Poljoprivreda i selo - pravo na nadu Srbije

Konačno građani Srbije imaju pravo na bar neku nadu. Postignuto je apsolutno jedinstvo svih političkih stranaka u Srbiji. Poljoprivreda i selo[1] su jedina realna šansa da u nekom kraćem roku počnemo da izlazimo iz stanja sveopšteg privrednog haosa. Po jednima, privredne i ostale dubioze su posledica politike devedesetih, a po drugima dve hiljaditih godina. I ako ostavimo po strani ko (i kako će) odgovarati, kako i zašto nas je doveo do stanja, u kome smo po većini parametara na poslednjem mestu u Evropi (čak i Albanije je ispred), mora se pronaći najbrži i najefikasniji način da jedini do kraja neizraubovani resurs stavimo u funkciju, olakšamo položaj i ukažemo na mogući početak izlaska iz sveukupnih problema građana Srbije. Poljoprivreda i selo, u okviru ukupne ekonomske politike, moraju se proglasiti za apsolutne prioritete u postepenom ekonomskom oporavku Srbije. Saznanje da i UN, MMF, FAO potvrđuju predviđanja nezavisnih stručnjaka da će se svetski trend poskupljenja hrane nastaviti bar u 40 narednih godina, daje za pravo da selo i poljoprivredu posmatramo, kao odlučujući resurs kojim danas raspolažemo i možemo bitno uticati na našu budućnost. Uz konstataciju da je i sada 90% (oko 4.200.000 hektara) obradivog poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu individualnih vlasnika i države, i da je to resurs u kome svojim merama država može odlučujuće da deluje, apsolutno je nužno i opravdano da se najviše društvenih potencijala usmeri u tom pravcu i to postane nacionalni poduhvat sa svim prioritetima, a ne samo posao nekog pojedinačnog ministarstva.

Stvaranje Nacionalne razvojne banke, kao i specijalizovane banke za razvoj poljoprivrede, neophodni su preduslovi kojima može da se kanališe finansijska potpora ovom projektu.

Pošto je javno i jasno od svih stranaka ova činjenica prihvaćena, nadam se da nečija politička sujeta neće biti prepreka ostvarivanju projekta koji, osim što omogućava relativno brzi početak oporavka sveukupne privrede, stvara i preduslove za izvlačenje Srbije i njenih građana iz dužničkog ropstva u koje smo uvučeni. U okviru globalnih istorijskih promena,koje se odigravaju svuda po svetu, imamo jedinstvenu priliku da Srbiju revitalizujemo nacionalno, demografski i ekonomski. Trajno raskidanje sa dosadašnjom praksom i povlađivanje virtualno stvorenim „elitama“, u svim oblastima društva, pokazaće jasan zaokret ka efikasnijim društvenim i ekonomskim merama, u skladu sa univerzalnim (međunarodno definisanim) principom održivog razvoja, svih segmentima društva, a naročito u poljoprivredi. Da bi uopšte mogao da počne ovaj proces, potrebno je osigurati da približavanje EU, ne ugrozi da se jedini još preostali privredni resurs, poljoprivredno zemljište, rasproda finansijski moćnijim centrima, i tako nanese nesaglediva šteta narodnim i državnim interesima ove i pogotovo sledećih generacija. Zaustavljanje ovog procesa biće jedan od važnijih segmenata ovog delovanja

Stvaranje društvenog sistema (bez robovanja nasleđenim stereotipima), sa svim potrebnim segmentima, mora početi uređivanjem zakonskih okvira Zakoni o državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, vladi, budžetu, monetarnoj i fiskalnoj politici, poljoprivredi, ali i o radu, zdravstvu, obrazovanju, osiguranju i ostali, stvaraju se sistemski preduslovi koji će garantovati svima koji žele (moraju) da svoj život i budućnost svoje dece vežu za selo i poljoprivredu, imaju bar približno iste preduslove da ekonomski i društveno prosperiraju kao i građani Srbije koji rade u drugim sektorima.

