Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Evrofili protiv realnosti: realnost će pobediti
Ekonomska politika

Evrofili protiv realnosti: realnost će pobediti

PDF Štampa El. pošta
Sajmon Hefer   
utorak, 10. mart 2009.

Za vreme ove krize nekoliko puta se moglo čuti pozivanje na mudrost Miltona Fridmana, koji je rekao da evro ne može preživeti recesiju. U jednom intervjuu koji je dao pre tri godine, nedugo pred smrt, Fridman je izjavio: „Evro će biti izvor velikih problema umesto da bude koristan. Evro je slučaj bez presedana. Koliko ja znam, do sada nije bilo monetarne unije sačinjene od nezavisnih država i koja je imala zvanično propisanu valutu. Bilo je unija zasnovanih na pokriću u srebru ili zlatu, ali ne i na dekretom propisanom novcu, koji teži inflaciji, a koji izdaju politički nezavisne države.“

Suština ove poruke predstavlja teret ne samo za evro, već i za glazuru ispod koje se krije Evropska Unija. Bilo kakva recesija bi stvorila napetost između idealizma i nacionalizma – želje onih koji upravljaju evropskim projektom da održe privid koliko je god moguće kako bi iz ovog ekonomskog užasa izašli uz gubitke, ali neporaženi, i neizbežne identifikacije stotina miliona ljudi koji žive izvan bajkovitog sveta političara sa sopstvenom nacionalnom državom, zemljacima i nacionalnim interesom. Bez delimične prinude kakvu je nedemokratska sovjetizovana organizacija nedavno pokušala da uvede, nacionalni interes će na kraju prevladati.

Nagoveštaja da će se ovo desiti bilo je i ranije, dok smo čekali da prestane period poricanja u kome se našla evropska politička elita. Sećamo se poslednjeg bankarskog samita, održanog u septembru, kada su Nemci odlučili da potpomognu svoj bankarski sistem, baš zato što je delovalo da je bolji nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Zatim su pre oko mesec dana jedne od najproevropskijih novina, Le Figaro, objavile članak jednog od svojih ekonomskih stručnjaka koji je prvi put poverio čitaocima koliko je situacija teška – priznao je da bi se njihova zemlja mogla odreći evra.

Prošle nedelje je Žan-Klod Triše, direktor Evropske centralne banke (ECB), izjavio gotovo isto, a bivši nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer se na to nadovezao nagovestivši kako Nemačka nije voljna da i dalje obezbeđuje finansijsku potporu privredno zaostalijim zemljama Evrope i implicitno dodao da odnosi Francuske i Nemačke nisu bili na lošijem nivou još otkako su Montgomeri i Ajzenhauer 1944. godine proterali Vermaht preko Rajne.

Istina je da Evropa nije bila u ovako ozbiljnoj krizi još od potpisivanja Rimskog sporazuma iz 1957. godine. Sadašnje stanje može se izraziti parolom „spasavaj se ko može.“ Predsednik Sarkozi je u dobro poznatoj degolovskoj fazi i upumpao je šest milijardi evra kao pomoć francuskoj automobilskoj industriji. Ostali proizvođači, naročito oni iz istočnog dela Evrope, pobunili su se protiv toga, ali uzalud.

Sarkozijeva tvrdnja da nije protekcionista čisto je retoričke prirode. Kada nemački ministar kaže da „sada nije trenutak“ da se radnicima iz bivšeg istočnoevropskog bloka dodele sva imigrantska prava, on zapravo govori isto. Gordon Braun možda neće uspeti da britanskim radnicima obezbedi britanska radna mesta, ali Nemci su odlučni u nameri da svojim državljanima obezbede poslove.

