Ozbiljno, kako oni uopšte misle da se izvuku?

Mnogi političari širom Evrope, kada govore o ekonomskoj krizi u EU, govore o tome da je najgore prošlo. Mi im ne verujemo. Političari ne nude ozbiljan odgovor, obrazloženje, ni argumentaciju. Pa, kako će se kriza Evrozone stvarno okončati?

Da vidimo, šta o tekućoj krizi već znamo. Da podsetimo, Evrozona obuhvata zemlje EU koje koriste zajedničku valutu.

Znamo da su zemlje EZ (Evrozone) među najzaduženijima na svetu. Velika zaduženost je teret koji se lakše nosi kada je privreda dinamična. Ako nije, zaduženost postaje nakovanj oko vrata u hladnoj vodi. Da se ne bi udavile, članice EZ moraju biti jako privredno dinamične, ne u pore đenju jedna sa drugom, već u svetskoj utakmici. Danas to nisu.

Kao i kod drugih restrukturiranja, i Evrozona mora menjati pravni oblik. Pre svega da bi potrebni potezi imali legitimitet, ali i dovoljnu trajnost kako bi željeni efekat bio ostvaren.

Znamo da zemlje EZ imaju ogromne potrebe za svežim kapitalom u 2011. godini. Pogotovo neke članice, sve poznatije kao “periferija” EZ. Da ne licitiramo apsolutnim iznosima, budući da su ogromni brojevi u pitanju, pogledajmo novčane potrebe (za 2011 g.) izražene u procentima nacionalnog bruto proizvoda: Portugal 20,5%, Španija 19%, Italija 24,5%. Ima razvijenih privreda i sa znatno višim procentima, kao SAD 27% ili Japan sa 59%, ali poverenje zajmodavaca prema zemljama “periferije” EZ je narušeno, a u toj situaciji potrebne sume deluju zastrašujuće. Pogotovo na investitore.

Ne ohrabruje ni činjenica da je značajan udeo kapitala već plasiran u “periferiju” EZ iz stabilnijih zemalja EZ (a pominje se zbirna brojka od 1.200 milijardi evra koliko su banke iz Nemačke, Francuske i Britanije plasirale na “periferiju”), pa već plasiran novac koči novi odliv.

Znamo da je članicama EZ teže da svoje privrede učine konkurentnijim činjenicom postojanja zajedničke valute. Koliko je ovo važno u današnjem trenutku možemo videti i po upadljivom oklevanju članica EU koje ne dele evro da u njega uđu (sa izuzetkom Estonije). Devalvacija valute nije jedino rešenje za podizanje konkurentnosti, ali je bitno oružje u arsenalu koji drugi imaju u rukama, a zemlje EZ nemaju.

Znamo da je kvalitet života u zemljama EZ sjajan i da je veoma malo ljudi na celom svetu koji ne zavide srećnicima, žiteljima EZ. Takav kvalitet života ima svoju cenu.

Za potrebe ovog teksta nije nužno razmatrati i druge parametre, kao nezaposlenost ili demografiju, mada one svakako bitno utiču , kako na problem tako i na resenja.

Koji su mogući raspleti?

Ovde se nećemo baviti alternativnim stazama, na koje ukazuje istorija, recimo, mogućom pojavom nove tehnologije u Evropi koja suštinski menja i unapređuje postojeću ekonomsku strukturu. Ili, velikim ratom koji mobiliše sve resurse zemalja učesnica uz eliminaciju nezaposlenosti i ukupnog socijalnog problema.

Šta se u EU radi i u šta se ulaže ogroman napor, kolike su šanse za rezultat i boljitak? Analiza ovoga tipa ima smisla samo ukoliko se sve opcije dopuštaju, mada verovatnoće istih ne moraju biti jednake. Naravno, opcije ne isključuju jedna drugu, kombinacije dve ili više njih su moguće, čak verovatne.

Restrukturiranje ili strukturalna reforma EZ

Kao i kod drugih restrukturiranja, i Evrozona mora menjati pravni oblik. Pre svega da bi potrebni potezi imali legitimitet, ali i dovoljnu trajnost kako bi željeni efekat bio ostvaren.

Već ovde imamo problem: kako pomiriti dodatnu centralizaciju (kao kod uvođenja više centralne kontrole pravljenja budžeta, potom budžetske kontrole, pa izdavanja jedinstvenih euroobveznica itd.), sa manjom centralizacijom i ekonomskom inovativnošću potrebnom za nalaženje načina za izlazak iz krize pojedinih država i privrednih subjekata? Kako ove suštinski suprotne procese usmeriti u pravcu cilja i još naći zadovoljavajuće pravne forme?

Već smo pominjali jedinstvene evroobveznice. Tu obveznicu bi plasirala CEB (Centralna evropska banka), i ova obveznica bi rizik otplate prebacila na EZ, sa pojedinačnih članica – zemalja izdavaoca obveznica, kao što je sada slučaj. EZ jedinstvenu obveznicu zasad još nema.

Restrukturiranje znači i kontrolu i smanjenje budžetskih deficita. Intenzivno se radi na proizvođenju potrebnih brojki za budžete sledećih godina. Primena usaglašenih brojki srešće susretno nekoliko ogromnih problema. Prvo, prihvatanje i odobravanje stezanja kaiša od ukupnog stanovništva zemalja članica, a naročito slojeva koji će biti više pogo đeni kresanjima troškova.

Potom, prikupljanje dovoljno sredstava na prihodovnoj strani fiskusa, u uslovima minimalnog rasta privrede, ili čak stagnacije, negde u EZ i pada.

Istovremeno, veća centralizacija EU povlačiće i nove troškove, koje, opet, moraju podneti poreski obveznici EU, a u uslovima generalnog stezanja kaiša.