Stvaranje Nacionalne razvojne banke, kao i specijalizovane banke za razvoj poljoprivrede, neophodni su preduslovi kojima može da se kanališe finansijska potpora ovom projektu. Sredstva koja budu na raspolaganju svim segmentima poljoprivredne proizvodnje biće iz izvora koji garantuju dugoročno i podsticajno finansiranje (Nacionalna razvojna banka Srbije). Posebno je to potrebno kod uvođenja najnovijih naučno tehnoloških dostignuća, i organizovanja proizvodnja, naj produktivnijih u celom svetu. Potrebnu visinu i dinamiku obezbeđivanja sredstava, i njihovo apsolutno svrsishodno trošenje, obezbediće se najstrožom kontrolom, i drastičnim sankcionisanjem svake zloupotrebe. Saradnja svih delova izvršne vlasti u realizaciji ovakvih programa neophodan je uslov da bi efekti mogli da se veoma brzo osete u društvu i da građani imaju razloga da u tome što aktivnije učestvuju. Zahtevi koje selo i poljoprivreda postavljaju pred sektore nauke, zdravstva, ekologije, obrazovanja, industrije, vodoprivrede i ostalih oblasti dodatno će biti podsticaj tim oblastima da pronalaze potrebna rešenja, a samim tim da sebe i celokupno društvo snažno povuku napred novim 21. veku primerenim saznanjima. Višedecenijska prednost koju je naša nauka imala u oblasti poljoprivrede nerazumnom politikom je izgubljena. Zato je jedan od osnovnih prioriteta usmeravanje ka novim usavršavanjima naših naučnika i naučnih institucija, koji u poljoprivredi ne retko imaju rezultate u samom svetskom vrhu (proizvodnja semena). Osnovna znanja i vrhunska naučna dostignuća saglasno novim moćnim obrazovnim tehnologijama 21. veka, biće ugrađena u celokupni novo uspostavljeni sistem obučavanja i obrazovanja svih sadašnjih i budućih stanovnika sela.

Najveća armija nezaposlenih, takozvanih tranzicionih gubitnika u Srbiji, dobiće šansu, da svojim pozitivnim odnosom prema radu, za novu realnu mogućnost produktivnog zapošljavanja. Sinhronizovana društvena aktivnost omogućila bi da stotine hiljada nezaposlenih ljudi sebi i svojoj porodici obezbedi u bliskoj perspektivi normalnu egzistenciju. Stvaranje uslova za normalan život ljudi na seoskim područjima počinje gradnjom kvalitetne infra strukture. Pod infrastrukturom podrazumeva se ne samoputna, vodovodna, kanalizaciona, električna već i najsavremenija informatička. To će zajedno sa novim zdravstvenim, obrazovnim i socijalnim sistemom (prema veličini, položaju i geografskim uslovima, kao na primer na Aljasci) biti sastavni deo novog izgleda i funkcionisanja naših sela. Svako ko reši da život nastavi na selu ili se vrati u njega mora da pored mogućnosti da zdravije i lepše živi (što je već svetski prihvaćena činjenica), ima i mogućnost korišćenja svih tehnoloških prednosti života u 21. veku. To će svakako bitno uticati i da se rešavaju neki gorući komunalni problemi svih većih gradova u Srbiji pogotovo Beogradu.

Seosko gazdinstvo preduzetničkog tipa predstavljao bi temelj razvitka poljoprivrede u Srbiji. Povratak propalih radnika na selo, a o njima niko ni socijalno, ni ekonomski, ni politički ne vodi računa, jeste neminovnost koja je već počela. Poljoprivredni proizvođači moraju imati status profesionalaca u tržišnom privređivanju. Potrebno je njihovo profesionalno i sindikalno povezivanje i udruživanje. Porodično gazdinstvo se u svim aspektima mora izjednačiti sa statusom i položajem drugih privrednih subjekata u zemlji. Kako bi se što više iskoristi potencijal srpskih sela mora se organizovati novi sistem zadrugarstva.Zadrugarstvo ima svoje korene u našem selu preko 150 godina. Višedecenijsko zapostavljanje zadruga (ne samo poljoprivrednih), i njihovo ekonomsko uništavanje, dovelo je do gubitka prirodnih udruživanja zainteresovanih pojedinaca, za kako se u svetu pokazalo (Norveška, Italija, Holandija, Engleska, Danska...) najvitalniji oblik efikasne i produktivne ekonomije. Zadruge i zadrugarstvo bi, po novom modelu naprednog angažovanja državnih organa i ostalih subjekata agreara, postalo osnov sigurnosti proizvodnje i plasmana poljoprivrednih proizvoda i stabilnosti seljačkog gazdinstva. Štedno-kreditne zadruge u okviru zadružnog sistema mogle bi postati produžena ruka domaćeg finansijskog sistema i način da se iz primarne emisije najjeftiniji novac kanališe u poljoprivredu. Srbija bi trebalo da nezavisno vodi svoju monetarnu politiku sa ciljanom inflacijom oko 8%, kao što je to radio Japan u vreme početka svog svetski priznatog ekonomskog uspona. Garantovana cena poljoprivrednih proizvoda, funkcionalne robne rezerve, kao i mreža skladišta, hladnjača i tržnica, od zadrugara izgrađenih, je osnov ekonomske efikasnosti zadrugarstva. Ovakve zadruge podređuje poslovanje interesima osnivača i predstavlja specifičan nevladin društveno ekonomski sektor.

