четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Којим путем до обнове и развоја земље
Економска политика

Којим путем до обнове и развоја земље

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Аћимовић, Зоран Стокић   
четвртак, 05. јун 2014.

Како обнову угрожених подручја претворити у развојни замајац земље

Катастрофалне последице поплава у Србији тек се назиру, а праве размере штете ће бити установљене након обраде прикупљених података и процена са свих територија погођених поплавама, дакле најраније за 4-8 недеља. Ипак, према првим званичним проценама, директна и индиректна штета на стамбеним и пословним објектима, путевима и инфраструктури у овом тренутку премашује милијарду евра. Ако томе додамо прелиминарну процену штете у пољопривреди од око 500 милиона долара, јасно је да се наша земља налази пред озбиљним проблемима.

Иако са разних страна стижу обећања о помоћи Србији у отклањању последица штете од поплава, искуство након 5. октобра 2000. нас опомиње да будемо разумно опрезни. Једно су обећања, а друго „реалност на терену“. О страним донацијама и помпезно најављеним „донаторским конференцијама“ 2001. године, најкритичније је говорио тадашњи премијер Ђинђић, назвавши све то ”фарсом”. Други разлог за опрез су наши тзв. апсорпциони капацитети за повлачење новца из међународних институција. Конкретно, финансирање главних путних коридора (пре свега Коридора X) је у највећем проценту до сада ишло преко кредита Светске банке и ЕБРД. Међутим, јавна тајна је да су те светске финансијске организације јако незадовољне брзином повлачења кредита већ одобрених Србији за те намене. Незванична информација је да је коефицијент повучених у односу на одобрене кредите за најважнији инфраструктурни пројекат у Србији добрано испод 50%, што најбоље говори о апсорпционом капацитету наших институција, односно њиховој спремности да и поред обезбеђеног новца заврше Коридор X. Према речима премијера Вучића, стране донације ће у најбољем случају покрити до четвртине настале штете, што значи да ће највећи део платити порески обвезници. О томе да ли је могуће наћи додатне изворе за покривање штете, говорићемо на одговарајућим местима у тексту.

По нашем мишљењу, причињена штета од поплава је фактор који ће доминантно одредити стање привреде и друштва у Србији у дужем периоду, а начин на који се као друштво будемо суочили са последицама ове кризе умногоме ће утицати на будућност земље. Површан, неадекватан, „преписивачки“ приступ, пука „примена европских стандарда“ и приступ који би се у реализацији ослањао на акцијашки „О-рук“ волунтаризам, само би дотукао већ озбиљно ослабљену Србију и трајно и неопозиво је претворио у земљу трећег света.

Председник Николић правилно резонује када каже да је „обнова земље тежи део посла“. Такође, премијер Вучић разумно додаје да „нећемо ствари лако вратити у претходно стање“. Међутим, неки министри српске владе обећавају брза решења. Тако, министар привреде Душан Вујовић обећава да ће вратити “привреду на ноге за два месеца“. Други се уздају у донаторске конференције и неискоришћена средства из ИПА фондова, трећи пак нуткају странцима Телеком и ЕПС на „докапитализацију“, неки опет решење виде у обнављању омладинских радних акција, итд. Све скупа то не оставља добар утисак и не улива превелико поверење. Потребно је смиреније и боље промишљање.

Да бисмо у непосредној будућности избегли тужну судбину Молдавије или чак још тужнијег Хаитија, неопходан је потпуно другачији приступ, без пречица и олако обећане брзине. Потребно је хитно сачинити нови, аутентичан и реалистичан план обнове угрожених региона и земље у целини, прилагођен нашим условима и економским, географским, демографским и културолошким специфичностима, уз уважавање компаративних искустава других земаља. У овом раду ћемо, у том смислу, навести неке краткорочне мере које би требало одмах применити, а затим неколико елемената које треба узети у обзир при изради једног амбициозног средњорочног плана обнове поплављених региона и развоја земље, и предложити неколико конкретних решења.

