Poljoprivredo, laku noć

Seljak, poljoprivrednik, farmer... zovu ga svakako, ne razumeju ga i ne uvažavaju nikako. Seljak juče, danas i sutra ostaje u vezi sa zemljom i prirodom. Težak život mu vlast kroz čitavu istoriju ljudskog društva i države još više otežava.

Seljak je uvek seljak. Legne zabrinut, ustaje zabrinut i tako je od pamtiveka. I od pamtiveka svi misle da seljak dobro jede, pun mu je zamrzivač, pušnica, vajat i špajz... Možda, ali mu je prazan džep i – duša. Prerađivači zarađuju, otkupljivači ucenjuju, država ne pruža nikakve garancije, nema ugovaranja proizvodnje i svi profitiraju, osim seljaka.

Setimo se basne u kojoj su Cincari pravili zajedničku kašu od pirinča. Svako od njih je u kotao trebalo da ubaci po šaku pirinča, svaki od njih je prišao kotlu i iz šake „ubacio“ pirinač, kašu su svi kusali, hvalili i slatko se naspavali jer su se najeli – tople vode. Niko nije ubacio pirinač, jer je svima šaka bila prazna. Koliko je danas Cincara u državi Srbiji? Predsednik Srbije je pre nekoliko meseci izjavio da Srbija mora da sačuva resurse. Predsednik je otkrio toplu vodu – bez pirinča! O kojim to resursima on govori: o stanovništvu, zemljištu, vodama, rudi...?

Da li su za sve krivi izbori

Šta da sačuvamo kada su Matijević, Kostić, Mišković, Agrokor i ostali dobili na poklon desetine hiljada hektara najbolje zemlje? O kojim to resursima Tadić govori? Neka navede neke resurse koje on i „njegovi“ nisu rasprodali i uništili. Ko će za nekoliko godina obrađivati zemlju, brati voćnjake i vinograde? Selo nestaje, mladi su otišli u grad, ognjišta se gase, sve je više zakorovljenih njiva – nema ko da ih obrađuje. A i ovo malo mladih, zdravih seljaka radi samo zato što su ljubav prema zemlji nasledili od dede i „babe“! Ne zato što im je država pomogla, moj predsedniče.

Nekada su imanja po Srbiji obrađivali Bugari i Rumuni za mizerne nadnice, sada oni plaćaju nama da radimo kod njih. Kod nas će, kada selo potpuno odumre, raditi još možda samo Kinezi, ili marsovci. Strategija poljoprivrednog razvoja je „uvek pripremljena“ u predizbornim aktivnostima gotovo svih stranaka, a nakon izbora ta strategija nikada ne bude primenjena. I tako u krug. Hoćemo li ikada nešto preduzeti da vratimo mlade ljude iz grada na selo, dok još postoje nekakve veze između sela i grada? Selo umire, ostaju samo nedosanjani snovi i proliveni težački znoj.

Otkupne cene maline, kupine, pšenice, soje, suncokreta i kukuruza su mizerne, a seljak ne zna po kojoj ceni prodaje čak ni onda kada se njegovi proizvodi smeste u skladišta, ni kada će mu biti plaćeno. Ove godine su, moj predsedniče, na plakate, bilborde, mitinge, TV duele i dnevnice uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora potrošeni milioni dinara (ili evra, dolara). U jednom trenutku je pšenica „na zeleno“ prodavana za 17 dinara, zatim je u junu, neposredno pred žetvu, došlo do pada cene. Kako se to dogodilo kada je u rezervama bilo dovoljno brašna, a silosi se tada prazne i pripremaju za prijem novog roda pšenice? Tada pada cena pšenice. To je oprobana taktika iz vremena vladavine Slobodana Miloševića.

Da li su svi ministri poljoprivrede u Srbiji od 2000. godine (Veselinov, Jeftić, Dulićka, Milosavljević) postavljani tako da oni izvršavaju naloge onih u čijim je rukama „daljinski“, čime jačaju poljoprivrede nekih zemalja, ali ne i Srbije? Velike oscilacije, stihija, neizvesnost i nikada siromašniji – u dobrom rodu! I svake godine isti problemi. Svi se ministri ponašaju ucenjivački prema seljaku, on nema skladišta, hladnjače, licence, mlekare. Seljaku treba novac da bi mogao kontinuirano da proizvodi i zato prodaje svoj trud u bescenje.

Za setvu jednog hektara pšenice potrebno je uložiti najmanje 400 evra, setva je svake godine sve skuplja, a „žetva“ sve jeftinija, sa sadašnjom cenom pšenice od 11–12 dinara nisam siguran da je seljak na pozitivnoj nuli. Đubriva su od avgusta prošle godine poskupela: mineralna i azotna za 100–150 odsto. Kada dodamo tome da se sirovi kukuruz otkupljuje za 8 dinara (umanjeno za 2,5 dinara na ime troškova sušenja), onda vidimo kakva je „berićetna jesen“ za seljaka.

I tako iz godine u godinu, ministri dolaze (i obećavaju) i odlaze (i ne ispunjavaju data obećanja), a seljak ostaje i propada. A videćemo skokove cena za nekih pet meseci. I ko će profitirati? Zalihe jeftine robe od seljaka doći će na tržište i kupci će jeftino otkupljenu robu od seljaka prodavati višestruko skuplje. I tako u krug, seljak sve siromašniji, a otkupljivači, pekari, klaničari, mlekare sve bogatiji.

Kad nema robe, ministri potegnu „robne rezerve“, ili „odreše državnu kesu“, pa uvezu. Uvezu neku robu najčešće po skupljim cenama nego što su je izvezli. Ta igra obmane, samoobmane i prevare traje već vrlo, vrlo dugo i kraja joj nema. I molićemo se dragom Bogu da sledeće godine ne bude izbora, možda se neko seti da umesto u izbore uloži neki dinar i u poljoprivredu. A i vi „gospodo tajkuni“, odustaćete od vaših političara, jer sa našom propašću i vi nećete imati šta i od koga da kupite. Izbori nisu nikada bili skuplji. Trebalo bi ih ukinuti – svejedno nam je ko je na vlasti. Ode Kurta, dođe Murta. Uvezimo npr. Šredera, jeftiniji je od Dinkića.

Šta to beše ruralni razvoj i organska proizvodnja

Seljaka ne dotiču događaji u politici, ali mu nije svejedno da li će i po kojoj ceni prodati pšenicu, mleko, tovljenike. Još 2001. godine bivši ministar Veselinov je potpisao ugovor sa Rusima: izvoz mesa za gas. Od tada do danas Rusima nije izvezena ni jedna jedina polutka, a najveći spoljnotrgovinski deficit imamo baš sa Rusijom (zbog nafte i gasa), a mogli smo ga barem malo umanjiti izvozom svinjskog mesa, prerađevina, pa i mleka i sira.

Mi imamo zdravu hranu, prerađivačke kapacitete i prazne objekte za uzgoj. Međutim, nemamo pameti, ali koje: seljačke ili ministarske? I dok naše selo propada, Ruse hrane njihovi vekovni neprijatelji – Poljaci. Poljacima izvoz u bogatu, potrošačku Rusiju donosi ogroman spoljnotrgovinski suficit. Milošević nam je ostavio u amanet najpovoljniji spoljnotrgovinski sporazum sa Rusijom uz 1 odsto carine, ali u Srbiji nema „pameti“ da to iskoristi.

Mi iz Evrope uvozimo mleko u prahu i meso sumnjivog kvaliteta i time gušimo domaću proizvodnju. Kome je to u interesu? Ne vrše li možda ovi „izabrani“ eksperimente na seljaku – da vide koliko je izdržljiv? Ne proveravaju li možda koliko dugo će seljaci i građani biti gluvi da čuju i nemi da podviknu: „E, sada je dosta!“ Ćute i tajkuni, bogate se i ćute. Vlast „čuje“ tajkuna koji „ćuti i šuška“, ali ne čuje seljaka, jer od seljaka im „ništa ne šuška“. Pokupovali su „novopečeni biznismeni“ kombinate i zadruge, ogromne komplekse najbolje zemlje, ali ne da bi je obrađivali. Dobili su je za džabe, pa što da ne uzmu, njima i taj mali dodatni džeparac, budući da ne žive od poljoprivrede, nije na odmet.

Svi se udružiše na uništavanju sela i otkupu (čitaj otimanju) naše zemlje. Znamo za podatak da je jedan Englez jeftino kupio jednu zadrugu u Banatu. Sada Mađari sa severa Bačke negoduju zbog prodaje kombinata sa zemljištem tajkunima. Vojvođanin nad Vojvođanima, „drug Neša“, za sada ćuti. Valjda i zbog kuma, a oglasiće se kada se sve rasproda i otuđi. Po tom pitanju i predsednik i premijer imaju naizgled ambivalentan stav.

Dvorac bez kralja

„Veliki biznismeni“ uvek pre dobiju kredit od banke od ubogog seljaka, jer imaju bolje bankarske garancije. Seljak je potrošio i poslednji dinar samostalno finansirajući proizvodnju „od oranja do branja“. Nema gde da pozajmi, jer ne može da proda svoju robu. Oni „veliki“ prodaju jeftino (jeftino su i dobili), a on ne dobije ni ono što je uložio. Kostić je ponudio „Labudnjaču“ sa oko 2.000 hektara na londonskoj berzi, pri čemu je razlika u ceni koliko je platio i pošto prodaje ogromna.

Iz godine u godinu došlo se do toga da nema više odakle da se obnovi proizvodnja. I šta još da uradi seljak sa 10–20 hektara zemlje? Ako je i dobio kredite za mehanizaciju, svaka nova rata kredita je sigurno veća, pri čemu je cena mleka, pšenice, kukuruza, soje, suncokreta manja nego kada je on uzeo kredit. Kako onda planirati, rizikovati i uzeti kredit, a država se na sva usta hvali kako daje povoljne kredite? Oni jesu povoljni, ali ne za seljaka, već za tajkune i državu. Ostvariće se san bivšeg ministra Veselinova: slobodan uvoz i slobodan izvoz.

Pored velikih subvencija, dampinških cena, međunarodnih ISO standarda i drugih barijera, mi nemamo šanse za tako lak pristup njihovom tržištu, kao što nas ubeđuju „evropejci“. Taj famozni SSP nije istovetan za sve zemlje sa kojima je potpisan. Po ovom sporazumu stranac može odmah da kupi zemlju, a kada ćemo (i da li ćemo) mi u EU – to je manje bitno. Da li je to njihova namera i naša naivnost? Britanski premijer Bendžamin Dizraeli je sredinom 19. veka naveo ciljeve „tajnih društava”: da sadašnje vlasnike izbace sa njihovih imanja! Kvalifikacija našeg ministra je ta što mu je (po nekim navodima) deda bio mason.

Veze

Govore kako smo mi jako vezani za EU, jer, pobogu, 70 do 80 odsto našeg izvoza ide u tu EU. Međutim, mi izvozimo skupe i kvalitetne sirovine, a kupujemo od njih skupu robu sumnjivog kvaliteta. Stručnjaci tvrde da na svaki izvezeni evro gubimo 10 evra, što se ne bi dogodilo da te izvezene sirovine preradimo kod nas. Na 500 miliona evra izvoza (pšenice, kukuruza, soje) dobili bismo 4–5 milijardi evra, umesto što isto toliko gubimo.

Dosadašnji ministar poljoprivrede, sada ministar trgovine, u trenutku nadahnuća je izjavio: „Da nisam ministar, bavio bih se izvozom žitarica.“ Kojim je kvalitetima zaslužio da postane ministar? Prvo su nas ubeđivali da sitni proizvođači ne mogu opstati sa 3–5 krava, 20–30 svinja, 3–5 jutara zemlje, ali danas vidimo da nam je svima predodređeno da propadnemo, osim nekolicini najkrupnijih. Kuda plovi ova trošna srpska šajka?

Najjeftinija radna snaga će sigurno biti u Srbiji. Gde su ti predsednikovi resursi, očuvanje, obnova, zaštita? Seljaku ostaje samo „šećerna vodica“, pa čak i „čorba od barenih jaja“, što reče jedan seljak iz Šajkaša, kada su ga pitali koliko mu ostane zarade od junadi koje je tovio pre četrdesetak godina za neku firmu iz Zagreba. Neka nam je laka ova „tajkunska zemlja“ u Vojvodini i sa njom i Srbija, koja je sve više pusta, siromašna i zakorovljena. Dok se Španci bore sa vetrom i prirodom da sačuvaju obradivo zemljište, kod nas se poklanja, najbolje oranice prekrivaju asfalt, otpad, hipermarketi, benzinske pumpe, banke. A seljaku ostaje da kusa čorbu od barenih jaja.