Država Srbija ima kapacitete da izgradi, opremi i na celoj teritoriji postavi velike centre (hladnjače i skladišta) kojima mogu da tu masovnu proizvodnju podstaknu i podrže.

Za stabilnu poljoprivrednu proizvodnju, sa stanovišta proizvođača, osnovni preduslov je obezbeđivanje stabilnih i poznatih uslova rada, pre svega garantovanih cena. Država Srbija ima kapacitete da izgradi, opremi i na celoj teritoriji postavi velike centre (hladnjače i skladišta) kojima mogu da tu masovnu proizvodnju podstaknu i podrže. Da bi to moglo da funkcioniše, potrebno je pre svega obezbediti tržište na kome će naša izuzetno kvalitetna (45 uprednik geografske širine, četiri godišnja doba, zemljište vulkanskog porekla) poljoprivredna proizvodnja moći da se proda, pre svega prerađena i savremeno upakovana. Zato je neophodno organizovati takav sistem prodaje (komore, ambasade, privatnici) kojim ovo naše zlato sa njiva, zbog svog kvaliteta, može da se proda u najpovoljnijim trenucima na svetskoj pijaci (Rusija, EU, Bliski istok) . Pored stotina od države organizovanih prodavaca (i plaćenih po učinku) očekujem i veliku podršku i lično angažovanje jakog privatnog sektora koji u tome može da prepozna veliki sopstveni interes (Delta...). Ovakav sistem rada obezbediće i veoma dobru efikasnost i ekonomičnost naše poljoprivrede koja će se sretati sa sve većom i organizovanijom konkurencijom u EU (zašto do sada ovako očigledna mogućnost nije zaživela?) i svetu. To naravno istovremeno podrazumeva da je nemoguće izdržavati ovoliki, sada postojeći, državni aparat (potrošnju) i biti konkurentan. Ostvarivanje masovne kvalitetne poljoprivredne proizvodnje, omogućava da se stanovništvu ponudi jeftina hrana (preduslov za čak i biološki opstanak naroda, ovog trenutka doveden u pitanje), obezbedi sirovinska osnova za najjednostavniji način obnavljanja prehrambene industrije (kao najlakšeg postepenog oblika reindustrijalizacije i masovnog zapošljavanja u pratećim delatnostima) i ostvarivanje viškova koji se mogu plasirati u izvoz (osnovna potreba prezadužene zemlje). Povećana poljoprivredna proizvodnja takođe podrazumeva i velike količine nus-produkata koje mogu služiti za proizvodnju toliko potrebne zelene energije iz obnovljivih izvora. Jeftina hrana je i glavni osnov za prilagođavanje i navikavanja na prosečne plate koje će sve više biti diktirane cenama radne snage u Africi i Aziji.

Da ne bismo ostali samo na suvoparnim idejama bez kvantifikacije, navešću šta na primer može da se uradi. Zvanično u Srbiji postoji 4,2 miliona hektara obradivih površina, od kojih se po nezvaničnim podatcima ne obrađuje (zaparloženo) oko 1,5 milion. Počelo bi se sadnjom svakog komadića neobrađene zemlje, kao na primer u Kini. Prostom računicom da je za 1 hektar naprimer paprike potrebno uložiti 2. 500 eura da se na otvorenom (zalivanje kap po kap) proizvede 40 tona paprike (uz tri angažovana radnika) i koja se na veliko može prodati po 25 evro centi (10. 000 evra po hektaru), a na hektaru posejani krompir traži ulaganja od 500 evra (visoko mehanizovana proizvodnja) i da se dobije 100 tona krompira po hektaru, koji se može prodati u Rusiji po 20 evro centi (20. 000 evra po hektaru). Tako ove dve u Srbiji masovno sađene kulture prosečno po hektaru mogu doneti čistu dobit (kad se u kalkulaciju ubace i mnogi nepomenuti troškovi i obaveze) od prosečno 10. 000 evra po hektaru. Naravno kad se ovo sve primeni na 1,5 miliona hektara dobija se frapantna cifra od 15 milijardi eura(a mi kukamo za 3-4 milijarde stranih investicija koje bi nam navodno obezbedile rast od 5% BDP godišnje) koje svake godine ne uberemo sa naših zaparloženih površina. Kako pre svake setve povrtarskih kultura postoji i pred i posle zasad, cifra je naravno i veća. Deo te cifre svakako bi postepeno omogućio skidanje dužničke omče koja nam je svima (a posebno našim potomcima) navučena na vrat. Takođe, i možda je najbitnije da ta poljoprivredna površina može da zaposli desetine hiljada radnika. Ovakva kvantifikacija i kalkulacija nije samo ovako prosta i bajkovita (no opasno golica maštu), ali je poziv svima koji se u to razumeju da urade tako nešto i za desetine drugih poljoprivrednih proizvodnji (ratarskih, stočarskih, voćarskih, ostalih povrtarskih...) 

