Raja izgurana iz „raja”

Vašington, aprila – Poznanica, vrhunski kompjuterski stručnjak, dobila je, kao i niz njenih iskusnih kolega, ponudu menadžera da se odrekne posla. Stalno je, inače, dobijala pohvale i najstručnije zadatke.

Zašto je onda, najednom, višak? Objašnjenje je prilično grubo, s pretenzijom da bude jednostavno u logici koja izmiče zdravoj pameti ali ne i „zdravom” računu. Šefovi su, naime, pred obavezom da zavedu uštede i da se prikažu kao ostvarivači profita, pa se ne libe da se odreknu majstora i zaposle šegrte, koje će platiti znatno manje i tako firmi i sebi upisati „pozitivan bilans”…

Slučaj, koji ne identifikujemo da se ugroženoj ne bi dodatno obio o glavu, nije usamljen. Okončani apsurdi, bez pardona, izašli su na videlo, opširno u knjizi novinara „Njujork tajmsa” Stivena Grinhausa, pod naslovom „Veliko isceđivanje: teška vremena za američke radnike”. U njoj se navodi, uz ostalo, još paradoksalniji od poznaničine traume: njena koleginica, po profesiji, Majra Bronstin je sa još softverskih inženjera, od rukovodstva firme iz Sijetla dobila otkaz, po već pomenutom šablonu „skloni skupo, uzmi jevtino”, s ponudom koja deluje cinično: da kao otpušteni mogu nešto vanredno da zarade ako prihvate da naredne četiri nedelje okvalifikuju one koji dolaze na njihova mesta.

Drugim rečima, više vrednosti se otpisuju da bi se upisivanjem nižih ostvario privremeni računovodstveni „plus”. Iliti – unazađivanjem struke ka unapređivanju knjigovodstva…

Još je nepovoljnija situacija s niskokvalifikovanim radnicima. „Isceđivanje” navodi svedočenje kako su u jednom odgajalištu živine u Tenesiju, šefovi zabranili radnicama, među kojima je bila i Antonija Lopes Pas, da idu u toalet mimo pauza za ručak i kafu. Zbog toga su se „neke uneredile”…

Autorovo istraživanje je načinjeno povodom Prvog maja. To ovde nije praznik rada, već se obeležava kao Dan lojalnosti da bi se naglasila suprotnost „komunističkom veličanju” događaja u Čikagu, koji su kasnije širom sveta uzeti kao simbol borbe za prava radnika.

Povod za pisanje „Isceđivanja” je osećaj autora, a naravno i miliona koji sistemska tumbanja osećaju na svojoj koži, da su ovdašnji dugo i drastično oštećeni u raspodeli nacionalnog kolača, pri čemu se iskazuje „šokantno nepoštovanje njihovog dostojanstva”. Sledi lavina brojki koje ilustruju nepravednu raspodelu, u kojoj je i podatak: da su plate radnika pratile rast produktivnosti od 1979. godine, one bi danas, u proseku, iznosile 58.000 dolara godišnje a ne sadašnjih 36.000.

Radnici su „glavni darodavci” u američkom društvu, sugeriše ovdašnja levičarska aktivistkinja i esejistkinja Barbara Erenrajh. Bivši ministar finansija i predsednik Univerziteta Harvard, ekonomista Lorens Samers precizira da bi 80 odsto Amerikanaca, srednje i niže klase, zarađivalo 670 milijardi dolara godišnje više (8.000 po domaćinstvu) nego trenutno, da su razlike u prinadležnostima ostale kao pre tri decenije.

Kuda i kome je otišla materijalna glavnina američkog napretka i održavanja statusa jedine supersile? Najčešći odgovor je – u ruke malobrojnih. Jedan postotak najbogatijih je, rečeno je u prošlogodišnjem izveštaju parlamentarnog Ureda za budžet, imao prihode za 10 odsto veće od zbira 40 odsto najslabije plaćenih.

Raja je izgurana iz ovdašnjeg „raja”, pogotovu u tekućem, novom, stoleću, procenjuju poznavaoci. Za poslednjih sedam i nešto godina, koje se podudaraju s predsedničkim mandatima DŽordža Buša, opadanje statusa i tretmana radnika je jedna od najvažnijih karakteristika društvenih kretanja u SAD, poručuje „Isceđivanje”. Savremeno doba, pod pretnjom privredne recesije i teretom krize na kreditnom i tržištu nekretnina, može biti „prvo u američkoj istoriji u kome tipično radničko domaćinstvo praktično ne dobija nikakav porast prihoda (realno, samo jedan odsto od 1979. godine iako je produktivnost radnika u tom razdoblju porasla za 60 procenata).

Produbljivanju jaza doprineli su, ukazuje se, mnogi faktori. Među njima su:

Globalizacija koja je nagnala ovdašnje kompanije da „zarad konkurentnosti” smanjuju plate ka nivou Kineza, Indijaca i drugih uzletnih proizvođača, pa veliki priliv imigranata koje poslodavci plaćaju „ispod svake ovdašnje cene”, povećani apetiti biznismenskih lidera čije plate i bonusi dostižu astronomske visine, kao i Bušova poreska politika koja je više opteretila građane prosečnih nego s basnoslovnih primanja.

Uzdrman je čak i „američki san”. Većina anketiranih sluti, naime, da potomcima neće biti bolje nego roditeljima. Ponegde je već tako. Na primer, DŽon Arnold (28) radi u ilinoiskoj fabrici za 14,90 dolara na sat dok je satnica njegovog oca u istoj firmi, svojevremeno, bila 25 dolara.

Pojačana je eksploatacija, zaključuje se u „Isceđivanju”. Ujedno je, dodaje se, povećan uticaj korporacija na politiku zbog čega radnici i sindikati proređeno protestuju ili od vlasti traže pomoć.

Ali, u jeku je kampanja za izbor predsednika i većine članova parlamenta. Podršku većine glasača dobiće kandidati koji uvere da zaista žele da rade u korist sada potcenjene većine građana, misle znalci.

Ta vrsta uverljivosti izgleda važnija za izjašnjavanje i od pristupa ratu u Iraku. Ili, bitnijim se ispostavlja, od čega se i kako ovde živi, nego od čega se i za šta gine na frontu, neosnovanog početka i nesagledivog kraja…

[objavljeno: 30/04/2008, Politika]