Koliko su nas zaista pokrali u poslednjih dvadeset godina?

Kad postavimo ovo pitanje ljudima oko sebe, najčešći odgovor je: "Ne znamo koliko su nas pokrali, al' bre sve su uzeli". I ne treba neka kompleksna analiza da potvrdi životnu stvarnost ovog našeg zdravorazumskog zaključka. Ipak, "ako koza laže, rog ne laže", neophodno je kvantifikovati i izanalizirti ovu krađu da bismo bar okvirno saznali detalje: ko, kako, i koliko su nas pokrali. Pogotovu što mi sada imamo istorijsku dužnost da našim budućim generacijama jasno ukažemo na svoje greške kojima smo upropastili i naše i njihovo nasleđe.

U principu, nalaženje odgovora je prosto. Prvo utvrdimo koju smo to vrednost mi imali, zatim utvrdimo koju to vrednost mi sada imamo, i razlika će nam reći koliko su nas u međuvremenu pokrali. Uzmimo samo period od 1991. do danas. Ovaj period ima poseban, praktičan značaj zbog naše neposredne moći i odgovornosti da svojim suverenim demokratskim procesom smenimo ovaj nama nametnuti sistem vlasti, i revidiramo pogubne rezultate i očajno stanje u koje nas je ovaj režim zakopao. To što režim svojevoljno manipuliše sistemom i ne prihvata smenu, apsolutno sa nas ne skida direktnu odgovornost što mu mi to dozvoljavamo.

Stvari počinju da se malo komplikuju kada pokušamo odrediti šta je naša imovina, i kako je vrednovati. Uopšteno, našu imovinu predstavljaju materijalna (opipljiva) i nematerijalna (neopipljiva) dobra. U naša materijalna dobra spadaju: stanovništvo/populacija, zemlja/teritorija, prirodna bogatstva, nekretnine, trajna proizvodna dobra, potrošna dobra, robne zalihe, i td... U naša nematerijalna dobra spadaju: ljudsko iskustvo-znanje-umeće, zdravlje i sistem zdravstvene zaštite naroda, naša celokupna duhovna tradicija i kulturna-istorijska baština, obrazovanje i obrazovni sistem naroda, institucioni i pravni sistem naroda, sociopolitički faktori – sloboda, jednakost, svojinska prava, kvalitet duhovnog i fizičkog života, itd...

Posebnu, ogromnu vrednost čini akumulirani ulog svih žrtava i krvi naših predhodnih generacija koje su nama u nasleđe i amanet ostavile sva ova materijalna i nematerijalna dobra.

Ne postoji razrađen, sveobuhvatan metod za vrednovanje naše kumulativne imovine. Najlogičnije je početi sa preskom (u datom trenutku) kumulativnog bilansa stanja naše imovine. Preovlađujuća zapadna (neokolonijalna) praksa formiranje bilansa stanja i vrednovanje imovine svodi se isključivo na "tržišno" vrednovanje materijalnih dobara koja se u ciklusu reprodukcije kapitala proizvode za tržište – nekretnine, trajna proizvodna dobra, potrošna dobra, robne zalihe,... Tako da bilansi stanja zapadnih ekonomija sadrže samo tržišne vrednosti materijalnih dobara i likvidni kapital, dok su vrednosti nematerijalnih dobara i ljudskog faktora potpuno izostavljene. Treba još istaći da u neokolonijalnom sistemu vrednosti, prirodna bogatstava nemaju svojstvenu vrednost već se indirektno vrednuju tek kao ostatak tržišne vrednosti procesa i tehnologija kojima se prirodna bogatsva formiraju u tržišnu robu.

Zbog takvog pristupa, vrednost stanovništva, teritorije, prirodnih bogatstava i nematerijalnih/ljudskih dobara se podništava i potpuno podređuje fiktivnoj vrednosti likvidnog kapitala (novca) kojim monopolski operiše samo ekskluzivna nekolicina ljudi. Upravo taj monopol (ekskluzivnost kontrole tokova) nad operativnim monetarnim mehanizmima praktično razbija svaku mit o "objektivnom merilu tržišta". Na primer, u inicijalnoj fazi monetarne ekspanzije (drastičnog štampanja novca bez pokrića), ekskluzivna nekolicina koristi svoj monopol nad mehanizmima kreditno-monetranih tokova, da u kratkom roku špekulacijom preuzme tržišna materijalna dobra za sebe, a celi narod ostavi u nemaštini i sa hiperinflacijom koja tržišno obezvređuje svu njegovu imovinu. Takve špekulacije i piramidalne sheme uglavnom se finansiraju negativnim realnim kamatnim stopama, što je gubitak koji opet u krajnjoj liniji apsorbuje narod. Mi smo ovo već videli i debelo iskusili na svojoj koži (krajem osamdesetih i devedesetih), dok to iskustvo tek sada sustiže većinu naroda zapadnih tržišnih ekonomija.

Na drugoj strani imamo neokolonijalni recept gde ekskluzivna nekolicina koristi svoj monopol monetarne kontrole da drastično smanji količinu novca na tržištu, čime se i drastično obara tržišna vrednost svih dobara. Od 2000. godine, režim u Srbiji se unilateralno (bez ikakvih kompenzacija, povoljnosti i olakšica) potpuno odrekao suverenosti našeg monetarnog sistema u korist jednostranih MMF i EU monetarnih diktata, i time nas potpuno podredio neokolonijalnom sistemu brutalnog obezvređivanja nas i naše imovine[1].

