai odložio otplatu svojih obveznica. Rejting agencije su sa velikim zakašnjenjem smanjile rejting obveznica Dubaia, a da bi to kompenzirale počele su vrlo aktivno da traže zemlje čiji rejting obveznica mogu prevremeno da smanje. Time su zapravo inicirale krizu javnog duga tih zemalja. Evropska unija će formirati svoje rejting agencije, a da bi se poboljšao kvalitet instrumenata na finansijskim tržištima pojavio se predlog da se formira zvanična evroobveznica u čijem emitovanju bi zemlje EU učestvovale srazmerno njihovom učešću u kapitalu ECB. Kamata koju bi emitenti plaćali bila bi različita tj. jednaka onoj koju bi iste države morale da plaćaju kada ih emituju samo za sopstveno tržište. Kamata na evroobveznice bila bi ponderisani prosek takvih nacionalnih kamatnih stopa.

Ako sada nema spremnosti za fiskalnu uniju unutar EU, ne bi bilo većih problema za prikupljanje kapitala za novi Evropski monetarni fond. Ono što u smislu uslovljenosti sredstava nisu spremne da unesu u pravni sistem EU, sve evropske članice Vašingtonskog MMF prihvatile su još od njegovog osnivanja.

Evropska unija je mnoga pitanja poverila specijalnoj radnoj grupi (Task Force) za ekonomsko upravljanje kojoj predsedava predsednik Evropskog saveta.

Dok se rasprava o evropskom trajnom modelu, sprečavanja ili izlaska iz finansijskih kriza nastavlja, stižu i prva priznanja za ono što je u EU do sada urađeno. Relevantne institucije i stručnjaci iz SAD ocenjuju da je nagodba unutar EU postignuta 9. maja 2010. godine vrlo ozbiljna i mnogo više nego palijativno rešenje [18]. Organi EU su uspeli da izvedu ono što je neophodno za zaustavljanje svake finansijske panike: (1) da pruže snažan i uverljiv zvaničan odgovor i (2) da izađu sa velikom cifrom sredstava sa kojom se to može postići. U nedostatku zajedničke fiskalne politike, veliki broj rešenja iz oblasti saniranja i reforme finansijskog sistema vršiće se u okviru ovlašćenja ECB. Formiran je program za tržište hartija od vrednosti (Securities Market Program - SMP) posredstvom kojeg je ECB u prve četiri nedelje njegovog funkcionisanja kupila hartije od vrednosti u iznosu od 40 milijardi evra, pokazujući da sada ima mehanizam sa kojim može da parira svakom negativnom razvoju na finansijskom tržištu EMU.

Umesto fiskalne unije unutar EMU koja se u dogledno vreme neće formirati, u odnosu na fiskalnu neravnotežu i preterane budžetske deficite primenjivaće se mere na koje su se države EU obavezale još sporazumom iz Mastrihta i Paktom o stabilnosti i rastu. To je i u suštini veoma konzervativna fiskalna politika koja državama EMU dozvoljava budžetski deficit najviše do 3% BDP i kumulirani javni dug do 60% BDP. Ovi se kriterijumi često nisu poštovali. Njihova primena će u većem broju zemalja EU zahtevati vrlo restriktivne mere u odnosu na javnu potrošnju, plate i broj zaposlenih u državnoj upravi. U dužem periodu u kome izlazna strategija traži postepeno smanjenje budžetskih deficita koji sada prelaze i po 10% BDP. U tom periodu, ako ne bude uslova da se to postigne ubrzavanjem rasta BDP, EU se odlučila za deflaciju. Već i sada Evropa pokazuje najniže stope rasta BDP u procesu oživljavanja privrednih aktivnosti. Pomalo je ironično da rezultat može da bude isti i u SAD koje nisu tako strogo za deflaciju, ukoliko će se budžetski deficit smanjivati povećanjem poreza na privredu i stanovništvo.

 Drugi aspekti razvoja Evropske unije

Evropska unija nije samo ekonomska zajednica nego i velika grupa zemalja sa određenim geopolitičkim značajem i geostrateškim položajem svoje celine i njenih ključnih država. Odrednice svih ovih karakteristika EU neprekidno se menjaju, zato EU ima i svoju zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku.