Како отклонити последице поплава и истовремено обновити земљу

Након прве санације поплављених подручја и пружања хуманитарне помоћи угроженом становништву, о чему овде неће бити речи, неопходно је урадити следеће: одмах и без одлагања спровести системске промене у организацији државе у вези са заштитом од елементарних непогода и техногених катастрофа, при чему треба узети у обзир све пропусте који су уочени у протеклом периоду, и о којима се у јавности озбиљно и аргументовано расправља протеклих дана. Најважније су: враћање предметних надлежности са локалних самоуправа на републички ниво, где спада и подржављење неуспешно приватизованих предузећа за хидро-инжењеринг; формирање озбиљног Министарства за ванредне ситуације по руском моделу (користити и искуства америчке агенције ФЕМА); хитно формирање и опремање Цивилне заштите (применити постојећи закон), систематска и масовна обука и опремање служби на терену; опремање војске и полиције неопходном опремом, инжењеријским машинама и спасилачким хеликоптерима; ургентно и озбиљно улагање у мрежу противградне одбране; преиспитивање функционисања ХМЗ Србије и других институција у систему обавештавања и узбуњивања; усклађивање постојећих прописа и допуна и измена регулативе[1] (нпр. хитно ажурирање републичког катастра клизишта), итд. Нема више времена за одлагање тих мера, јер без озбиљних и хитних системских промена и враћања у функцију служби које су заказале у претходном периоду, остаје само да се чека на следећу следећу природну катастрофу која се може поновити сваког тренутка.

Све ово подразумева редефинисање циљева владе и ребаланс буџета којим ће се тежиште померити на обнову и развој земље, реконструкцију и кадровско освежење исте, уз снажније укључивање у рад стручне јавности и постојећих институција које су биле скрајнуте у претходном периоду, са последицама које су сада видљиве. Спровођене плана обнове подразумева преструктурисање државних институција у смислу усмеравања њиховог деловања ка конкретним, мерљивим циљевима (Веберова „циљна рационалност“), што би истовремено омогућило оцену ефикасности и оправданости постојања одређених институција, агенција и дефинисање објективних критеријума за реформу кадровског састава и броја државних службеника (ово би било у складу са планом Министарства финансија о преласку на програмско буџетирање од 2015.). Дакле, уместо политичког маркетинга и испразног фразирања, кључни критеријум за вредновање лика и дела званичника – од премијера до последњег општинског службеника – мора постати способност за исправну процену ситуације и ефикасно решавање проблема у својој надлежности.

Актуелна криза је протресла и пробудила народ из дугогодишње летаргије, осетљивији је и самим тим и критичнији према јавној политици и њеним протагонистима. Траже се способни и посвећени политичари и професионалци који су окренути ка решавању нагомиланих проблема и свако ко се не буде прилагодио новим околностима ризикује да врло брзо изгуби подршку јавности. Ситуација настала након последњих поплава је нека врста друштвеног филтера у настајању, кроз који неће и не би требало да прођу они који нису дорасли ситуацији или не могу да се прилагоде новим околностима и новим захтевима друштва. Изражена спремност јавности, посебно оне стручне, да подржи амбициозне планове и мере за побољшање стања у земљи је врло повољна околност (посебно у односу на претходни период) и значајан ресурс који не би требало улудо проћердати.

Изазов и одговор, или како из дефанзивне фазе прећи у офанзивну, из фазе отклањања штете у развојну фазу

Чувени енглески историчар Арнолд Тојнби је у свом животном делу Истраживање историје писао да цивилизацију ствара стваралачка мањина која налази успешан одговор на неки средински изазов и користи га за свој просперитет (примери су сумерска и египатска цивилизација које су нашле продуктивне одговоре на поплаве). Наравно, далеко смо ми од креирања нове цивилизације (тешко се носимо и са ’старом’), али добро је разумети да од нашег реаговања (одговора) на тренутну кризу (тј. изазов) изазвану поплавама умногоме зависи наш просперитет.