Srbija nema konsolidovani bilans stanja imovine, tako da mi uopšte ne znamo ni vrednost naših materijalnih dobara, a kamoli vrednost naših nematerijalnih dobara i ljudskog faktora. Uz to, prinudnom privatizacijom sa drastičnom restrikcijom likvidnog kapitala, režim je likvidirao većinu naših materijalnih/kapitalnih dobara tek za kojih 5% njihove realne tržišne vrednosti. Jer jedno je aukcijski za US$5 miliona likvidirati fabriku kao ruinu sa zarđalom skalamerijom (i to uglavnom jednom jedinom špekulativnom kupcu), a sasvim drugo je što nam treba US$100 miliona da bismo tu fabriku (takvu kakva je) ni iz čega na tržištu stvorili – sa svom tehnologijom, iskustvom, znanjem i umećem radnika, sa tradicijom proizvodnih programa, snabdevačima i kooperantima, tržištem i kupcima,....

Nažalost, još nema studija kojima bi se podrobnije utvrdilo koliko nas je koštala režimska privatizacija – likvidacija naših materijalnih dobara poslednjih 20 godina. Procene se kreću uglavnom između 60-100 milijardi dolara, što predstavlja oko 5 godina realnog bruto proizvoda Srbije. Međutim, pre nego što se usredsredimo i latimo kompleksne tehničke analize ovih naših materijalnih gubitaka, moramo prvo pogledati i naše gubitke namaterijalnih i ljudskih vrednosti koje je proizvela pogubna režimska politika u ovom periodu. Kao što ćemo dole videti, ma kako ogroman ovaj gubitak materijalnih dobara bio, on predstavlja tek samo 5% gubitka vrednosti naših nematerijalnih dobara i ljudskog faktora.

Za nas je interesantno da čak i zapadne studije procenjuju vrednost tržišnih materijalnih dobara samo kao frakciju ukupne vrednosti nematerijalnih dobara i ljudskog faktora. U ovim procenama, ljudski faktor se vrednuje delom kao akumulirana tržišna vrednost uloga nacije u formiranju prosečnog radnika (troškovi zdravstva, obrazovanja, obuke,...), a delom kao procenjena vrednost budućih neto zarada radnika. Obe ove vrednosne komponente ljudskog faktora se umanjuju nekom prosečnom stopom amortizacije tokom radnog veka radnika, i koriguju za neproduktivne/penzijske godine života. Dakle, čovek se u suštini tretira kao potrošno sredstvo u reprodukciji kapitala. Tako je na primer 1991. vrednost ljudskog faktora u SAD procenjena je na oko 100,000 po glavi ili ukupne vrednosti od oko US$30,000 milijardi, dok je ukupna vrednost materijalnih dobara i likvidnog kapitala SAD procenjena na oko US$15,000 milijardi [2].

Ako računamo da je režimska represija (od 1991. pa do danas) iz Srbije izgnala oko tri miliona uglavnom mladih, sposobnih i visoko obrazovanih, koji na zapadu sigurno tržišno vrede bar US$100,000 po glavi – onda samo na ovome tržišnom gubitku ljudskog faktora, režimska vlast je oštetila Srbiju za oko US$300 milijardi (iz 1991.) što preračunato u sadšnju vrednost iznosi oko US$600 milijardi. Da bude još gore, likvidacijom/aukcijom fiksnog kapitala i materijanih dobara u sprezi sa zelenaškom restrikcijom obrtnog kapitala, režim je bar za još toliko obezvredio preostalih 70% ljudskog faktora Srbije[3].

Očigledno da za režimsku vlast u Srbiji uopšte ne postoje teritorijalne, nematerijalne i ljudske vrednosti srpskog naroda. A bez nematerijalnih i ljudskih vrednost, i ono nešto malo naših materijalnih dobara postaje bezvredan, otpadni materijal. Apsolutno nema smisla niti logike da režim (koji čini 1% stanovništva), samo radi svog parazitskog opstanka, silom prinude državnog aparata potpuno obezvređuje preostalih 99% stanovnika Srbije i primorava ih da svoje ljudske i materijalne vrednost ostvaruju van svoje rođene zemlje.

Sa sigurnošću možemo tržišno proceniti da je zadnjih 20 godina režimska vlast oštetila Srbiju i narod za minimum US$1,200 milijardi. Ako izdvajamo "sultanski devetak" našeg godišnjeg bruto proizvoda, trebaće nam sledećih 400 godina da taj gubitak nadoknadimo. Režim nam je ovim doslovno nametnu novo Kosovo i jad i bedu vekovnog robovanja. Sa lične/individualne perspektive, svako od nas je u zadnjih 20 godina oštećen za bar US$170,000. Dakle, svakog od nas režimska vlast košta bar US$8,500 godišnje, ili US$708 mesečno, ili US$24 dnevno, ili ti US$1 na sat. Još sada, za svoj reizbor, režim mi nudi mamac od kojih US$100 iz privatizacije Telekoma. Znači dobijam US$100 da bi za naredne 4 godine garantovano izgubio minimum US$34,000. Pa ko je onda ovde lud? Lud je sigurno onaj ko još čeka godinu dana da smakne ovakav režim sa vlasti.