Novi koncept za prevazilaženje ekonomske krize u Srbiji

 Poštovani građani, postignut je neformalni dogovor o uslovima novog kreditnog aranžmana između Međunarodnog monetarnog fonda i Vlade Republike Srbije. Pored veoma nepopularnih mera (najblaži termin za katastrofalne uslove koje ćemo prihvatiti), predočeno nam je svima da je to jedina mogućnost jer alternative nema. Ali alternative ima i pravo je vreme da se građani Srbije upoznaju sa istom. Tekst koji je pred vama sadrži nekoliko segmenata koji imaju za cilj da prikažu trenutnu situaciju, predloge, tj. uslove Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), posledice prihvatanja istih, i na kraju alternativni ekonomski koncept za prevazilaženje ekonomske krize u Srbiji.

Trenutna situacija

Pad industrijske proizvodnje nastavlja tendenciju sa kraja prethodne godine. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u januaru industrijska proizvodnja je manja za 17,1% u odnosu na januar 2008. godine i za 25% u odnosu na prosek 2008. godine. Prerađivačka industrija, koja sa 75,5% učestvuje u ukupnoj industrijskoj proizvodnji, beleži pad od 39,4% u odnosu na prosek 2008. godine, a posmatrano u odnosu na januar 2008. godine 24,5%. Tendencija pada u februaru i martu je još dramatičnija i očiglednija, i više nam nisu potrebni podaci da bismo to uočili.

Navodimo podatke koji se tiču izvoza. Izvoz (robe) iz Srbije smanjio se u januaru 2009. za 30% posmatrano u odnosu na januar 2008. godine. Posmatrano u apsolutnim iznosima to znači smanjenje izvoza sa 696 miliona dolara na 483 miliona dolara u januaru 2009. godine. Pri tome, izvoz robe iz Srbije u zemlje EU smanjio se za 30% u odnosu na januar 2008. godine. Statistički posmatrano, po nameni robe, izvoz repromaterijala zauzima najveće učešće u našem izvozu, i on se smanjio za 40% u odnosu na januar 2008. godine. Zašto su ovi podaci bitni? Zato što oslikavaju suštinu eksternih i internih problema sa kojima se susreće privreda Srbije. Učešće izvoza u zemlje EU iznosi 54%, a u zemlje centralne i istočne Evrope 33%. Ako uzmemo dramatično smanjenje uvoza u zemljama EU (u Nemačkoj je, na primer, u januaru 2009. uvoz smanjen za 20% u odnosu na januar 2008) i zemljama centralne i istočne Evrope, onda uočavamo da je „cunami“ ekonomske krize upravo zahvatio prostor Srbije. S obzirom na to da su zemlje EU suočene sa padom privredne aktivnosti, izvoz repromaterijala iz Srbije beleži strahovit pad, te je sasvim sigurno da ni u budućem periodu nećemo moći da računamo sa povoljnijim kretanjima u pogledu izvoza.

Unutrašnji problemi vezani su za problem finansijske nelikvidnosti u našem ekonomskom sistemu. Preduzeća se susreću sa domino-efektom u pogledu realizacije svojih finansijskih potraživanja. Svako svakom duguje i to veoma otežava privređivanje, i naravno, ima negativne efekte ne samo na izvoz već i na ukupnu privrednu aktivnost.

Što se tiče uvoza – a analiza uvoza robe je bitna kako sa stanovišta eksterne ravnoteže, tako i sa stanovišta prihoda u budžetu – takođe konstatujemo u januaru značajno smanjenje. Ukupan uvoz u januaru 2009. posmatrano u odnosu na januar 2008. godine smanjio se za 43%. Imajući u vidu da je naša prerađivačka industrija veoma uvozno zavisna, onda posebno zabrinjava smanjenje uvoza repromaterijala u januaru za 50%. Uvoz repromaterijala u januaru 2008. iznosio je 979 miliona dolara, a u januaru 2009. godine 493 miliona dolara. Ovaj podatak jasno ilustruje stepen usporavanja ukupne industrijske proizvodnje u Srbiji, a posebno pad prerađivačke industrije od 24,5%.

Šta se nalazi u pozadini ovih podataka?

Većina analitičara bi odmah odgovorila – problemi sa prihodnom i rashodnom stranom u budžetu. U pravu su, ali nije u tome suština problema. U pozadini ovih podataka nalaze se životi i životni problemi građana Srbije.

Problemi u realnom sektoru u vidu gorepomenutog pada privredne aktivnosti, i problemi u eksternom sektoru sa padom izvoza i uvoza, direktno su se odrazili na priliv finansijskih sredstava u budžet Srbije. Navodimo osnovne podatke u tabeli 1.

Tabela 1. Deo budžetskih prihoda u hiljadama dinara

Navedeni podaci u tabeli 1 prikazuju grubu ekstrapolaciju najbitnijih poreskih prihoda za 2009. godinu na bazi podataka o poreskim prihodima iz januara 2009. godine. U suštini, ekstrapolirani podaci o ukupnim poreskim prihodima u tabeli 1 očigledno su ekonomskoj vlasti poslužili kao platforma za pregovore sa MMF-om. Naime, premijer Cvetković je 26. marta na konferenciji za štampu konstatovao da prema projekcijama budžet u manjku iznosi oko 190 milijardi dinara. Tabela 1 upravo konstatuje da se ekstrapolirani podaci za ukupne poreske prihode razlikuju od projektovanih prihoda u budžetu za oko 158 milijardi, i ako na tu razliku dodamo zvanično projektovan deficit u budžetu, onda dolazimo do cifre od oko 200 milijardi dinara ukupnog minusa.