Prema već utvrđenim trendovima, za dve decenije će relativan značaj EU i SAD u svetskoj privredi da se smanji. Oko 2030. godine zemlje u razvoju i tržišne privrede u nastajanju (novi izraz za potpuno propali koncept „tranzicije“) davaće 60% svetskog BDP [21]. Time će značaj EU u međunarodnim političkim i međunarodnim ekonomskim odnosima da oslabi. Evropa je, poveravanjem svoje odbrane i spoljne politike Americi, odavno odustala da bude velika sila čak i u multipolarnom svetu. Nakon ujedinjenja Nemačke, što se ne bi desilo nikada izvan okvira EU, ona je do te mere dominantna da Evropa i zbog toga neće biti prihvaćena kao velika sila, čak i kad bi izgradila svoju samostalnu odbrambenu politiku.

U tim okolnostima, Nemačka u Evropi u užem smislu nema partnera jednakog značaja i snage. Pošto je ključni deo Rusije u Evropi, prirodno je da je Nemačka počela da poklanja veliki interes za Rusiju.

Rusija je dosta dobro prošla u sadašnjoj globalnoj finansijskoj i ekonomskoj krizi [22]. Iako je bila pogođena kao i druge zemlje, smanjenjem izvozne cene nafte i drugih proizvoda, kao i smanjenjem deviznih rezervi za 200 milijardi evra, Rusija je uspešno reagovala na izazove krize a uz to i cene nafte ponovo rastu. Tako da ona u neposrednoj budućnosti neće biti izložena ozbiljnim nevoljama. Na dugi rok međutim, Rusiji se nezaobilazno nameće pitanje diverzifikacije privrede, podizanje industrije na znatno viši nivo, veće zapošljavanje relativno dobro obrazovane radne snage. Strateške procene pokazuju na to da Rusija poseduje šest elemenata snage svoje države [22]. (1) Rusija se neposredno graniči sa regionima za koje smatra da su u njenoj interesnoj sferi. Regioni do zapadne Evrope nalaze joj se u neposrednoj blizini a regioni u centralnoj Aziji su zaštićeni udaljenošću od strateških pretendenata. (2) U federalnoj državi predsednik Putin uspostavio je vertikalne kanale vršenja vlasti (3) U Rusiji postoje istorijski utvrđena merila da stanovništvo i zaposleni rade i za očuvanje države. Kada se 1991. godine rasformirao SSSR Rusija je nastavila da funkcioniše, zaposleni su nastavili da rade čak i kada nisu primali plate. (4) Prirodni resursi su obilni i raznovrsni. Svetske cene mogu da variraju. Valute moraju da se tope, ali ruska ekonomija uvek raspolaže rezervama za život. Ne samo što bogatstvo resursa obezbeđuje njenu nezavisnost, već njeni energetski resursi služe i za ubrzani razvoj odnosa sa privredama zapadne Evrope. (5) Ruski odbrambeni sistem nalazi se u procesu opsežne modernizacije, promene strukture i jačanja nuklearnog naoružanja, kako bi se održala ravnoteža sa SAD. (6) Rusija ima jednu od najboljih obaveštajnih službi u svetu. Prisutna je u celom svetu, posebno tamo gde su prisutne i slične službe SAD i Kine, i ona uspešno pribavlja sve informacije potrebne za geostratešku i međunarodnu politiku.

Predsednik Medvedev i kancelarka Angela Merkel sačinili su zajednički predlog rusko-evropskog sporazuma o bezbednosti. Nemačka pažljivo predstavlja ovaj koncept Francuskoj i Poljskoj [23].

Ekonomska i finansijska kriza navodi ujedinjenu Nemačku da razmotri da li je EU dovoljan instrument za obezbeđenje njenog prosperiteta. Do pripajanja istočne Nemačke, u periodu evropskog prosperiteta, tako je izgledalo. Evropa je taj proces podržala plaćajući visoke kamatne stope koje su narasle kada je zapadna Nemačka uzimala kredite za podršku tom ujedinjenju. Pod uticajem finansijske i ekonomske krize u kojoj je ona bila izložena velikim očekivanjima, Nemačka je počela da traži dodatne faktore obezbeđenja sopstvenog trajnog prosperiteta.