Другачије речено, где се види највећи квалитет врхунских тенисера, попут нашег Новака Ђоковића или Рафаела Надала? Управо у оним тренуцима игре када из фазе одбране активно прелазе у фазу напада (сетимо се чувеног Нолетовог поена у полуфиналном мечу Њујорк опен-а када је, бранећи се од Федереровог сервиса, из готово безизлазне ситуације извео маестралан винер форхенд скраћеном дијагоналом, након чега је преокренуо ток меча и потом освојио турнир). На исти начин би и Србија у тешким данима који су пред нама требало да ’одбрану од поплава’ замени ’офанзивом на свим фронтовима’, уз избегавање грешака и лутања из прошлости. Како то учинити?

Постављањем реалних стратешких приоритета, како између различитих области обнављања/улагања, тако и унутар једног сегмента (нпр. инфраструктуре) – јер никада не може бити све подједнако важно и хитно (Србија је увек била одличан пример неадекватне оптимизације у степеновању приоритета у развоју привреде). Приоритети су свакако: обнова инфраструктуре, путева, мостова и стамбених објеката; обнова производних капацитета; примена агротехничких мера за спашавање усева и воћа у поплављеним подручјима (онога што је могуће спасити) и припрема свих неопходних мера за следећу годину; стимулисање улагања у развој привреде и туризма у погођеним регионима, посебно у брдско-планинском подручју.

Након набрајања ових приоритета, понудићемо неколико могућих одговора на питање како то практично урадити и на који начин све то финансирати (Махатма Ганди је говорио „Све је у средствима, ништа није у циљевима“...).

Обнову угрожених подручја претворити у развојни замајац привреде и земље

По нашем мишљењу, укупна штета од поплава ће на концу бити већа и од најпесимистичнијих процена, тако да ће стране донације покрити максимум 10% од укупне штете. Како је државни буџет и иначе “танак“ па су одређене уштеде и преусмеравање буџетских средстава лимитиране објективним факторима, то ће највећи део трошкова остати непокривен. Стога је неопходно пронаћи нове изворе финансирања, комерцијалне или у виду страних улагања, а то је могуће учинити јер има више земаља које су заинтересоване за улагање у српску привреду и инфраструктуру.

Разјаснимо то на примеру обнове инфраструктуре. Уместо дефанзивног става и очајавања над уништеним мостовима и путевима, потребно је још амбициозније и интензивније улагање у инфраструктуру разног типа, посебно саобраћајну (од обнове постојеће, до још већег улагања у нову) и то пре свега кроз креирање у том домену проширеног стратешког партнерства са богатом Кином, јер “Ако желиш да будеш богат, прво гради путеве” каже кинеска пословица (види: vidi: Саобраћајни коридори Србије – где смо данас и како даље). Кинези имају свеж новац и знање, а нама оно прво недостаје у потпуности, а ни другог немамо у довољној мери. При томе морамо најпре добро проценити (не прецењивати или потцењивати) колико заиста вреди нешто што треба обновити или направити ново, шта су реалне потребе што се тиче квалитета улагања („колико новца, толико музике“) и којим средствима је то могуће реализовати. Ево како би, по нашем мишљењу, требало да изгледа промишљена и ефикасна обнова на примеру обнове саобраћајне инфраструктуре:  

Саобраћајна инфраструктура

- Прилагодити квалитет градње обновљених и нових путева реалним могућностима Србије, с једне стране, али нипошто не дозволити да се граде путеви испод захтеваних техничких карактеристика (уз огромну корупцију која притом иде у приватне џепове); на пример, не маштати о градњи путева са тзв. крутом коловозном конструкцијом, базираној на цементној стабилизацији, јер ми нисмо Немачка и не можемо то да платимо; такође, наша магаломанија је видљива при градњи тунела на аутопутевима, који имају зауставне траке, што не граде ни у Швајцарској - зауставна трака у тунелу је потребна тамо где је велики обим саобраћаја, нпр. у тунелу Стражевица, али нигде другде;

- Уз сва лутање претходних година, уз све прецењене, али много чешће потцењене цене изградње путева у Србији (што је многе путаре, домаће и стране, одвело у колапс), сада треба бити реалан и рећи да:

§ Цена градње ауто-пута на потпуно равном тлу, без тунела и мостова, износи барем 3 милиона ЕУР по километру;