Mogao bih sada na bazi proračuna da analiziram pad ekstrapoliranih poreskih prihoda od oko 4,5 procentnih poena u odnosu na projektovane prihode u budžetu za 2009. godinu, i da konstatujem da su prihodi od PDV-a i akciza u strukturi doprineli padu od 2 procentna poena. Ali to bi bio pogrešan pristup, i tu analitičari greše! Jer nisu poreski prihodi smanjeni, nije došlo do evazije poreskih prihoda, bar ne još uvek. Poreski prihodi su uslovno manji od projektovanih jer je greška napravljena u startu pri projektovanju ekonomske aktivnosti za 2009. godinu. Nominalni bruto domaći proizvod (BDP) projektovan je na bazi procene u pogledu rasta realnog BDP-a od 3,5%. Tako smo došli do nominalnog iznosa BDP-a od oko 3,3 milijarde dinara koji je poslužio kao osnov za projekciju poreskih prihoda u 2009. godini. Sa druge strane tekući poreski prihodi u januaru 2009. godine bili su u skladu sa privrednom aktivnošću i otuda razlika na godišnjem nivou između ekstrapoliranih podataka i projektovanih poreskih prihoda u zakonu o budžetu za 2009. godinu.

Pre nego što nastavim sa analizom ukazujem na sledeće:

– u izveštaju MMF-a povodom odobravanja finansijskih sredstava Srbiji, 16 januara 2009. godine, MMF konstatuje da se očekuje realni rast BDP-a od 3,5% u 2009. godini (Press Release No. 09/12).

– šezdeset devet dana kasnije, 26. marta, na konferenciji za štampu povodom neformalnog dogovora o novom aranžmanu između MMF-a i Vlade Srbije, zvanični predstavnik MMF-a Albert Jager izjavljuje da će Srbija skoro sigurno zabeležiti pad u 2009. godini od -2%!

Da li je potrebno da naglasim da je to promašaj od 5,5 procentnih poena, i da smo na bazi tih loših procena formulisali i sprovodili našu ekonomsku politiku? I ne samo da je takva ekonomska politika uticala na živote naših građana. Našu sudbinu ponovo prepuštamo u ruke onih koji su nam već pokazali koliko su neozbiljni njihove procene i planovi!

Da je situacija alarmantna, moglo se uočiti i po ponašanju naših ministara na pomenutoj konferenciji za štampu. Naime, čak i pod pretpostavkom da će se ostvariti projektovani poreski prihodi vezani za carine i PDV na uvozne proizvode, a to znači da na ekstrapolirane ukupne poreske prihode na godišnjem nivou dodamo još oko 40 milijardi dinara, naš realni BDP uz projektovanu stopu inflacije od oko 10% je već sada na godišnjem nivou od -5%. A to je naša sadašnja realna aktivnost! Mere koje je Vlada preduzimala do sada nisu sprečile značajno usporavanje privredne aktivnosti. A šta predlaže MMF?

Paket mera (za) MMF

Za sada imamo samo zvanične informacije sa konferencije za štampu održane 26. marta, ali i na osnovu njih možemo dosta toga uočiti i svakako prokomentarisati. Šef misije MMF-a konstatuje „da projektovani budžetski prihodi nisu na planiranom nivou, pa se u budžetu stvara jaz, a zbog presušivanja inostranih izvora kapitala otvara se i veliki jaz u spoljnom finansiranju“. Stoga, pomenuta osoba konstatuje da je „neophodan veliki paket mera fiskalnog prilagođavanja kako bi se budžetski deficit ograničio na 3%, što je maksimalni nivo koji se može finansirati iz neinflatornih izvora“. Suzdržavam se da ne puknem od muke (jer ne mogu zamrzavanje plata i penzija da tretiram kao uštedu – u pitanju su životi ljudi!); ali idemo dalje.

Pogledajmo šta zapravo sadrži taj paket mera koji je uslov za odobravanje finansijskih sredstava od MMF-a. Prvo, povećanje deficita budžeta na 90 milijardi dinara, ali to ne znači i povećanje rashoda u budžetu. Naprotiv, povećanje deficita je posledica smanjenja poreskih prihoda, te je stoga kao druga mera neophodno dodatno smanjenje rashoda u budžetu od oko 67 milijardi dinara. Ali ni to nije dovoljno, pa se treća mera odnosi na povećanje prihoda od oko 34 milijarde kroz povećanje neoporezive osnovice na 12 hiljada dinara i povećanje poreske stope za 6% na nivo od 18% na sve plate, penzije, autorske i druge honorare. I jedna od poslednjih konstatacija na pomenutoj konferenciji za štampu, koja u stvari i nije mera, ali jeste pravi hit, jeste najava guvernera Jelašića da će 27. marta u Beču, uz podršku MMF-a, razgovarati sa predstavnicima matičnih kuća stranih poslovnih banaka da ne izvlače kapital iz Srbije (u međuvremenu je on to i uradio!).

Krenimo redom, dakle, prva mera. Projekcija deficita budžeta od 90 milijardi nije samo brojka, to je informacija da smo sada pri projekciji budžetskih prihoda i rashoda prihvatili konstataciju da ćemo po projekcijama MMF-a imati pad realnog BDP-a od -2% uz inflaciju od oko 10% na godišnjem nivou. A već smo konstatovali koliko su oni precizni u svojim projekcijama! No, dobro, idemo dalje.