Ovakvo zaobilaženje pravila, ili, bolje rečeno, njihovo masovno nepoštovanje, predstavlja siguran znak da je jedna valuta, a verovatno i jedna imperija, otišla u propast. Triše je prošlog petka otišao u Dablin kako bi umirio Irce, kojima je pre deset dana kriza izvela na ulice 100.000 demonstranata. Izgovorio je uobičajene fraze o tome kako će Irska uspeti da iz krize izađe „na dobroj poziciji“ koja će joj omogućiti da iskoristi ekonomske prilike koje joj se pružaju. Nije mu baš pošlo za rukom da objasni kako će irski premijer Brajan Kauen pobediti na izborima ukoliko proguta pilulu koju mu ECB gura u grlo – smanjenje potrošnje, smanjenje plata u javnom sektoru i ogromno povećanje poreza kojima će se irski deficit smanjiti na nivo koji se zahteva od članica evrozone.

Zapanjuje, međutim, beščašće uz koje se sva ova pitanja rešavaju. Hoakin Almunia, komesar za privredu EU, započeo je „disciplinski postupak“ protiv Francuske, Španije, Malte, Grčke, Latvije i Irske, koje su prekršile fiskalna pravila stvorivši prekomeran deficit. Prekršioce možda čeka novčana kazna, što bi bilo besmisleno. Grčkoj i Portugalu je pre nekoliko godina izrečena novčana kazna, a nisu platile ni dinara.

U Grčkoj je već bilo nereda. Latvijska vlada je pala, a narod je svestan da ko god dođe na njeno mesto neće imati drugog izbora sem da vodi još neprijatniju ekonomsku politiku. Sarkozi se već brine zbog javnih nereda, jer su mu obaveštajne službe javile da neće goreti samo predgrađa. Nametanje strogih pravila za ovih šest zemalja moglo bi da u nekima od njih dovede i do revolucije, uključujući i Irsku. Odakle bi stigao novac za kazne? Tako što će ga pozajmiti od Nemačke? Ništa od toga.

ECB se sutra sastaje kako bi razmotrila kamatne stope, a predviđa se da će se sa 2% smanjiti na 1,5%. To ne bi mnogo pomoglo zemljama koje su, kao Latvija, bukvalno ostale bez novca. MMF pokušava da osnuje poseban novi fond koji bi pomogao državama u nevolji. Možda će uskoro postati očigledno da uvođenje zajedničke valute za države različitog stepena razvijenosti mora da propadne usled surove realnosti – nacionalističke realnosti – i da će glavni igrači morati da uđu u igru i pozabave se nekim državama. Nekim zemljama ostaće samo tri načina kako da zadrže evro. Jedan je nametanje discipline, što nosi opasnost od demonstracija i pada vlade. Drugi je ubediti ECB da toliko zaobiđe pravila da će se iluzija o snazi evra (a dok ovo pišem, on vredi neverovatnih 90 penija) na silu skrhati i da će špekulanti konačno početi da trljaju ruke. Treći je pozajmljivanje novca od najnepoželjnijeg zajmodavca – Nemačke – kako bi se ugrožene zemlje izbavile.

Nemci su to već odbili, što je za svaku pohvalu. Kada je mađarski premijer Ferenc Đurčanj prošlog vikenda zatražio od njih 190 miliona evra kako bi se sprečilo podizanje nove gvozdene zavese na celom kontinentu, Angela Merkel mu je rekla da se gubi. Ona iza sebe ima nemački narod, a što je još i važnije, i nemačku privredu. Zbog čega bi oni plaćali tuđe nepopravljivo ponašanje? Zašto bi se oni brinuli zbog pada zlota i forinte? Šta se njih tiče što je latvijski dug postao visokorizičan ili što su Irci gotovo propali? Ukoliko Merkelova želi da ostane na vlasti, a nemački radnici da zadrže plodove sopstvenog rada, ne smeju biti mekog srca.

Ostale evropske države moraju se opredeliti ili za devalvaciju i prestanak održavanja privida kako imaju ekonomsku snagu, ili za nastavak sadašnje politike i opasnost od pada vlade. Kako god da se desi, više neće biti radosti za Evropsku Uniju i njeno monetarno kopile. Milton je bio u pravu.

 

Izvor: http://www.telegraph.co.uk/comment/columnists/simonheffer/4934431/Its-the-Europhiles-versus-reality-and-reality-is-going-to-win.html