Nemačka uvozi iz Rusije 40% prirodnog gasa, pritom Nemačka ima već hiljade preduzeća u Rusiji. Nemačko stanovništvo se smanjuje a imigracija nema samo pozitivne efekte. Intenziviranjem ekonomskih odnosa sa Rusijom, Nemačka bi obezbedila energetske i mineralne resurse, ruski radnici u nemačkim preduzećima u Rusiji obezbedili bi kvalifikovanu radnu snagu za Nemačku, bez migracije. Pošto se stanovništvo Rusije takođe smanjuje, njoj je u interesu da ruski radnici u svojoj zemlji proizvode za nemačka preduzeća robu sa kojom će se Nemačka pojavljivati na svetskom tržištu..

Ekonomski interesi za privrednu saradnju sa Rusijom postoje i u drugim zemljama Evrope, a većina ih je u NATO paktu. Ekonomska saradnja sa Rusijom zahteva ne vojni savez, nego sporazum o međusobnoj bezbednosti koji bi garantovao da veliki resursi i kapital koji se ulažu u tu saradnju neće biti ugroženi.

 5. Azija i Kina

Od stanovništva koje će 2030. godine stvarati 60% BDP sveta [25] pretežan deo od blizu 60% će biti iz regiona Azije i Pacifika [24]. U grupi zemalja koje su se već kvalifikovale za takvu budućnost su zemlje BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina). Azijsko pacifički region, čak i ako se izuzme stanovništvo Japana, Australije i Novog Zelanda, daje oko 65% svetskog stanovništva. Po proceni i projekciji Goldman i Sachs, Kina će u 2027. godini da premaši BDP SAD na nivou od oko 22 hiljade milijardi dolara.

Kina i Indija već sada imaju kritičnu masu BDP koje se u svetskim projekcijama moraju imati u vidu. Šta više, od njih i Južne Koreje, Malezije i sličnih zemalja jugoistočne Azije se očekuje da doprinesu rešavaju globalnih neravnoteža kao što su ogroman deficit SAD i, u tom pogledu, neravnotežni nivoi kurseva njihovih valuta. Kina je i unutar G-20 stalno pod apelima (i pretnjama retorzivnih mera SAD) da značajno apresira svoju valutu kako bi smanjila sopstvenu konkurentnost i ojačala američku konkurentnost na svetskim tržištima. U tom smislu predmet posmatranja je i politika Kine kojom se olakšavaju negativni uticaji globalne krize na njenu ekonomiju [5]. Kina je primenila strukturne mere monetarne politike pre svega u oblasti infrastrukture (putevi, podzemna železnica, vodosnabdevanje). Njoj se skreće pažnja na to da ovi skupi infrastrukturni projekti i zajmovi mogu da ugroze budžete lokalnih vlasti i onemoguće uredno vraćanje zajmova [26]. Pošto je reč o infrastrukturi koja će doneti značajne pozitivne efekte na privrednu aktivnost, to će povećati budžetske prihode i/ili omogućiti da se sasvim normalno naplaćuju naknade za korišćenje te infrastrukture. Uostalom, ove investicije (između ostalog, u 16 hiljada km železničke mreže za velike brzine) su neophodne da bi se infrastruktura uskladila sa nivoom razvijenosti zemlje.