Druga mera je prilično velikog opsega i odnosi se na više pozicija. Uštede u budžetu pronađene su na sledećim pozicijama:

• zamrzavanje plata i penzija – ušteda oko 13 milijardi dinara;
• smanjenje transfera lokalnim samoupravama – ušteda oko 15 milijardi dinara;
• smanjenje troškova Fonda za zdravstvo – ušteda oko 4 milijarde dinara;
• smanjenje za 40% troškova budžetskih korisnika koji ostvaruju i sopstvene prihode – ušteda oko 12 milijardi dinara;
• smanjenje rashoda za robe i usluge, što podrazumeva i zabranu novog zapošljavanja i ukidanje reprezentacije, službenih putovanja i slično – ušteda oko 18 milijardi dinara.

Sa ovim uštedama budžetski rashodi se smanjuju na nivo koji se kreće u opsegu od 680 do 690 milijardi dinara. Ali ni to nije dovoljno, te smo morali da posegnemo za trećom merom koja se odnosi na povećanje poreske stope za 6%. Na ovoj meri ćemo se malo duže zadržati. Po projekcijama ukupnih poreskih prihoda na bazi realnog pada od -2% i inflacije od 10%, procena Vlade je da će na ovaj način povećati prihode za 34 milijarde dinara i tako doći do ukupnih prihoda koji posmatrano u odnosu na rashode generišu već pomenuti deficit od 90 milijardi dinara.

Ovo je veoma opasna mera i ima nekoliko implikacija na koje bi trebalo ukazati. Prvo, gotovo svi ovu meru komentarišu sa stanovišta prihodne strane u budžetu, međutim poenta je na sasvim drugom mestu – možete je uočiti ako posmatrate Finansijski plan Republičkog fonda za penziono i invalidsko osiguranje (PIO) za 2009. godinu. Naime, u sklopu prihoda Fonda PIO socijalni doprinosi (osiguranika zaposlenih, osiguranika samostalnih delatnosti i osiguranika poljoprivrednika) projektovani su na nivo od 262 milijarde dinara (oko 56% ukupnih prihoda), a donacije i transferi iz budžeta na nivou od 189 milijardi dinara (oko 41% ukupnih prihoda). Pad privredne aktivnosti od -2% otvara „rupu“ kod prihoda od socijalnih doprinosa za oko 30 milijardi dinara, i povećanje poreza za 6% (uz dividende javnih preduzeća) ide upravo u pravcu neophodnog povećanja prihoda po osnovu socijalnih doprinosa. Ali to je u stvari igra brojeva („jo-jo“ efekat), i to veoma opasna igra! Nešto više od 500 hiljada penzionera imaće smanjenje penzije na osnovu ove mere. Na isti nominalni iznos penzija više će izdvajati u vidu doprinosa, tj. vraćati nazad u formi prihoda, da bi sledeći mesec dobili ponovo taj deo. Slična je situacija i kod svih ostalih budžetskih korisnika, tj. zaposlenih u javnom sektoru. Oni čija su primanja iz budžeta veća od 24.000 dinara imaće smanjenje plata. Na istu nominalnu platu uz promenjenu poresku osnovicu zaposleni će više vratiti nazad u budžet kako bi sledeći mesec dobili isti iznos. Tako reći kreira se vrsta „virtuelnog“ novca koji se vrti u krug. A privatni sektor? Ministar ekonomije Dinkić konstatovao je da će privatni poslodavci moći da se dogovore sa zaposlenima da li će se ta obaveza plaćati na teret poslodavca ili zaposlenog, ili pola-pola. Aha...baš će se oni dogovoriti u vreme ekonomske krize kada je gubitak posla neizvestan koliko i to da li će sutra osvanuti novi dan! Mera o kojoj trenutno diskutujemo dobila je naziv „solidarni porez“ i Vlada nas uverava da tom merom teret krize podnose više oni koji imaju veća primanja. To naprosto nije tačno! Najveći teret podnose penzioneri koji će imati umanjenje penzija, prosvetni radnici, zdravstveni radnici, zaposleni u pravosuđu, policiji itd... Nije tačno da će oni sa izrazito visokim primanjima podneti veći teret ekonomske krize na bazi ovog povećanja poreza. A da vam to potvrdim navešću vam dva člana Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Član 66 Zakona

Obveznik doprinosa koji je sam platio doprinose, odnosno kome je u njegovo ime i u njegovu korist plaćen doprinos iz osnovice koja prelazi najviše godišnje osnovice za kalendarsku godinu ima pravo na povraćaj tako više plaćenog doprinosa.

Član 67 (stav 2)

Procenjenu najvišu godišnju osnovicu iz stava 1 ovog člana čini petostruki iznos godišnje zarade ostvarene po zaposlenom u Republici u prethodnoj godini uvećan za procenjeni rast zarada u tekućoj godini.

Znači, oni koji imaju izuzetno visoka primanja imaće povraćaj finansijskih sredstava na osnovu gorepomenutih članova zakona o doprinosima. A ako uzmemo u obzir da će usled zamrzavanja plata u javnom sektoru i skoro izvesnog smanjenja u privatnom sektoru uslediti smanjenje prosečnih plata, onda će osnovica za povraćaj doprinosa u narednom periodu biti još niža. Da bi Vlada bila u pravu, ona mora da promeni dva gorepomenuta člana u zakonu o doprinosima, a nisam primetio da imaju takvu nameru.