Savremene informatičke tehnologije su u mogućnosti da broj sveukupnih promena i mogućih virtualnih scenarija, i ostalih činjenica o poljoprivrednoj proizvodnji i privrednim kretanjima (stostruko je manji od broja podataka koji savremeni kompjuteri imaju da bi dali relativno pouzdanu vremensku prognozu) povezanih sa njom, pa se tako može napraviti softver (model) koji daje sa velikom izvesnošću, relativno primenjivu tačnu prognozu tržišnih kretanja sa svim potrebnim informacijama o mogućim i potrebnim pravovremenim korekcijama u toj oblasti. To znači da moramo imati obučene timove IT stručnjaka koji mogu da prate ovakav poduhvat. Ovaj projekt u sebi mora imati ugrađene mehanizme koji garantuju da se nikako neće zanemariti najsavremenija rešenja 21 veka u drugim oblastima. Naučna i tehnološka dostignuća moraju biti obavezno i uvek ugrađivati u sve oblasti svakodnevnog privrednog i ličnog života, u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje.

Spoljni činioci koji više ne mogu da oblikuju svet po svom liku i delu, zasigurno će se potruditii da u regionima gde još uvek dominiraju sve ostane onako kako su zamislili (kako im najviše odgovara) .

Jedna od najvažnijih potreba savremenog čoveka 21. veka, građanina Srbije, jeste potreba da kvalitetno i brzo bude informisan o svemu što se tačno događa u zemlji i u svetu, da bi mogao kvalitetno da odlučuje, i da se prilagodi brzim promenama u ovom veku. Sredstva informisanja imaju zadatak, a pre svega državni mediji, da ovoj problematici posveti dužnu pažnju kao jednom od strateški najvažnijih poslova u zemlji. Kako je oko ove teme (poljoprivredi i selu) postignut sveopšti konsenzus, slobodno se može napraviti i svojevrsni državni advertajzing, usmeren na totalno istinito informisanje stanovnika Srbije o svim aspektima ovakvog poduhvata. Komercijalni mediji sigurno će i sami u tako ojačanoj poljoprivredi i selu pronaći dovoljan broj zainteresovanih za obostrano korisnu saradnju. Pomoć u ovom svakako treba očekivati i od stručne javnosti i izuzetnih pojedinaca kakva je bila Borka Vučić. Ona je pokazala svojim primerom da, bez obzira na godine, plemenite namere i znanje nikad ne stare. Njen projekat povratka mladih na selo sa što većim brojem dece (inspirisan Indijom i njenom politikom na selu) jeste primer kako se i pojedinačno sa ogromnom energijom stvari mogu ozbiljno pokrenuti u pozitivnom pravcu. Nažalost, bez nje sve je brzo otišao u zaborav.

