Да ли су висока јавна потрошња и велики јавни сектор у Србији главни узрочници лошег стања јавних финансија?

Споразумом Владе Србије и ММФ фебруара 2015. договорено је смањење расхода за за­послене у јавном сектору са 11,8% БДП у 2014. на 8,3% БДП у 2017.[1] Поред одређеног смањења плата, он ће остати номинално фиксиране у наредне три године (уз планира­ну инфлацију од око 4% годишње, што ће довести до њиховог реалног пада од најмање 12% 2015-17), а предвиђено је смањење броја запослених у јавном сектору за 15%. Расходи на запослене у сектору државе у земљама Централне и Источне Европе (ЦЕЕ) у просеку износе 9,8% БДП (Арсић, 2015)[2]. У Србији се исти издаци после 11,8% процењују на око 10,5% 2015, да би се планом у Фискалној стратегији (2015)[3] тај износ требало да буде смањен на 8,3% у 2017, што је знатно ниже од просека ЦЕЕ.[4]

Број запослених у јавном сектору у Србији средином 2015. износи 507-510 хиљада лица.[5] То је у ствари број оних који раде у школству, здравству, полицији, војсци, администрацији, али та цифра не треба да се сабира са запосленим у јавним предузећима. Простим дељењем долазимо до 7 запослених на 100 становника, по чему је Србија већ сада испод просека ЦЕЕ (где тај показатељ износи 7,5%, односно 8%[6]). Уколико би се број запослених у јавном сектору смањио за 15%, на око 430 хиљада, тада би број запослених на 100 становника у Србији износио 6, што било најниже у ЦЕЕ. 

Дакле, ако се величина јавног сектора посматра кроз број запослених у њему у односу на укупан број становника, онда је он скроман, међу мањим у Европи. Анализирање величине јавног сектора кроз број запослених према укупном становништву има смисла јер он служи управо да сервисира услуге целе популације. Стављање запослених у јавном сектору у однос са укупно запосленим нема пуно резона, као ни нпр. поређење потрошње јавног сектора по државама због драстично различитих плата међу њима. Намеће се закључак да је домаће становништво суочено са мањом доступношћу јавних услуга, што се и може видети по великим гужвама код доктора, у катастру или суду. Наравно, многи ће потегнути тезу да ми не можемо да финансирамо гломазнији јавни сектор, и то је неоспорно.

Продуктивност радника у нашем јавном сектору не може бити битније нижа од продуктивности у осталим земљама Европе. Познато је да у услужних делатностима, које махом чине јавни сектор, нема драстичне разлике у продуктивности између земаља сличне културолошке матрице. Нпр. лекар опште праксе у Немачкој не може да има значајно већу продуктивност од оног у Србији, а сличан је случај са већим делом послова у администрацији или школству.

Чак и да је разлика у продуктивности значајна то би само имплицирало да је потребно запослити више људи у јавном сектору а мање их плаћати. На жалост ово друго је случај, јер су запослени у српском школству, здравству, војсци, администрацији плаћени око пет пута мање него њихове колеге на западу континента. Ни теза о томе да је једино код нас више плаћен рад у јавном сектору него у приватном апсолутно не стоји. Наиме практично све земље Запада имају исту ситуацију, јавни сектор има у просеку више зараде, али се то наравно објашњава вишим просечним квалификацијама запослених, што је и у Србији случај.

Чињеница је да од почетка кризе ниједна ЦЕЕ није успела да смањи учешће расхода за запослене у јавном сектору за 3,5 процентних поена, као што се жели у Србији. Планирано смањење се значајно заснива на природном одливу (око 3% годишње, тј. око 12 хиљада лица, јер је правило је да се на пет запослених који напусте сектор запосли један нови радник). Примена тог правила у делатностима које запошљавају људе са хетерогеним образовањем као што су здравство и образовање довело би до великих проблема у функционисању тих делатности (тиме се доводи у питање квалитет и доступност услуга). Смањење реалних зарада додатно би подстакло одлив способних кадрова (лекара[7], наставника), и подстакло корупцију.

Дакле, потребна је иницијатива (која ће се представити ММФ-у) да се промене циљеви из Фискалне стратегије који се односе на трошкове рада, смањење броја запослених и индексацију плата у јавном сектору. Арсић (2015) процењује да би адекватнији циљеви били: да се учешће плата у јавном сектору у БДП смањи на око 9% (око 8% према ММФ дефиницији), што би се постигло смањењем броја запослених у јавном сектору за 10%,  те одмрзавањем плата у 2017.  Арсић предлаже да се то надокнади већим смањењем субвенција или побољ­шаном наплатом пореза (или пак растом ПДВ). Предлоге за раст капиталних јавних инвестиција, односно ефикасније коришћење ино-кредита за ту намену, износи и Фискални савет (2015).[8]

Аранжманом са ММФ предвиђен је скроман раст јавних инвестиција, што је дестимулативно за дугорочни раст. Наиме, јавне инвестиције би се са 2,6% 2014, повећале на 3%, што је мало за земљу која гради саобраћајну и другу инфраструктуру. Јавне инвестиције треба подићи на око 4% БДП, јер оне имају већи фискални мултипликатор од текуће потрошње, што би улажило рецесију. То би се могло финансирати додатним приходима од сузбија­ња сиве економије, као и приходима од приватизације

Колика је заправо српска јавна потрошња?

Фискалном стратегијом предвиђено је да јавна потрошња падне на 41,9% БДП у 2017, што би био један од најнижих нивоа у Европи.[9] Већ 2015. јавна потрошња са 46,1% БДП је испод просека Европе. Овде треба додати да је упитна реалност обрачуна домаћег БДП-а, који је и поред кориговања за 7% навише извесно потцењен (нпр. компаративно посматрано висок удео наплате ПДВ, поред осталог, указује на то), што указује да је удео јавне потрошње у Србији нешто нижи.

Индикативна је студија Поснер-а (2011), који је регресионом анализом показао да не постоји корелација између просперитета једне земље и броја запослених у јавном сектору. [10]