Indija sa milijardu i sto miliona stanovnika se takođe veoma uspešno razvija i odoleva uticajima globalne krize. Stopa rasta BDP u pet godina pre krize iznosila je 9% godišnje. Ona je u u 2007. i 2008. snižena na 6-7% ali sa znacima ponovnog ubrzavanja. Imala je veoma umeren deficit platnog bilansa na samo 1% BDP u 2006-2007. koji se povećao na 2,5% u 2009. i 2010. godini. U prvom periodu imala je priliv inostranog kapitala iznad deficita platnog bilansa u obimu od oko 36% BDP, a u drugom od 14% BDP. Njena nacionalna valuta je apresirala u odnosu na dolar za 2,3% u prvom i za 12,9% u drugom periodu. Slični pokazatelji za druge zemlje jugoistočne Azije podstakli su pitanje da li SAD rizikuju da ih Azija ostavi za sobom. Misli se na dosadašnju (stvarnu ili pretpostavljenu) ulogu SAD kao strateškog ekonomskog lidera te trećine sveta [27]. Zemlje istočne Azije sve češće kreiraju zajedničke institucije, standarde i trgovinske sporazume bez SAD. Amerika će morati da prihvati neke aspekte regionalne integracije u Aziji. Nije realno očekivati da ona ima severno-američku zonu slobodne trgovine (NAFTA), a da to pravo odriče zemljama Azije. Međutim, Međunarodni monetarni fond je grdno promašio u tretiranju prethodne finansijske krize u Aziji. Zato Azija, iako se više ne pominje predlog o formiranju Azijskog monetarnog fonda, sve više stvara zajedničke investicione fondove, svopove valuta, investicione sporazume i institucije. Ako Kina i azijske zemlje ukinu međusobne carine, proizvodi SAD na tom tržištu će imati carinu od 9%, a američke kompanije će izgubiti deo tog tržišta, veličine znatno iznad hiljadu milijardi dolara.

Od te i takve Azije, a pre svega Kine, SAD ponekad i ultimativno zahtevaju da se bave rešavanjem deficita platnog bilansa Amerike koji raste već pola veka. Tek u novije vreme Kina ima veliki suficit u odnosu na SAD, pa se odazvala predlozima za apresijaciju deviznog kursa. Međutim, čak i u toj konstelaciji obična atrimetika ne potvrđuje tu tezu [28]. SAD imaju 60% ukupnog deficita platnog bilansa u svetu, a Kina 20% ukupnog svetskog suficita. Pošto kineski suficit očito čini samo 1/3 deficita SAD, kao da čujemo vuka na reci uzvodno, kako jagnjetu nizvodno prigovara što mu muti vodu!? Postavlja se pitanje ko će rešavati (preostale) 2/3 američkog deficita? Ako uz pomoć depresijacije nastalog pojeftinjenja američkih korporacija i bude mnogo zainteresovanih stranih investitora, SAD ne mogu da nastave sa tom rasprodajom svoje privrede jer su po negativnom bilansu svog međunarodnog investicionog položaja već na prvom mestu u svetu. Prema tome, bez povećanja (hronično niske) štednje u SAD, deficit platnog bilansa ne može da se normalizuje. Možda bi iskustvo Kine u održavanju visoke štednje i investicija i Americi dobro došlo. Ove probleme ne može da reši promena deviznog kursa. To pogotovo ne može da važi za veliki suficit Nemačke. Tako da se ne može očekivati da zbog srazmernog dela deficita SAD zajednička valuta 16 zemalja, od kojih većina nema suficit prema SAD, apresira.

Postoji jedna vrsta analize trgovinskih deficita i suficita u svetu koji se razmatraju povezano sa glavnim ekonomskim agregatima ključnih nacionalnih privreda. Tek kada bi postojala saglasnost o ravnotežnim odnosima deviznih kurseva i tih ekonomskih agregata, mogli bi se izračunati i ravnotežni realni efektivni kursevi relevantnih valuta [29]. Od kada je morao da prihvati istinu da sa nacionalnim monetarnim suverenitetom i slobodom međunarodnih kretanja kapitala nije više moguć sistem fiksnih deviznih kurseva, i MMF je razvio metodologiju [30] za ocenu adekvatnosti kretanja kurseva nacionalnih valuta. Urađeno je pedesetak studija za različite zemlje sa ciljem da im se, na toj osnovi, preporuči politika deviznog kursa.