I kao što smo svi u Srbiji svesni ove iovolike šanse, sigurno je da će i oni, koji imaju interes da naša zemlja ostane na sadašnjim pozicijama, sve uraditi da tako bude. Spoljni činioci koji više ne mogu da oblikuju svet po svom liku i delu, zasigurno će se potruditii da u regionima gde još uvek dominiraju sve ostane onako kako su zamislili (kako im najviše odgovara) . Sigurno da oni u Srbiji imaju instalirane svoje ljude (kompradore) koji im iz sitno sebičnih interesa u tome više nego svesrdno pomažu. Lobiji raznih vrsta (uvoznički, GMO...) uveliko će se truditi da iz svojih interesa, ili zato što su na neki način ucenjeni, ili jednostavno da bi sačuvali privilegije i lagodan život, stečen bez pravog kredibiliteta, ospore i zaustave ovakav poduhvat. Kada je 1994. Medlin Olbrajt izjavila da je Kosovo strateški interes SAD, malo je ko ovde znao zbog čega je to tako. Sva silina kojom su potom SAD i njeni saveznici obrušili na komadanje Srbije, pokazali su da se tu zaista radi o bitnim (vitalnim) interesima. Nije to samo vojna kontrola energetskih puteva (Južni potok) , već pre svega ekonomski interes, koji se zasniva na američkim procenama o rezervama uglja na KiM, koje se procenjuju na 2000 (dve hiljade) milijardi dolara pretvoreno u cenu struje proizvedene od tog uglja. Posebno je važno što u sadašnjoj, a pogotovo budućoj eksploataciji direktan lični interes ima Medlin Olbrajt. Šta bi za Srbiju predstavljalo i pola od te sume (a sad kukumavčimo za 3-4 milijarde godišnje kako bi se mogli navodno intenzivno razvijati) . Sadašnja naša izuzetna pozicija u pogledu mogućnosti proizvodnje hrane u Vojvodini već je strašno napadnuta forsiranjem pojedinaca i stranaka koji žele da tu našu pokrajinu poput KiM odcepe od Srbije. Paralela je više nego očigledna. Interes je opet pre svega materijalni, samo se ne zna ko je sada Medlin (Čanak?) .

Smatram da je neobično važno da svi, a pre svega domaći političari, shvate veličinu (u svakom pogledu) i moguće domete Srbije (i sopstvene) . U svakom pogledu, daleko smo manji od Šangaja, Njujorka, Bombaja, Meksiko Sitija, Tokija, ali imamo veliku žitnicu, vode, energenata (i obnovljivih i fosilnih) za bar pet puta više stanovnika nego što nam je potrebno samo za život. Imamo srećnu okolnost da živimo oko 45. uporednika geografske širine, koji sobom nosi i četiri godišnja doba, što je, sada već i naučno dokazano, najidealnije za sve oblike života (četiri puta godišnje se organizam privikava na druge uslove, što je i u genima zapisano kao preduslov za raznolikost i otpornost). Prirodana okolina (ono što mi zovemo selo) u još uvek umereno naseljenoj zemlji, je po svetskim standardima kvalitetnog života ideal za srećnog čoveka. Zadovoljstvo mi je da primetim da je već počeo proces, za sada skromno, da najobrazovaniji i najvitalniji deo tranzicionih gubitnika počinje nov vrlo uspešan život u prirodnom okruženju i da tamo postiže natprosečne privredne rezultate i isti takav standard.

Razumevanje da nam je najveći neprijatelj bela kuga i višedecenijskim mentalnim pritiskom iskvaren odnos prema radu garantuju da možemo u razumno kratkom roku, i ovako podeljeni gotovo oko svega, odlučno krenuti napred. Koliko nam je potrebno vremena da bi iskoristili ovaj istorijski trenutak u kome se mogu preokrenuti višedecenijski negativni tokovi srpskog društva? Posle koliko vremena (2, 4, 8 godina?) neće više biti mogućno da se dogodi povratak na stari neefikasni sistem u Srbiji? Koje su garancije da će povraćeni sistem vrednosti i kvalitetan odnosa prema radu trajno zaživeti? Kako nove generacije prilagoditi isto tako novo nastupajućem, dominirajućem sistemu vrednosti, posebno odnosa prema radu? Mogu li zajedno praviti državni advertajzing pozicija i opozicija? Na sva ova pitanja odgovoriće političari spremni da se pre svega posvete svojoj zemlji i narodu, a ne nekakvim regionalnim liderstvima i navodnim svetskim ulogama. Građani bi morali da se odlično obaveste o ovakvom ili nekom drugom još kvalitetnijem scenariju (projektu) koji bi išao u ovakvom, od svih prihvaćenom pravcu. Tada bi trebalo da dobro razmisle kome da poklone svoj glas (političku volju), i daju mu mandat da sprovede ovakvu, sveopšte društveno prihvatljivu politiku. Od tako izabranih se očekuje da postanu i najveći beskrupolozno oštri kontrolori plana realizacije, i posebno kontrolori velikih novčanih sredstava (a u Srbiji ih je malo i veoma su dragocena) koja treba da se ulože u taj društveno najvažniji posao.

I da li je sve ovo najozbiljnije moguće? Zamislite da li je srpski turista, da dok je prošle godine u leto stajao na nekom trgu u Egiptu ili Tunisu, pomišljao gde će biti predsednici tih zemalja u leto ove godine!? Ovo je 21. vek i sve se brzo događa. Čak i za Ameriku[2]. A zašto onda ne bi bilo moguće i u Srbiji???