§ Цена градње аутопутева на брдско-планинском подручју (са доста мостова и тунела) значајно повећава цену градње, у неким деловима Србије до 12-14 милиона ЕУР/км, па чак и до 20 милиона ЕУР/км, што зависи од броја и дужине тунела и мостова (нпр. Црна Гора планира градњу пута од Подгорице до Колашина, што је око 40 км, за 800 мил. ЕУР, што је тачно 20 мил.ЕУР/км);

§ Магистралне путеве на равничарском подручју (без мостова и тунела) је могуће направити за 1 мил ЕУР/км, док је у брдско планинском подручју то могуће за око 10 мил.ЕУР/км;

§ Локални путеви се могу изградити по цени од око 500.000-600.000 ЕУР по км (у равници), док је у брдско планинском подручју то могуће за око 1 мил. ЕУР по км са просечним бројем мостова и тунела;

- Никада више ништа не градити у непосредној близини клизишта; на клизиштима не помаже крута коловозна конструкција; све што се наново гради градити на земљишту безбедном од поплава и клизишта; на пример посебно је битно да нови аутопут од Београда до Обреновца и дефинитивно лоцирамо на левој обали Саве - ово помињемо како бисмо одагнали предлоге које ових дана круже градом да пут треба „вратити“ на десну обалу, јер би десном обалом „налетели“ на клизиште у Умци, чиме би нови пут поскупео за бар милијарду евра (то наравно не значи да смо против санације клизишта у Умци, али би градњу новог аутопута и санацију клизишта требало засебно третирати);

- На основу званичне процене да је потпуно или делимично уништено око 280 мостова, груба али врло реална рачуница - при просечној дужини моста од 20 метара и по 5 метара са обе стране за насип - је да за њихову обнову треба обезбедити око 28-30 милиона ЕУР (груба рачуница је следећа: мост од 20 метара дужине и 5 метара ширине је 100м2 x 800-900ЕУР/м2 x 280 мостова, 10 метара насипа са обе стране моста је 100м2 x 200Еур/м2 x 280 мостова); за пројектовање 280 мостова, имајући у виду реалне капацитете ЦИП-а и Института за путеве треба бар 3 месеца, а за њихову градњу по приоритетима реално бар 2 године.

Посебна прича је како уз обнову земље и градњу нове инфраструктуре оживети скоро мртву домаћу путну индустрију. Наиме, политика свих влада од 5. октобра на овамо је била слична оној послератној из 1999. године – „путари радите за џабе“ (или уз велика кашњења у плаћању). Последица тога је да су данас скоро све домаће путарске фирме у стечају или на граници стечаја (уз изузетак Путева Ужице, који своју озбиљно нарушену ликвидност у Србији ’пеглају’ приходима из Сочија); Штавише, незванично су се „домаће, а стране“ банке у Србији врло лако усагласиле да домаћим путарима не издају банкарске гаранције, због тако лошег стања у које их је довела управо држава неплаћањем својих обавеза на време, што је иначе пракса у дужем временском периоду (види: Кључни генератори неликвидности српске привреде), чиме их практично онемогућавају да учествују на тендерима за градњу путева у Србији (по Закону о јавним набавкама). Чак се једно домаће путарско предузеће тренутно налази у таквој ситуацији да је део уговореног посла завршило, и држава има пара да им плати радове, али не сме (због контроле ДРИ) јер немају валидну банкарску гаранцију.

Дакле, ако заиста жели да поправи стање у путарским предузећима и не понови старе грешке, држава у овом случају може урадити две кључне ствари: 1) да почне да путарима на време исплаћује нове обавезе и да убрза измирење старих, и 2) да „стимулише“ банке у Србији, нарочито домаћу Комерцијалну банку, да домаћим путарима почну да издају банкарске гаранције, јер би сама држава практично била супер-гарант да ће те путарске фирме имати посао и наплаћене приходе, и то би била довољна гаранција да неће бити активиране банкарске гаранције (што би мање банке свакако довело у велике проблеме). Укратко, домаћи путари имају техничких капацитета да изврше све послове на обнови путева у Србији (уз ангажовање кинеских предузећа на уговореним деоницама Коридора XI, Моравског коридора и евентуално на компликованим деоницама регионалних путева са доста мостова у брдским пределима), али им је потребна реална помоћ државе да изађу из зачараног круга неликвидности и банкарске опструкције.