Znam da ste nestrpljivi da vidite predlog novog ekonomskog koncepta, ali moram da se osvrnem na još jednu stvar, i trebalo bi sve ovo što smo kroz prethodnu analizu prošli shvatiti kao dobru podlogu za predlog koji ću vam predstaviti. Naime, zaparala mi je uši izjava guvernera Jelašića da su ciljevi monetarne politike inflacija oko 8% plus-minus 2%, a rast cena pod kontrolom države ne bi smeo da pređe 15%!?

Cene koje su pod kontrolom države obuhvataju:

• električnu energiju,
• naftne derivate,
• komunalno stambene usluge,
• usluge socijalne zaštite,
• saobraćajne usluge,
• PTT usluge,
• hleb, brašno, mleko, cigarete, lekove i ostalo.

Ako pogledate podatke tabele 2 razumećete šta mi je to „zaparalo uši“. Priznajem da nisam ekonomista koji samo gleda u brojeve i proračune, jer iza brojeva i proračuna vidim ljude sa kojima živim! Dakle, imamo zamrzavanje plata i penzija, i svakako smanjenje plata u privatnom sektoru usled mera koje ćemo prihvatiti, a guverner „se nada da rast cena pod kontrolom države neće preći 15%“!? Možete da zamislite kako će živeti građani Srbije ako usledi rast cena pod kontrolom države iznad 15%? To je direktan udarac, slobodno bih mogao reći nokaut, na životni standard građana Srbije. Ilustracije radi, u tabeli 2 prikazana su primanja građana u pojedinim gradovima u Srbiji (o drugim mestima možete se informisati na sajtu Republičkog zavoda za statistiku).

Tabela 2. Prosečne zarade po zaposlenom u 2008. po pojedinim mestima u dinarima

Izvor: Republički zavod za statistiku

Na kraju ove priče vezane za dogovor sa MMF-om moram još da se dotaknem hit izjave da će guverner uz podršku MMF-a razgovarati sa predstavnicima stranih poslovnih banaka povodom problema odliva kapitala iz Srbije. Prosto ne mogu da verujem da sam kao ekonomista doživeo da živim i radim u zemlji u kojoj ekonomska vlast vodi ekonomsku politiku na „časnu reč“! Prvo su ministru ekonomije predstavnici Fijata na „časnu reč“ obećali da će jednog dana proizvoditi neki automobil, a sada i predstavnici stranih poslovnih banaka guverneru NBS-a na „časnu reč“ garantuju kreditne aranžmane. Zaista, ako je to neka nova ekonomska doktrina, evo pridružujem se i na „časnu reč“ obećavam da ću jednoga dana platiti porez.

Posledice prihvatanja „pomoći“ MMF-a

Smatram da je procena MMF-a u pogledu smanjenja ekonomske aktivnosti od -2% već sada pogrešna. Kada bi se zadržao postojeći nivo ekonomske aktivnosti, verovatno bismo kraj godine dočekali sa padom od -4 do -5% na godišnjem nivou, pa čak i da u Vojvodini budu ostvareni jako dobri prinosi u poljoprivredi. Međutim, sa postojećim predlogom na stolu, od strane MMF-a i Vlade, bio bih jako zadovoljan ako bi na kraju godine smanjenje ekonomske aktivnosti bilo oko -4%, ali bojim se da to neće biti realno. Finansijska sredstva od MMF-a su „mrtve“ pare, a njihova pomoć nije lek za našu ekonomsku situaciju. Tri milijarde evra od MMF-a služe samo kao garant stabilnosti dinara, i taj novac neće dotaći našu privredu. Vlada će morati da se dodatno zaduži od ostalih inostranih poverilaca kako bi finansirala deficit budžeta. Na početku teksta ukazao sam na pad inostrane tražnje za našim proizvodima, a u nastavku teksta analiziranjem uslova MMF-a jasno je da će isti uticati na snažan pad domaće tražnje.

Znači imamo sledeću situaciju:

• realni sektor koji se susreo sa smanjenjem agregatne tražnje (domaće i inostrane),
• realni sektor koji ima velike probleme sa likvidnošću,
• realni sektor koji se susreće sa visokom cenom kapitala na finansijskom tržištu – najvišom u regionu,
• nema nagoveštaja značajnijeg smanjenja referentne kamatne stope,
• smanjenje životnog standarda kao posledica zamrzavanja plata, povećanja poreske stope i rasta cena kontrolisanih proizvoda,
• smanjenje zaposlenosti.

Ponovo ću se vratiti na fiskalni sektor: ovakva situacija podrazumeva nemogućnost plaćanja PDV-a, a o porezu na dobit da i ne govorimo, jer dobiti neće biti. Takođe, mora doći do otpuštanja radne snage, a to opet povlači smanjenje poreza na dohodak, i ujedno još veća izdvajanja u budžetu za socijalnu pomoć novonezaposlenima i njihovim porodicama.