Razumljivo je da američke studije realnih efektivnih ravnotežnih kurseva nacionalnih valuta posebnu pažnju posvećuju navodno velikoj potcenjenosti kineske valute, što se smatra uzrokom deficita platnog bilansa SAD. Njihova studija uvek koristi (sa neophodnim manjim korekcijama) godišnju publikaciju MMF "World Economic Outlook" iz koje uzima podatke za tekuće godine i procenu za 2015. godinu. Polazeći od pretpostavke da svaka zemlja vodi politiku unutrašnje ravnoteže (ukupna potrošnja plus štednja jednaka novostvorenoj vrednosti BDP i da je maksimalno tolerabilan saldo bilansa plaćanja ± 3 procenta BDP), proizilazi da bi poželjan kurs kineske valute u odnosu na dolar bio 5,5 prema jednom dolaru. Aktuelni kurs na deviznim tržištima u maju 2010. bio je 6,83 za jedan dolar. Od Kine se očekuje da za tu razliku apresira svoju nacionalnu valutu. To je jedan od uslova da Kina svede svoj suficit platnog bilansa na svega 4% BDP, da srazmerno tome smanji štednju i poveća potrošnju. Da bi se ovo ozbiljno shvatilo, SAD bi trebalo da se obavežu na slične promene sa suprotnim predznakom - da smanje deficit, povećaju štednju i depresiraju dolar. Da bi se ovo ostvarilo, bilo bi potrebno da i mnoge druge zemlje u svetu izvrše slična prilagođavanja. A da bi se to obezbedilo bila bi potrebna svetska vlada.

  6. Zaključak

Kao što je kriza iz 1930. godina uz „pomoć“ Drugog svetskog rata promenila odnose snaga u svetu i svetski ekonomski sistem, i sadašnja globalna kriza (nadajmo se, ovog puta bez rata) definitivno ukida jednopolarni sistem i dirigovanu globalizaciju.

Da bi se izgradio multipolarni sistem u svetu koji može da funkcioniše u interesu velike većine zemalja, potrebne su mnoge promene u međunarodnim sporazumima i institucijama. Vojni savezi ne mogu ostati značajan faktor takvog uređenja. Formiranje grupe 20 zemalja (G -20) za reformu finansijskih i ekonomskih odnosa u svetu je drugo najbolje rešenje (nesporno je da bi razvijene zemlje taj proces trebalo da prenesu u Ujedinjene nacije). G-20 je reprezentativna po veličini ekonomija zemalja članica ali ne i po asimetričnoj zastupljenosti anglosaksonskog sveta, članica i prijatelja NATO pakta.

Objektivna potreba se nameće članicama G 20 da traže rešenje ne samo za globalnu finansijsku i ekonomsku krizu i njene posledice, već i za ekonomsku infrastruktru multipolarnog sveta bez dirigovane globalizacije. Razume se, ključne zemlje i regioni se ne odriču automatski svojih interesa i stečenih prava. Sve neophodne promene biće zasnovane na potrebi da se za svaki „ustupak“ određene zemlje ili regiona dobije rešenje nekih njihovih problema. Otuda su pitanja koja se razmatraju u G 20, prethodno predmet razmatranja u delovima sveta koji su bili predmet analize i u ovom radu.

SAD koje će sa Evropom i dalje biti u manjem delu svetske privrede trebalo bi da iskoriste brojne svoje prednosti da bi ostale među ključnim zemljama. SAD će još dugo činiti najrazvijeniju zemlju sveta. Brzopletu deindustrijalizaciju one i ne treba da „isprave“. Odnosi troškova rada u manjim zemljama u odnosu na one u SAD (računajući i razlike u produktivnosti rada), su takvi da SAD svoje resurse, naročito u tehnološki intenzivnim granama proizvodnje, treba da usmerava u valorizaciju svojih prednosti u kvalitetu obrazovanja i naučnog rada u kreiranju novih tehnologija i proizvoda, bez obzira na to gde će se oni, na kraju lanca, fizički proizvoditi. Dolar nema više nikakvih zvaničnih funkcija u svetu, iako je još u veoma širokoj upotrebi. Njegova upotrebljivost u međunarodnim transakcijama zavisiće isključivo od poverenja u stabilnost američke privrede.