Обнова оштећених стамбених и пословних објеката

- Подстицати градњу стамбених и пословних објеката у сигурним зонама поплављених подручја, што би кренуло обновом порушеног или водом еродираног стамбеног фонда[2] , а могло би да се настави градњом нових стамбених објеката по јефтинијим моделима солидарне градње[3] или нешто скупљим готовим пројектима типа српска традиционална кућа (уз суфинансирање грађана, такви објекти могу се користити у сврху сеоског туризма);

-

 Паралелно подстицати градњу недостајућих инфраструктурних и посебно пословних објеката у руралним подручима (небројено је примера у земљама ЕУ да су светски познате фабрике лоциране по селима, што због простора, што због јефтиније радне снаге – нпр. познате фабрике оплатних система Noe у Немачкој или фабрика панела Brucha у Аустрији итд.), што би све заједно подстакло рурални развој и де-београдизацију Србије;

- Још активније и агресивније привлачење страних директних инвестиција у производне и дистрибутивне капацитете, са скоро потпуним ослобађањем од разних државних и локалних дажбина, посебно у подручјима која су највише страдала у поплавама. Верујемо да би у овом сегменту, а у складу са прокламованим циљевима нулте корупције, требало стриктно повести рачуна о елиминисању корупције на републичком и посебно локалном нивоу, која најдиректније дестимулише инвеститоре (пример немачког малопродајног ланца Лидл, који, иако већ 4 године тражи 15 адекватних локација за отварање својих продавница и једног дистрибутивног центра у Србији и даље „стоји“ на само 10 купљених локација за малопродају, од којих само једна поседује грађевинску дозволу), чак има примера и директног одбијања (шведска Икеа, која је после ’српског НЕ’ почела градњу великог дистрибутивног центра у Хрватској, док ће код нас у најбољем случају бити изграђени само малопродајни објекти). А јасно да је свако улагање у производњу и/или дистрибуцију много повољније за привреду неке земље због могућности извоза и реекспорта, посебно у Русију, него пуко улагање у малопродају;  

- Посебно прилагођена улагања, не вођена партијским интересима, већ стратешки орјентисана улагања у развој свих видова туризма (не само у жичаре као до недавно); посебно продуктивна и исплатива су улагања у приватна домаћинства која желе да се активирају у сеоском туризму, а у близини су неког туристичког локалитета (има их поприлично у неразвијеним деловима западне, а посебно у источној Србији, само их треба кластеризовати и адекватно стимулисати); таква продуктивна улагања у развој туризма би подстакла локални и регионални развој, са мултипликованим ефектима на развој пољопривреде и сточарства (кроз спремање домаће хране и сувенира за госте), запошљавања (цело домаћинство ради, држава да их за почетак ослободи плаћања пореза и доприноса на плате), повећање укупне потрошње односно тражње, итд;

-  Подстаћи обнову и развој села и пољопривреде, генерално речено, кроз снажне и реалне подстицаје воћарству и сточарству. Ово је права прилика да се након санирања штете[4] крене у озбиљно улагање у развој пољопривреде, воћарства и сточарства у угроженим подручјима, уз много веће укључивање домаћих квалитетних стручњака у планирање и реализацију тих пројеката. Адекватним пројектима могуће је привући директне инвестиције крупних руских трговачких компанија, које су заинтересоване за улагања у Србији у нове засаде воћа које је веома тражено на руском тржишту и, у том циљу, формирање сабирних и дистрибутивних центара у кључним регионима који би били увезани било са београдском велетржницом, било са посебном компанијом која би пласирала српске производе на перспективно тржиште Русије, а посебно Москве. Посебну пажњу треба посветити подстицању експлоатације дрвене грађе и шумских производа у складу са PEFC (Pan-European Forest Certification)  стандардима јер у Србији је до сада сертификовано само 17% површине под шумама, чиме би се уједно штитили шумски ресурси и постизала виша цена дрвене грађе и шумских производа у продаји.  