Ekonomske mere Vlade koje se odnose na pomoć realnom sektoru ne pogađaju metu, jer finansijska sredstva ne dobijaju najugroženiji privredni subjekti, već oni koji su platežno sposobni. Uz to, Srbija je verovatno jedina zemlja koja subvencioniše deo nominalne kamatne stope kako bi privreda došla do povoljnijih finansijskih sredstava. A zašto? Zato što nas je kriza uhvatila sa jako visokom referentnom kamatnom stopom, koja više nema značajnu funkciju na kretanje inflacije, ali njeno smanjenje bi možda iniciralo delimičan odliv kapitala. Uhvaćeni smo u zamku! U takvoj situaciji ne možemo a da ne konstatujemo da povećanje poreske stope može uticati na evaziju poreza i značajno povećanje sive ekonomije. Sve napred navedeno uticaće na značajniji pad poreskih prihoda, te sam skoro siguran da će se do kraja avgusta ponovo pojaviti potreba za rebalansom budžeta. Šta ćemo tada da smanjimo, i koje mere ćemo tada prihvatiti u cilju našeg (sve) boljeg života – to već ne znam.

Međutim, kao što sam najavio, da ne bi ispalo da samo kritikujem, ovom prilikom ću predložiti ekonomski koncept za koji smatram da bi posrnuloj ekonomiji Srbije pomogao da prebrodi ekonomsku krizu, i održi ekonomsku aktivnost koja bi predstavljala podlogu za rast i razvoj nakon ekonomske krize.

Novi ekonomski koncept za prevazilaženje ekonomske krize u Srbiji

Novi ekonomski koncept bazira se na nekoliko ključnih elemenata koji putem različitih ekonomskih mehanizama imaju višedimenzionalno dejstvo s ciljem prevazilaženja negativnih efekata ekonomske krize na privrednu aktivnost i životni standard građana Srbije.

Osnovni elementi novog ekonomskog koncepta su:

• zamrzavanje cena domaćih proizvoda najmanje na period od 9 meseci nakon uspostavljanja novog koncepta,
• neophodna finansijska sredstva u iznosu od 3 do 3,5 milijarde evra – „živog“ novca,
• smanjenje referentne kamatne stope (kamatna stopa Narodne banke) do nivoa 4–5%,
• omogućiti napuštanje devizne klauzule kod kreditnog opterećenja građana i privrede za kredite odobrene kod poslovnih banaka u Srbiji,
• formiranje fonda za pomoć privrednim subjektima koji su direktno pogođeni negativnim efektima svetske ekonomske krize,
• povećanje plata u javnom sektoru (prosvetni radnici, zdravstveni radnici i ostali) za 10% u 2009. godini,
• povećanje penzija (osiguranika zaposlenih) od 10% u 2009. godini, ali za prvih 7 grupa, tj. do iznosa ispod 25 hiljada dinara kako bi se obezbedio dostojanstven život naših starijih građana,
• povećanje penzija (poljoprivrednika) od 10% u 2009. godini,
• zadržati istu poresku stopu i poresku osnovicu kako bi se sprečila evazija poreskih prihoda i povećanje sive ekonomije,
• suspenzija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) na određen period (ova mera opravdana je usled ekonomskih poteškoća).

Zamrzavanje cena domaćih proizvoda verovatno će se protumačiti kao neverovatan potez, posebno od pristalica neoliberalizma i pobornika slobodnog tržišta. Ali ne vidim zašto bi to bilo toliko neverovatno, i zašto je to manje prihvatljivo od zamrzavanja plata, ili recimo vođenja ekonomije na principu „časna reč“? Kada ideja bude predstavljena kroz konkretan ekonomski mehanizam uočiće se smisao ovog „neverovatnog“ poteza.

Pre nego što se pozabavimo samim ekonomskim mehanizmom prvo da se malo osvrnemo na projekciju budžeta, a u sklopu istog na predlog vezan za povećanje plata i penzija. Projekcija budžetskih prihoda izvršena je na osnovama pretpostavke realnog rasta od 1% i stope inflacije od 7%. Iako su domaće cene zamrznute na datom nivou, stopa inflacije beležiće rast u skladu sa mehanizmom prenosa uticaja depresijacije dinara na cene uvoznih proizvoda. Ukupni poreski prihodi na osnovu projekcije ekonomske aktivnosti i pretpostavke nemenjanja poreske politike, a uzimajući u obzir efekat suspenzije SSP-a i depresijacije dinara na prihode vezane za carine i PDV na uvozne proizvode, kretali bi se oko 610 milijardi dinara. Budžetski rashodi obuhvatili bi predloge Vlade u pogledu smanjenja potrošnje na već navedenim pozicijama (za nijansu nešto oštrije), ali ne i smanjenja potrošnje za plate i penzije. Rashodi za plate u budžetu povećali bi se za 18 milijardi dinara. Kod donacija i transfera za Fond PIO potrebno je povećanje od oko 27 milijardi dinara. Plate se povećavaju linearno, ali kod penzija je situacija drugačija. Naime, usled manjeg nivoa ekonomske aktivnosti prihodi na osnovu socijalnih doprinosa biće manji od projektovanih, te stoga povećanje penzija mora biti selektivno i u funkciji obezbeđivanja pristojnog životnog standarda najugroženijih penzionera. Stoga je projekcijom inkorporiran rast penzija prvih 7 grupa, tj. 10% se povećavaju penzije čiji je iznos ispod 25.000 dinara. Takođe, izvršena je projekcija povećanja penzija poljoprivrednih osiguranika za 10%. Na osnovu svih ovih činjenica potrebno je iz budžeta dodatno izdvojiti oko 27 milijardi dinara. Znači, uz drastično smanjenje svih ostalih rashoda, osim plata i penzija, rashodi budžeta iznosili bi oko 700 milijardi dinara, što nam daje deficit od 90 milijardi dinara ili nešto manje od milijardu evra.