Evropska unija se našla ne samo u finansijskoj krizi nego i u krizi njenih institucionalnih rešenja. Kriza javnog duga Grčke (a možda i drugih zemalja članica) stavila je na probu „nemoguću integraciju sa jedinstvenim monetarnim sistemom bez jedinstvenog fiskalnog sistema“. EU je posle teških pregovora našla „drugo najbolje rešenje“ za nedostatak fiskalne federacije i formirala Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFSF) sa sadašnjim resursima od 750 milijardi evra, koji vremenom može da preraste u Evropski monetarni fond. Istovremeno gradi se sistem ekonomskog upravljanja planirajući prethodno razmatranje budžeta zemalja članica, vodeći računa o konkurentnosti privreda EU, i razradom i postojanjem sankcija koje treba da garantuju disciplinu u fiskalnom i finansijskom sistemu.

Azija i Pacifik, čak i ako ne budu novi ’centar sveta’, sigurno će biti njegova najveća radionica i najveće tržište. Mnoge zemlje iz regiona ne samo da su postavile osnove za brz tehnološki razvoj, već imaju precizne i veoma ambiciozne planove u tom sektoru za budućnost. Imaju i sporazum o saradnji i međusobnoj ispomoći centralnih banaka čime su se donekle obezbedili od mogućih promašaja MMF u odnosu na njih. Kina i Indija će ubrzo inicirati trgovinsku liberalizaciju i međusobno ukidanje carina u Aziji. Na azijskom kontinentu su tri zemlje grupe BRIK - Brazil, Rusija, Indija i Kina. Dinamika koju kreiraju njihove privrede sa neograničenim resursima Rusije i celom grupom zemalja severne Azije, će dati dodatan impuls razvoju ostalih zemalja Azije i Pacifika, ali i prilazu tih zemalja tržištima Evrope i južne Amerike.

Naivno je verovati da velike finansijske i ekonomske krize nemaju dublje sistemske uzroke. Većina zemalja ove krize doživljava u privrednom sistemu starog ili novog kapitalizma. Taj sistem sigurno nije najbolji sa stanovišta odnosa ljudi u društvu – jedino ima opravdanje u tome da je navodno, najefikasniji okvir za privređivanje. Ta tvrdnja se izvodi na osnovu poistovećivanja tržišne privrede sa kapitalizmom.

Glavni sistemski uzrok globalnih kriza jeste da države u svojim ekonomskim politikama umesto brige za dobro funkcionisanje tržišta vode brigu o stimulisanju biznisa. Veliki biznis živi od monopolskog položaja i tržišnih imperfektnosti [31]. Ključne funkcije tržišta su signalna funkcija cena, koje daju informacije za alokaciju resursa, tržišta dovode do otkrivanja rešenja kojima se tržišne privrede neprekidno prilagođavaju promenama. Tržišta su svedok difuzije i decentralizacije političke i ekonomske moći. Za ekonomski prosperitet neophodno je da se preduzetnička energija koncentriše na stvaranje nove vrednosti umesto na oduzimanje tuđih prihoda. Decentralizacija i dekoncentracija privredne aktivnosti limitira ovakvo prisvajanje rente (rent seeking).

Pošto je u proteklim decenijama protržišni stav zamenjen probiznis stavom i politikom, mnoge države su smanjile ekonomske funkcije države i podsticale krupni biznis, koji se, naravno, usmerio na prisvajanje monopolske rente. Sa globalnom finansijskom krizom je direktno povezana činjenica da je sektor finansijskih usluga, a posebno investiciono bankarstvo u SAD i drugim zemljama, postao najveća politička snaga. Rente koje se u tom sektoru prisvajaju su ogromne. Između ekonomske elite koja rentu prisvaja i političke elite u državnim organima koja joj to omogućava, vrata su širom otvorena.

 Fakultet za međunarodnu ekonomiju, Megatrend univerzitet, Beograd

 Autor je član Naučnog društva Srbije i redovni član Akademije Ekonomskih nauka

 Literatura:

[1]     OECD, Economic Outlook, Preliminary edition, Paris, june 2010.

[2]     The World Bank, Global Development Finance, Washington, D.C. 2010.

[3]     Stolz, S.M. and Wedow, M., "Extraordinary Measures In Extraordinary Times,
Public Measures In Support of the Financial Sector in the EU and the United States",
Occasional Paper Series, No.117, European Central Bank, July 2010.