-  Потребно је генерално побољшати сам систем стимулисања привреде који је до сада највећим делом био заснован на административним, коруптивним и бирократским начелима. Генерално, додатне стимулансе треба обезбедити квалитетном, посебно извозно оријентисаном сегменту домаће привреде, и то кроз подстицаје прерађивачкој привреди и реалној, а не имагинарној индустрији. Међутим, те стимулансе надаље треба строго експертски извагати у оквиру новог Развојног фонда устројеног по моделу немачког KFW-а, чије формирање је преко потребно. Важно је нагласити да би прокламована, а никад реално спроведена деагенцификација у Србији донела вишеструке позитивне ефекте (види: Смањењем броја агенција до уштеда у буџету Србије); с једне стране би укидање непотребних агенција значајно смањило буџетске трошкове (чак до 800 милиона евра годишње), и смањило би се оптерећење реалне привреде за разне измишљене дажбине које су агенције до сада наплаћивале, док би са друге стране централизација државних привредних стимулација (без разних Сиепа, Аофи-а и многих других нефункционалних агенција које служе за удомљавање партијских кадрова) у један Развојни фонд, конципиран по бенцхмаркованом немачком KFW моделу, био најбољи гарант ефективности и ефикасности улагања.  

Извуцимо Србију из блата

Реализација једног оваквог плана обнове и развоја региона Србије погођених поплавама који је овде оквирно назначен (а који свакако може бити побољшан у свим предложеним сегментима), са нагласком на развојну компоненту улагања – „из обнове у развој“, створило би реалну основу за подизање друштвеног производа земље, подстицањем запошљавања, подизањем пословних активности предузећа која ће бити директно укључена у обнову, као и предузећа која производе робу и материјале који ће бити коришћени у обнови инфраструктуре, објеката и пољопривреде (укључујући и произвођаче покућства и беле технике), са мултипликовањем позитивних ефеката на комплетну привреду.

На крају, треба рећи, да би се избегли евентуални неспоразуми, да је предложени приступ с оне стране страначких распри и није ни не-европски а још мање анти-европски (анти-ЕУ). Он је напросто реалистичан и уважава ’реалност на терену’.[5] Уосталом, шта је „не-европскије“ од слабе и немоћне државе са девастираном привредом и инфраструктуром, спутаном и јаловом културом, лошим образовним системом и још лошијим здравством, осиромашеним становништвом и армијом незапослених и очајних грађана.[6] Зар није у духу најбољих европских традиција постарати се за себе, своју земљу и свој народ учинити богатим и просперитетним и у том циљу користити сва легална расположива средства и све доступне савезнике и партнере? Штавише, такав отворен приступ према инвеститорима из Русије, Кине и Емирата већ сада наилази на тихо одобравање и неких пријатељских кругова у ЕУ. 

Сведоци смо протеклих дана и месеци како се свет убрзано мења. Мењајмо се и ми, као народ и као земља, да не бисмо опет лутали и патили по историјским странпутицама. Ослободимо се илузија, макар нам оне биле и најомиљеније, и посветимо се уређењу наше куће, храбро и без бојазни шта ће неко рећи, јер на крају крајева - успех сам себе оправдава. Само успешан и самопоуздан народ који се брине о добробити сваког појединца завређује поштовање и пријатељство других, и само богата и просперитетна земља може бити добар сусед и „лидер у региону“, чији интереси се респектују. А недавна „поплава“ добре воље и солидарности са угроженим сународницима и суседима која не јењава, показује да Србија има снаге да се усправи и уреди, и опет постане пристојно место за живот. Верујте у то - и  покрените Србију!