U pogledu neophodnih finansijskih sredstava u iznosu od 3 do 3,5 milijardi evra potrebna je intenzivna i široka diplomatska ofanziva naše vlade i direktni razgovori sa Rusijom, SAD, Evropskom unijom, pa i Kinom oko neophodne finansijske pomoći. Finansijska sredstva mogu biti obezbeđena u formi kredita, ali i u vidu ulaska kapitala preko njihovih poslovnih banaka (tu prevashodno mislim na dolazak Siti banke, Moskovska banka već je prisutna u Srbiji, moguć je i odgovarajući aranžman sa kineskom razvojnom bankom). Intenzitet angažmana Rusije na izgradnji gasovoda Južni tok pokazuje da postoji interes strateškog pozicioniranja velikih igrača na ovom prostoru naročito na infrastrukturnim projektima koji se mogu realizovati i u formi privatno-javnog partnerstva.

Ekonomski koncept ima za cilj da prvenstveno kroz oživljavanje privredne aktivnosti vrati ekonomiju Srbije na kolosek održivog privrednog rasta i razvoja kojim bismo krenuli dalje po prestanku svetske ekonomske krize. Upravo zato je predložena mera smanjenja referentne kamatne stope, a samim tim i smanjenje kamatnih stopa na finansijskom tržištu, kao i pomoć Fonda za pomoć privredi, u funkciji obezbeđivanja neophodnih finansijskih sredstava za normalno odvijanje procesa proizvodnje. Povećanjem ekonomske aktivnosti rešava se nekoliko ključnih problema. Prvo, povećava se ponuda proizvoda na domaćem tržištu. Drugo, zadržava se lanac naplate PDV-a. Treće, zadržava se nivo zaposlenosti, a to podrazumeva da se ne smanjuju porezi na dohodak i dobit. Takođe, implicitno se smanjuju troškovi koje bi država imala u budžetu ako bi došlo do velikog talasa otpuštanja radnika. Povećanjem plata i penzija uz zamrzavanje cena na određen period takođe se rešava nekoliko problema. Prvo, štiti se standard građana Srbije. Drugo, povećava se tražnja za domaćim proizvodima. Naime, povećanje plata i penzija uz zamrzavanje cena i postepenu depresijaciju preusmeriće tražnju građana Srbije sa uvoznih na domaće proizvode, što će povoljno uticati na ekonomsku aktivnost. Treće, sprečava se širenje socijalnog nezadovoljstva koje može da preraste u socijalni bunt građana Srbije koji bi praktično onemogućio sprovođenje bilo kakve realne ekonomske politike.

U nastavku, da bismo pružili sliku efekata koje bi trebalo da postignu navedeni ključni elementi novog ekonomskog koncepta, predstavićemo sklop ekonomskog mehanizma koji pruža mogućnost za povećanje ekonomske aktivnosti.

Ekonomski mehanizam

Ekonomski mehanizam podrazumeva istovremeno dejstvo različitih mera ekonomske politike u različitim ekonomskim oblastima. Sinhronizovano dejstvo različitih mera nema jednokratne efekte, već nosi svoju dinamičku komponentnu tokom perioda primene mera. Projekcija rebalansa budžeta koja će uključiti pomenuti rast plata i penzija je mera iz oblasti fiskalne politike. Takođe, Vlada bi odmah morala da izvrši suspenziju „jednostrane primene“ SSP-a (suspenzija primene SSP-a je dozvoljena ako se pojave problemi u ekonomskom funkcionisanju – ko ne veruje u to, neka pročita tekst SSP-a). Dalje, neophodno je odmah obezbediti najmanje milijardu evra pomoći od gorepomenutih država, a nakon toga voditi pregovore o ostatku potrebnih finansijskih sredstava. Što se tiče monetarne politike, potrebno je odmah otpočeti sa postepenim smanjenjem referentne kamatne stope, i upravo taj potez pokrenuo bi dinamičku komponentu ekonomskog mehanizma sa svim svojim pozitivnim efektima na ekonomsku aktivnost tokom vremena. Pokušaću to da (pojednostavljeno) predočim kroz nekoliko iteracija.

1. Postepeno smanjenje referentne kamatne stope – smanjenje mora ići do nivoa od 4–5%.

Smanjenje referentne kamatne stope nije odluka na papiru, iza tog smanjenja stoje ekonomski mehanizmi, što u suštini podrazumeva nekoliko iteracija i dinamičku komponentu ekonomskog prilagođavanja održivom sistemu u vremenu ekonomske krize. Smanjenje referentne kamatne stope usloviće povlačenje poslovnih banaka iz već niskih repo-operacija i odlazak na devizno tržište.

2. Usled smanjenja referentne kamatne stope poslovne banke vršiće pritisak na deviznom tržištu u pravcu depresijacije dinara (bez obzira na „časnu reč“ datu guverneru NBS-a).

Naravno, postoji mogućnost izvlačenja kapitala i bez smanjenja referentne kamatne stope, ako centrale („majke“) poslovnih banaka koje posluju u Srbiji budu imale probleme u funkcionisanju na svojim matičnim tržištima (Austrija, Nemačka, Italija, Grčka, Francuska i dr.). Međutim, u svakom slučaju smanjenje kamatne stope može kreirati jak pritisak na deviznom tržištu. Odlazak kapitala ne može da se spreči, ali pritisak mora da se amortizuje kako ne bi došlo do pucanja finansijskog sistema, što podrazumeva niz mera NBS-a koje treba primeniti.

