Kapitalizam bez turbopogona

(Politika, 29.01.2009)

Aktuelne svetske ekonomske nevolje prvenstveno dovode se u vezu sa velikom depresijom iz tridesetih godina prošlog veka, ali pronicljivom posmatraču neće izmaći velika sličnost između današnje ekonomske krize i one iz sredine sedamdesetih. Naime, ondašnja velika (naftna) kriza uzdrmala je kapitalistički poredak i utabala put neokonzervativnoj rekonstrukciji sistema tokom osamdesetih godina minulog veka. Nešto slično se, ali u obrnutoj srazmeri, dešava i danas. Prvo, kriza je ponovo prodrmala kapitalistički sistem izazivajući navalu ideja o njegovoj globalnoj rekonstrukciji. Drugo, nekadašnji desničarski dvojac Regan–Tačer, koji se svojevremeno ambiciozno latio preuređenja kapital-odnosa, „nasledio” je savremeni desničarski dvojac Sarkozi–Merkel koji gaji poprilično slične namere. Treće, dok su se Regan i Tačerova bavili demontiranjem tzv. socijalnog kapitalizma nastalog usled posleratnog uspeha socijaldemokratske paradigme, Sarkozi i Merkelova se danas bave demontiranjem neoliberalnog kapitalizma koji se pojavio sa usponom nove desnice tokom osamdesetih. Najzad, dok su se onovremeni novodesničari, u fudbalskom žargonu, nadavali golova tadašnjoj defanzivnoj levici, današnji desničari usled nepostojanja moćnih suparničkih „ekipa” obilato se čašćavaju autogolovima. To je naročito pokazala aktuelna recesija.

Pre trideset i kusur godina ekonomska kriza zatekla je potpuno nespremne socijaldemokratske vlade koje su se iznenada našle usred unakrsne paljbe osporavanja neokonzervativacai ortodoksnih marksista. Da nevolja bude veća levima na vlasti još je nedostajao i „alat” za opravku posustale kapitalističke mašine što su desni umeli da iskoriste. Neoliberali su zamerali socijalnoj državi blagostanja (čedu socijaldemokratije) neefikasnost usled državnog regulisanja tržišta i preteranih socijalnih transfera. Marksisti su, s druge strane, iz realsocijalističke perspektive, kritikovali socijaldemokrate zbog njihove uloge u harmonizaciji odnosa između kapitala i rada i optuživali državu blagostanja da preko socijalnih transfera utiče na pasiviziranje radničke klase. Poznato je da socijaldemokratske vlade nisu izdržale pritiske koji su dolazili i sleva i zdesna. Ubrzo je usledila neometana ofanziva neoliberala tokom osamdesetih godina 20. veka.

Od togvremena globalno dominirajući turbo-kapitalizam, kako ga naziva Edvard Lutvak, neprestano je vršio marginalizaciju socijalne politike i institucionalizaciju tržišnog fundamentalizma unutar globalnog sela. Cenu bahatosti takvog turbo-finansijsko-špekulativnog kapitalizma sada plaća ceo svet.

Danas se neoliberalni turbo-kapitalizam, koji je na istorijskoj sceni smenio socijalnu državu blagostanja, nalazi pred generalnim remontom. Ono što, međutim, upada u oči jeste potpuna ideološka konfuzija u kojoj će se po svemu sudeći nagoveštavani remont realizovati. Umesto da zahtevi za korenitim preuređenjem kapitalističkog sistema pristižu sleva i odozdo, što bi bilo prirodnije, oni će se posredstvom sarkozizma-merkelizma sprovoditi zdesna i odozgo. U takvim okolnostima, Sarkozijeva kritika finansijskog kapitalizma i ideologije slobodnog tržišta jedino može završiti u mejnstrim populizmu kao što se i nagoveštavane promene jedino mogu kretati u smeru reformističkog minimalizma unutar postojećeg sistema. Stoga, vrednije je pažnje insistiranje Merkelove na međunarodnom sastavuekonomskih institucija budući da to može imati protivrečne posledice unutar potencijalno izmenjene globalne strukture moći. Sve u svemu, teško je poverovati da će savremeni kapitalizam pretrpeti radikalnije promene i pored bombastičnih izjava Sarkozija i Merkelove. Jer ukoliko je tačna ocena Harolda Laskija da će politička moć uvek pripadati posednicima ekonomske moći, krajnji ishod preuređenja kapitalističkog sistema već sada može biti poznat. Reč je najverovatnije o kapitalizmu bez turbopogona ali sa predominacijom kapitala čije će interese legitimno štititi još i država.