Na kraju, već odobreni paketi pomoći, kao i novi,koji će neizbežno morati, ne samo da se odobre, već i da se stvarno finansiraju. Svi ovi fondovi moraju imati stvarno pokriće, a taj izvor u stvarnom svetu ne može biti samo spoljno zaduživanje.

Vezano za prethodnu tačku, restrukturiranje EZ znači i kontrolu inflacije. Danas je EZ bliža imanju problema deflacije, ali pritisak na budžete, uz smanjenu mogućnost spoljnog zaduživanja, mogao bi inflatorno delovati. Građanima Srbije dobro je poznat ceo proces, sa sve hiperinflacijom, iz nedavne prošlosti.

Već smo pominjali jedinstvene evroobveznice. Tu obveznicu bi plasirala CEB (Centralna evropska banka), i ova obveznica bi rizik otplate prebacila na EZ, sa pojedinačnih članica – zemalja izdavaoca obveznica, kao što je sada slučaj. EZ jedinstvenu obveznicu zasad još nema. Do sada stabilne članice nisu bile zainteresovane da garantuju dugove ostalih. Danas se čini da je opšta garancija jedino što će ubediti strane investitore da će svoje buduće uloge naplaćivati, bar kada je “periferija” u pitanju. Da bi neko u EZ prihvatio ogromnu, a bezuslovnu obavezu, sigurno će tražiti mnogo, što do sada nije imao, za uzvrat. U izgledu je krupno restrukturiranje odnosa među članicama.

Reprogramiranje obaveza članica EZ

Da li je iko ozbiljan u poslednjih četrdesetak godina mogao da prozbori te reči u kontekstu zapadne i severne Evrope?

Za mrmljanje u tom smislu još pre par godina bi sledila ludačka košulja i mesto u duševnoj bolnici.

Ironično, baš reprogram obaveza, mogao bi olakšati prezaduženima iz EZ, da uz ispravnu procenu kuda,kako i čime dalje sa nacionalnim ekonomijama uhvate slamku spasa za svoje privrede. Naravno, relativno najveći gubitak bi morali da prihvate baš investitori koji nisu iz EZ, ako se slažemo da su ulagači iz zemalja EZ do sada imali više koristi od drugih (onih van EZ), ne samo po osnovu naplaćenih anuiteta (gde su izjednačeni) već činjenicom života i rada u lepom delu sveta.

Znači, neko iz zemlje bez savršene infrastrukture i društvene nadgradnje koje uživa EZ, prihvatio bi da za svoj račun finansira dalji život EZ bajke, posle vekova kolonijalne i neokolonijalne zloupotrebe ?

Pobornici reprograma obaveza možda mogu razmišljati o reprogramu, ali, realno, samo u okviru same EZ, ili, možda EU. Ovaj, suženi, obim reprogramiranja, sasvim sigurno, nije dovoljno velik. To čini ovu opciju manje realnom.

Napuštanje zajedničke valute

Ovo je tema o kojoj smo već pisali, možda treba rekapitulirati prednosti i nedostatke u dva pasusa. Zamislimo da u uslovima zajedničke valute smanjenje troškova (pre svega plata, ali i drugoga što utiče na konkurentnost) dostigne nivo koji ljudi u zemljama članicama EZ više ne žele ili ne mogu da trpe.

Ako bi članica istupila iz EZ, pogodnost bi bila devalvacija nove valute, čime izvoz robe i usluga postaje konkurentniji za procenat devalvacije. Ukoliko je privreda zemlje relativno zdrava, povećan izvoz obezbeđuje dodatni prihod za servisiranje dugova, kako budžeta, tako i privrede.

Nedostaci su brojniji. Bekstvo kapitala iz takve zemlje, stranog i domaćeg, kako bi se izbegao gubitak na novoj domaćoj valuti koja bi gubila vrednost. A mora je gubiti, kako bi privreda bila konkurentnija, zato se upravo iz zajedničke valute i beži. Sledi povećan teret servisiranja dugova, jer nova valuta gubi vrednost. Sledi potpuni prestanak priliva kapitala iz inostranstva.

Paradoksalno, ali čak i članice koje nemaju razloga da beže iz zajedničke valute trpele bi posledice. Recimo, njihove nove valute, baš kao faktor stabilnosti u okruženju devalvacija, dobijale bi na vrednosti, i time umanjivale konkurentnost privrede.

Ovako sagledana mogućnost napustanja EZ ne čini se realnom.

Ako smatramo da smo pretpostavili sve opcije realno na raspolaganju EU I EZ, moramo zaključiti da suštinska reforma EZ I EU jedina može dovesti do kakvog-takvog raspleta, uz očuvanje Unije. Ovaj proces će se završiti dramatično drugačijom zajednicom od one koju smo imali 2007. godine, ili one koju imamo danas.

Ako smatramo da smo pretpostavili sve opcije realno na raspolaganju EU I EZ, moramo zaključiti da suštinska reforma EZ I EU jedina može dovesti do kakvog-takvog raspleta, uz očuvanje Unije. Ovaj proces će se završiti dramatično drugačijom zajednicom od one koju smo imali 2007. godine, ili one koju imamo danas.

Kakve su šanse da se Srbija (s)nađe u tom novom organizmu? Koje nove uslove za učlanjenje i opstanak unutar EU treba očekivati?

Danas na ova pitanja nemamo odgovore, ako izuzmemo demagogiju.

Jedno je sigurno, da će novi uslovi za Srbiju, pre svega iz ekonomske sfere, dakle privrede, finansija, zakonodavstva i pravosuđa, biti višestruko zahtevniji nego što su to sada, krajem 2010 godine.