[4]     OECD, Trade, Policy and Economic Crisis, Paris, 2010.

[5]     Hufbauer, G.C. and Wong, W.F. "Augmented Misery Index: First Half of 2010",
Peterson Institute for International Economics, www.piie.com, approached, 15.07.2010.

[6]     Gagnon, J.E. "The World Needs Further Monetary Ease, Not an Early Exit", Number PB 09-22,
Peterson Institute for International Economics, Washington, D.C. 2009.

[7]     Mussa, M. " Is the G - 20 Heading Too Quickly for Exit? , Interviews on Current Topics,
Peterson Institute for International Economics, Juen 28. 2010.

[8]     Krugman, P. "Learning from Greece" New York Times, 09.04. 2010.

[9]     Johnson,S. "A Roosevelt Moment for America`s Megabanks" ,
Peterson Institute for International Economics, www.piie.com, approached, 09.07. 2010.

[10]   Krugman, P. "Don`t Cry for Wall Street", The New York Times, 23.04.2010.

[11]   Friedman, G. " The Global Crisis of Legitimacy", STRATFOR,
www.stratfor.com, approached, 04.05.2010.

[12]   Tarullo, D.K. " Banking on Basel: The Future of International Financial Regulation",
Peterson Institute for International Economics, 2010.

[13]   Johnson, S. " Flawed Financial Bill Contains Huge Surprise", Bloomberg opinion. 08.07.2010.
www.bloomberg.com/news, approached 15.07. 2010.

[14]   De Grauwe, P. "Ominous Lessons of the 1930`s for Europe ", Financial Times, 17.01.2010.

[15]   "Conclusions" European Council, Brussels, 17.06.2010.

[16]   European Central Bank, "European Commission Public Consultation on                   
Derivatives and Market Infrastructures", Frankfurt am Main,14.06.2010.

[17]   Kirkegard, J.F. "The Shamed Seven" EU Banks Open Their Books", Peterson         
Institute for International Economics, www.piie.com, approached, 17.05.010

[18]   Kirkegard, J.F. " Europe Rises to the Occasion , but the World Shares the Cost",     
Peterson Institute for International Economics, www.piie.com, approached, 17.05. 2010.

[19]   De Grauwe, P. "Crisis in the eurozone and how to deal with it", CEPS Policy Brief,
No.204. Brussels, February 2010.

[20]   Kirkegard, J.F. "In Defence of Europe`s Grand Design",
Peterson Institute for International Economics, June 2010.

[21]   Aslund, A., Guriev, S. , Kucins, S., (ed.) Russia after the Global Economic Crisis,
Peterson Institute for International Economics, 2010.

[22]   Goodrich, L. - Zeihan, P., "The Financial Crisis and the Six Pillars of Russian Strenght",
STRATFOR, www.stratfor.com, approached 29.04.2010.

[23]   Friedman, G. " Germany and Russia Move Closer", Geopolitical Weekly,   
STRATFOR, www.stratfor.com, approached 23.06.2010.

[24]   Kovač, O. Ekonomija regiona sveta, Megatrend Univerzitet, Beograd, 2006.

[25]   OECD, Perspectives on Global Development, - Shifting Wealth, Paris, 2010.

[26]   Lardy, N.R. " Chinomics: Yes, China Does Need That Infrastructure", Wall Street Journal, 23.06.2010.

[27]   Feigenbaum, E. "America risks being left behind in Asia", Financial Times, 11.11. 2009.

[28]   Lardy, N.R. " China`s Exchange Rate Policy and Trade Imbalances",
Peterson Institute for International Economics, www.piie.com, approached, 29.04.2010.

[29]   Cline, W.R. - Williamson " Estimates of Fundamental Equilibrium Exchange Rates ", May 2010,
Policy Brief No. PB-15 , Peterson Institute for International Economics, June 2010.

[30]    Lee, J. - Gian Maria Milesi-Ferreti, Ostry, et al. "Exhange Rate Assessments: CGR Methodologies"
IMF Occasional Papers, No. 261. Washington, D.C. 2008.

[31]    Kay, J. "The Rationale of the Market Economy", Capitalism and Society, Volume 4, Issue 3, 2009.