(Захваљујемо се нашим пријатељима и саговорницима из Ужица, Пожеге и Београда, међу којима су грађевински инжињери, предузетници, агроекономисти, менаџери, на корисним информацијама и сугестијама у вези са темом)  


[1] По речима стручњака из пожешке Дирекције за изградњу, општина Пожега је више од деценије по питању поплава препуштена судбини и пукој срећи. Конкретан план одбране од поплава ослањао се на пожешки гарнизон Војске Србије и резервни састав јединице Територијалне одбране. Ни једно ни друго не постоји од 2005. године, али се и даље помињу у елаборатима за поступање у ванредним ситуацијама. Заштитни бедем који је подигнут након поплава 1965. године је посебна прича. Сељаци су на више места раскопали бедем да би скратили пут тракторима до својих њива и нико од инспекцијских служби већ годинама не реагује, иако је механизацијом могуће у кратком року санирати бедем. Скоро сваке године од изливања река угрожена су иста насеља, изграђена у руралном делу општине потпуно неплански у близини речних обала. Пре више од 20 година урађен је пројекат корекције тока Западне Мораве који би убрзао речни ток и спречио изливање које се дешава сваке године, а ове године су нанете огромне штете засадима. Реализацијом тог пројекта обезбедиле би се хиљаде хектара плодних ораница.

[2] Грађевински стручњак са искуством у санацији објеката на поплављеним подручјима у земљи и иностранству, на наше питање шта је најбоље урадити да се поплављено насеље санира од поплаве, рекао је дословце: "Ништа. Претворити у музеј и саградити ново" (то је пракса у Израелу). Наиме, последице вишедневног боравка воде у објектима су трајне - вода није највећи проблем већ изливена канализација, и једини начин да се то санира је потпуно обијање малтера, вишедневно сушење сушачима и проветравањем и поновно малтерисање, замена подова и хидроизолација објекта. Код нас постоји неколико добрих произвођача савремених хидроизолационих материјала који по квалитету не заостају за европским (Сика, Први мај).

[3] Што се тиче солидарне стамбене изградње, наши саговорници који су учествовали у изградњи таквих објеката (кућа и станова) тврде да се реална цена креће око 300-330 € по м2 уколико општина обезбеди инфраструктуру и потребне грађевинске дозволе. Треба рећи и да је квалитет и функционалност тих објеката скроман. 

[4] По речима агронома, засади који су били под водом неће дати род ове године, али већ следеће применом агротехничких мера могу се опоравити. Највише су страдали засади на већим нагибима земљишта где је бујица однела плодну земљу и трајно их оштетила. Оно што важи за градњу важи и за садњу. Неплански формирани засади, без одговарајућег надзора стручњака и на неодговарајућем земљишту, највише су страдали.

[5] Просто зачуђује степен неуважавања реалности који је присутан у Србији у свим доменима. Он је најочитији у погледу инсистирања на истим привредним моделима већ 14. годину од промена од Петог октобра, иако све чињенице указују на неуспешност тог модела. Просто поређење резултата такве економске политике и прокламованих циљева делегитимише и сам модел и његове протагонисте. Међутим, он се упорно рециклира и спроводи упркос благовременим и компетентним упозорењима и континуираним тешким дебалансима које производи. Што се тиче оних који и даље верује да само треба још снажније'' наставити истим путем и да ће се тиме проблеми решити сами од себе, овдашњи резигнирани ЕУ-ентузијасти их опомињу - погледајте Хрватску, коју је чак и немачка јавност почела да сажаљева; у коментару агенције Ројтерс из Загреба 4. маја о.г. закључује се да је пад хрватске привреде „суморна порука да ЕУ не може да пружи просперитет“ земљама кандидатима.

[6] Прекјучерашњи победник на изборима у В.Британији за Европски парламент, Најџел Фараж, изјавио је недавно да Европској унији не требају „нови просјаци“, односно земље кандидати који са шеширом облећу бриселске кулоаре покушавајући да искамче нешто новца из све тањих европских фондова. Пораст евроскептицизма и све већа популарност анти-ЕУ странака у кључним европским земљама што је кулминирало њиховим успехом на последњим изборима за ЕП (посебно победом евроскептика у Француској и Британији), додатно ће појачати постојећи отпор у ЕУ према пријему нових чланица у дужем периоду, што напросто треба узети у обзир као нову реалност. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер