Prodaja "Telekoma" je ekonomski zločin

Dnevni list Politika - u broju 36443 od 26. aprila 2015 godine - objavio je izjavu premijera Srbije o nameri Vlade da proda ,,Telekom'' i o upotrebi dobijenih sredstava od te prodaje. Kako se navodi, polovina sredstava bi se upotrebila za vraćanje nekih nepovoljnih kredita, a druga polovina bi se utrošila u rekonstrukciju infrastrukture. Iz navoda se može zaključiti da će se polovina upotrebiti za vraćanje sredstava koja su već putem budžeta potrošena, a da će druga polovina biti u ,,nešto'' utrošena, a šta je to ne zna se.

Dakle, nastavlja se kontinuitet neoliberalne globalizacije zasnovane na Vašingtonskom konsezusu sa kojom su u Srbiji ,,privatizovana'' državna preduzeća i mnogi pirodni resursi te uništena domaća proizvodnja, domaće trgovine i banke, a sve zbog takozvane liberalizacije i deregulacije da bi kolonijalne sile lakše zagospodarile materijalnim resursima i životima građana. Koncept neoliberalne ekonomije - koji se kod nas provodi od 2000. godine - razorio je i privredu i društvo i izrodio je eksploatatorske proizvodne odnose.

Napravljeni su pravi ekonomski zločini, a zemlja je pretvorena u nedefinisani status, pa se s razlogom pitamo, da li smo kolonija ili protektorat? Došlo je do nezapamćenog raslojavenja društva i ubrzanog stvaranja novih drušvenih klasa, a to su: 1. Politička kleptokratija – koju čini lopovska vlast (ovo se naročito odnosi na prethodnu vlast), 2. Privredna krimokratija stvorena na krilima vlasti – za koju se može reći da je više sekta nego društvena grupa određenih individua - koji su moralno, intelektualno i empirijski ne utemeljeni - ali sposobni za korumptivne i kriminalne radnje i saradnju sa grupama i pojedincima u vlasti i 3. Klasa sirotinje koju čini najveći deo građana Srbije, nalik na gladijatore iz Staroga Rima.

Trebamo se prisetiti da su i robovi imali želju da nešto materijalno, stvoreno krvlju i suzama, ostave potomstvu. Zapitajmo se, šta to mi ostavljamo našim potomcima? Jesmo li mi bez želja i ljubavi prema njima? Sem dužničkog i kolonijalnog ropstva, da li im još nešto ostavljamo? U razmišljanjima da li još uvek nešto imamo, često se prisetim misli pesnika Rajka Petrova Noga: ,,Nije sve propalo, kad propalo sve je". Ovaj pesnik i mislilac vidi nadu u nečeme što i ne postoji, a bez nade nema opstanka.

Njegove misli teraju me u razmišljanja da li još nešto ima što bi se moglo sačuvati od propasti. Zasigurno ima, ali teško se može sačuvati od neodgovorne neoliberalne vlasti. Imamo Telekom Srbija, Aerodrom ,,Nikola Tesla'' i rudnik bakra i zlata sa topionicom RTB Bor, PKB i... Zbog toga se pitam da li neoliberalni vazali mogu shvatiti da se prodajom ,,porodičnog blaga'' ostvaruje samo jednokratna korist i da se potom blago zauvek gubi. Da li bilo ko ima pravo da čini ekonomske zločine i oduzima budućnost potomcima?

Zatim, da li zemlja može postojati i biti prepoznatljiva bez svojih brendova i materijalnih resursa? Na sva ova pitanja vlast neće odgovoriti jer za odgovor bi trebalo imati svest, savest i odgovornost. No, treba se zapitati šta je sa našom intelektualnom elitom, zašto se njihov glas ne čuje.