3. Aktivno učešće Narodne banke na fiksing sastanku.

Na fiksing sastanku Narodna banka mora da amortizuje jače pritiske u pravcu depresijacije i da dopusti postepenu depresijaciju, što znači trošak u vidu smanjenja deviznih rezervi...

4. Poslovne banke izvlače kapital iz Srbije – beg kapitala.

Otkupljene devize će svakako početi da „otiču“ u centrale poslovnih banaka sa stranom vlasničkom strukturom...

5. Ponovo smanjujemo referentnu kamatnu stopu.

Znači ulazimo u novu iteraciju...

6. Poslovne banke vrše pritisak na deviznom tržištu u pravcu depresijacije dinara

7. Narodna banka aktivno učestvuje na fiksing sastanku

8. Poslovne banke izvlače kapital iz Srbije – beg kapitala.

9. Sada je u igru potrebno postepeno ubacivati „nov“ kapital, a to su pomenuta finansijska sredstva od 3 do 3,5 milijarde evra „živog“ novca.

Finansijska sredstva koja se nalaze direktno na otvorenom računu države kod NBS-a (koji već postoji i koristi se za ulazak finansijskih sredstava ostvarenih prodajom kod velikih privatizacija) postepeno se uključuju u finansijski sistem ublažavajući pritisak na depresijaciju sa jedne strane, a sa druge strane omogućavaju realizaciju budžetskih rashoda i funkcionisanje Fonda za pomoć preduzećima koja su direktno pogođena negativnim efektima svetske ekonomske krize. Znači novac postepeno ulazi u sistem i neutrališe efekte izvlačenja novca iz sistema već pomenutih poslovnih banaka.

10. NBS preko fiksing sastanka i dalje reguliše postepenu depresijaciju.

Narodna banka i dalje preko fiksing sastanka dozvoljava postepenu depresijaciju, prodajući postepeno sredstva od tri milijarde evra.

11. Vlada ima mogućnost da neophodna finansijska sredstva za izvršenje budžetskih rashoda pribavi i prodajom dugoročnih hartija od vrednosti.

Finansijska sredstva države na računu kod Narodne banke direktno utiču na povećanje nivoa deviznih rezervi, što može uticati na poboljšanje kreditnog rejtinga zemlje, a samim tim i na povećanje atraktivnosti državnih hartija od vrednosti. Uz konstantno smanjenje referentne kamatne stope dugoročne hartije od vrednosti plasirale bi se po varijabilnoj kamatnoj stopi koja bi za 3 procentna poena bila veća od referetne kamatne stope.

12. Vlada dugoročnim hartijama od vrednosti može da pribavi i finansijska sredstva za finansiranje Fonda za pomoć preduzećima.

Finansijska sredstva Fonda za pomoć preduzećima odobravaju se onim preduzećima koja su pogođena efektima ekonomske krize, a u lancu imaju veliki broj dobavljača u procesu produkcije (prioritet). Finansijska sredstva ne bi se odobravala po principu „blanko čeka“. S obzirom na to da su u pitanju preduzeća koja zbog problema sa likvidnošću na finansijskom tržištu ne mogu da obezbede finansijska sredstva po tržišnim uslovima, država bi pored uslova u pogledu izrade plana ekonomskog i finansijskog oporavka preduzeća, insistirala na garanciji da preduzeće neće smanjiti broj zaposlenih, te na garanciji da će preduzeće uredno izmirivati svoje obaveze prema dobavljačima (kako ne bi došlo do lančanog efekta prenosa negativnih uticaja na ostale proizvođače u lancu reprodukcije). Da bi obezbedila poštovanje datih garancija, država bi morala da se obezbedi i učešćem u strukturi kapitala preduzeća u zavisnosti od iznosa koji odobrava. To bi omogućilo da u slučaju neispunjavanja obaveza iz napred definisanih uslova preduzeća budu oštro sankcionisana primenom vrlo primenljivih i efikasnih mera.

13. Kada se referentna kamatna stopa smanji na jednocifren nivo, omogućiti napuštanje devizne klauzule kod kreditnog opterećenja građana i privrede za kredite odobrene kod poslovnih banaka u Srbiji.

Ovde je osnovno pitanje gde je interes poslovnih banaka da pristanu na ovaj potez. Prvo, nominalna kamatna stopa, na obaveze po osnovu uzetih kredita, sigurno će biti veća za nekoliko procentnih poena od referentne koja će biti na nivou od 4–5%. Drugo, domaće cene bi bile zamrznute najmanje 9 meseci, što znači da bi realna kamatna stopa bila nešto manja od nominalne i to zbog rasta cena uvoznih proizvoda usled postepene depresijacije dinara. Znači, ono što bi bankare trebalo da interesuje jeste realna kamatna stopa, a ona će biti i dalje visoka, i daleko veća od realne kamatne stope u razvijenim zemljama koje kroz nisku realnu kamatnu stopu pokušavaju da pokrenu tražnju i potrošnju. Treće, ova situacija može da pokrene i vraćanje kapitala u Srbiju, što bi usporilo depresijaciju – ali nikako se ne sme sprečiti depresijacija dok ne dođemo u stanje realnosti (dinaru se mora vratiti snaga na domaćem tržištu, i oduzeti snaga na inostranom tržištu), a to znači da se mora uvesti mesečna kontrola ulaska kapitala u Srbiju. Smanjenjem kamatnih stopa kod poslovnih banaka prestala bi potreba za subvencionisanjem kamatne stope od strane Vlade. Na taj način privreda bi lakše dolazila do potrebnih finansijskih sredstava, a Vlada bi finansijska sredstva koja sada troši za ovu namenu mogla mnogo pametnije da iskoristi.

Na kraju, navešćemo koji su očekivani efekti ekonomskog mehanizma koji je predočen, iz čega se vidi i smisao koncepta.

Efekat primene koncepta na privredu i stanovništvo Srbije

Uticaj Fonda za pomoć preduzećima, niže kamatne stope, depresijacije i rasta plata

Izvoz na razvijena tržišta, posebno na tržište EU biće pogođen smanjenjem tražnje, što će uz rast obaveza po osnovu servisiranja kredita uzetih u stranoj valuti dovesti preduzeća u već opisanu, nepovoljnu situaciju, i tu će pomoć Fonda biti neophodna u procentu u kojem će izvoz biti smanjen. Povoljna okolnost je što će kamatne stope biti niže, što uz garancije države može da održi izvoznike i njihove dobavljače u procesu proizvodnje. Takođe, postepena depresijacija i zamrzavanje cena stvaraju potencijalnu mogućnost izvoznom sektoru da preusmeri svoju ponudu na tržišta manje razvijenih zemalja i time nadomesti smanjenje tražnje iz razvijenih zemalja. Naravno, i tu treba biti oprezan sa procenama jer će kriza i u tim zemljama biti na vrhuncu i sa izrazitim problemima u plaćanjima. Ali uz adekvatnu podršku recimo „Srpske izvozne banke“ (potreba za takvom bankom postoji već duže vreme) moglo bi se obezbediti nesmetano funkcionisanje ovih preduzeća. Proizvođači na domaćem tržištu susrešće se sa povoljnijom situacijom jer se usled depresijacije ublažava pritisak konkurencije iz inostranstva, što uz suspenziju SSP-a i rast tražnje usled rasta plata omogućava veće prihode od prodaje i nesmetan proces proizvodnje. Na taj način nisu ugroženi prihodi od poreza na dobit i dohodak stanovništva, a imamo i lanac PDV-a u procesu produkcije. Problem može biti uvozna komponenta, ali to se sada već lakše rešava kroz niže kamatne stope na finansijskom tržištu.

Postepena depresijacija i smanjenje kamatne stope

Poenta je u tome da se dinaru vrati snaga na domaćem tržištu, a oduzme snaga na inostranom tržištu. Depresijacija će svakako povećati obaveze građana po osnovu plaćanja kamata na kredite vezane za evro ili švajcarski franak, ali smanjenje kamatne stope i mogućnost prelaska na servisiranje obaveza u dinarima na osnovu domaće nominalne kamatne stope drastično će smanjiti opterećenje u budžetu građana. To, pored zamrzavanja cena i uz projektovan rast plata, podiglo bi tražnju za domaćim proizvodima i usporilo tražnju za uvoznim proizvodima. Naravno, ovo ima implikacije i na realni, i na fiskalni sektor, kao i na situaciju u platnom bilansu.

Realni sektor napokon dobija tražnju za svojim proizvodima, što mu omogućava da održi proizvodnju, a samim tim i zaposlenost. Lanac PDV-a nije ugrožen, a država se delimično rasterećuje od socijalnih problema koji bi nastali povećanjem nezaposlenosti. Menja se struktura PDV-a, povećava se postepeno učešće PDV-a na domaće proizvode, a smanjuje učešće PDV-a na uvozne proizvode (što i jeste kvalitet). U pogledu platnog bilansa očekuje se smanjenje uvoza luksuznih proizvoda i druge robe za koju odlazi poprilično velika suma novca, a od koje korist ima nekoliko velikih uvoznika, pri čemu štetu trpi država.

Najveći pozitivan efekat je obezbeđivanje životnog standarda većine naših građana. Ovaj koncept ne garantuje vam da ćete ići u inostranstvo na letovanje, niti da ćete kupovati strane automobile, niti LCD televizore, ali o tome građani Srbije, penzioneri, prosvetni radnici, policajci, itd. danas i ne razmišljaju. Ovaj koncept vam garantuje tri obroka dnevno, garantuje vam da ćete moći da platite svoje račune, da školujete svoju decu, garantuje penzionerima da će moći svojim unucima da kupe domaću čokoladu i što je najvažnije, garantuje da građani Srbije neće morati da ponovo proživljaju „devedesete“ i da neće morati da se odreknu svojih nadanja u „bolje sutra“, jer ako budemo pametno radili ono će jednog dana i doći.

Srbijo, probudi se!

Na kraju, zahvaljujem se svima koji su imali strpljenja da tekst pročitaju do kraja. Tekst predstavlja grubu skicu ideje i očekivanih efekata novog ekonomskog koncepta za prevazilaženje ekonomske krize u Srbiji, ali i kao takav je daleko detaljniji od objašnjenja Vlade u pogledu efekata mera koje ona primenjuje. Predlog je namenjen javnosti Srbije i kreatorima ekonomske politike. Očekujem reakcije na predlog i otvoren sam za dalju argumentovanu diskusiju, jer – dopustite mi da budem pomalo subjektivan – trenutno u Srbiji ne postoji važnija tema od toga kako da prevaziđemo ekonomsku krizu u kojoj se svi zajedno nalazimo. Cena neuspeha bi bila suviše visoka i za nas i za buduće generacije ako bismo sebi dopustili da budemo nezainteresovani posmatrači.

(Autor je doktor ekonomskih nauka, stručnjak za međunarodne finansije)