Prodajom „Telekoma“ Srbija ubrzano stiže do statusa kolonije Zapada

Pritisak koji su spoljni centri moći vršili na sve neoliberalne vlade Srbije mogao bi da kulminira upravo ovih dana i da prodaja „Telekoma“ za Aleksandra Vučića postane - neizbežna. I to bez obzira na cenu! Uprkos tome što je to preduzeće bilo najprofitabilnija srpska kompanija u prvoj deceniji novog veka i vrlo važan izvor državnih prihoda.

Uprkos tome što je bilo „ktitor“ socijale preko niskih cena fiksne telefonije i raznih donacija.

Prodaju je prvi put pokušao 2010. tadašnji premijer Mirko Cvetković, ali cena nije bila adekvatna. Aktuelna Vlada se - sporazumom sa MMF - obavezala da će Telekom privatizovati do kraja ove godine, a u finišu tog procesa su isplivale mnoge kontroverze o kojima razgovaramo sa profesorom Mlađenom Kovačevićem, redovnim članom Akademije ekonomskih nauka.

Prva od njih je: zašto Vlada vodi iracionalnu, a pre svega protivzakonitu i protivustavnu stvar i zašto je zaključila sporazum sa MMF kojim se obavezuje na takav korak (pa još i sa vremenskom klauzulom!)?

- Srbija je u dužničkom ropstvu, narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala, a današnja vlada je verovala da će sporazumom sa MMF biti omogućen visok dotok novih kredita, a indirektno i tzv. stranih direktnih investicija. Premijer je isticao i da je neoliberalizam najbolja opcija i da su predlozi stručnjaka MMF bez ikakve dileme, vrlo korisni, pa je razumljivo da je olako prihvaćena obaveza o prodaji „zlatne koke“, „Telekoma“.

Ali, premijer Vučić, predsednik Nikolić, guvernerka Tabaković tokom 2010. godine bili su žestoki protivnici prodaje „Telekoma“, njihova tadašnja stranka je čak tužila tadašnju vladu, a neki od njih poručivali da će, u slučaju prodaje, preduzeti neke, moglo bi se reći, i terorističke akcije. Potvrdilo se ono što je Đinđić rekao:„Kome je do morala - nema šta da traži u politici“. I što je tragikomično, premijer kritičare prodaje „Telekoma“ kvalifikuje kao neznalice nesvesne da je vreme samoupravljanja davno prošlo. Kao što je Cvetković govorio da Srbija nije komunistička zemlja, pa da država vodi ekonomiju...

• Međutim, u razvijenim zemljama, države itekako vode preduzeća?

Da, veliki broj razvijenih zemalja i zemlja u tranziciji ima vrlo uspešne državne kompanije. U Norveškoj, koja ima dohodak po stanovniku od preko 97.000 dolara, uspešno posluje preko 20 kompanija sa potpunim ili većinskim državnim vlasništvom. Državne kompanije su najčešće u tzv.strateškim sektorima kao što su energetika, rudarstvo, pa i telekomunikacije. Kao ilustraciju navedimo: od 50 najvećih naftnih kompanija u svetu - 20 su u stopostotnom vlasništvu države, a sedam u većinskom državnom vlasništvu.

Moćna, verovatno najuspešnija energetska kompanija u Istočnoj Evropi češka fira ČEZ je većinski državna. Najmoćnija firma u Čileu (iz obojene metalurgije), „Kodelko“ je i za vreme režima Pinočea i do današnjeg dana ostala u potpunom vlasništvu države i najviše doprinela izlasku zemlje iz teške dužničke krize (1973. do 1989.) u koju je upala u vreme surove primene ideologije neoliberalizma

U Nemačkoj je dvadesetak uspešnih banaka u većinskom državnom vlasništvu.

Dalje: u Švajcarskoj, Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, Belgiji, Francuskoj, Sloveniji, kao i u Japanu, Rusiji i Kini - država je dominantan ili većinski akcionar u najvažnijim telekomunikacionim kompanijama. U nemačkom „Telekomu“ država ima oko 30% vlasništva, ali i dominantnu ulogu u poslovanju, jer milioni sitnih akcionara nemaju gotovo nikakvu moć i ulogu u upravljanju. Norveški „Telenor“ je u 100% vlasništvu državnih penzionih fondova (oni su kupili srpski „Mobtel“).

U Kini u svim bitnim sektorima dominiraju državna preduzeća, a ona decenijama ostvaruje fascinantnu prosečnu godišnju stopu rasta BDP od čak 8-10%.

Ekonomisti, ekstremni neoliberali, a la prof. Danica Popović, isticali su da je državno preduzeće NIS - dok je bilo u državnom vlasništvu ostvarivalo gubitke, a posle privtizacije postalo jako najprofitabilno. Međutim, ona nije bila obaveštena da je kupac rusko preduzeće „Gaspromnjeft“ u većinskom vlasništvu ruske države. Dakle, i ova dva primera pokazuju da i na području Srbije, čak i u uslovima teške ekonomske krize, strana preduzeća u potpunom, ili većinskom drćžavnom vlasništvu mogu uspešno poslovati, pa se postavlja pitanje - zašto to ne bi i u budućnosti mogao i „Telekom“ sa sadašnjom vlasničkom strukturom.

• Neki zvaničnici, a i neki akademski ekonomisti ističu da je „Telekom“ sve manje konkurentan, naročito tehnološki, i da ga zato treba prodati. Da li je to tačno? I koliko je opasno tako kuditi robu koju prodajete i kojoj bi trebalo da „dižete cenu“?

Kako opada kupovna moć stanovništva, tako pada i profit preduzeća. I pored toga, „Telekom“ je u 2014. ostvario neto dobit od čak 15,3 milijardi dinara, investirao je preko 13 milijardi dinara, otplaćuje kredit u godišnjem iznosu od oko 200 miliona evra kojim je otkupio 20% učešća grčkog OTE-a. Uz to, „Telekom“ je postao vlasnik 65% kapitala „Telekoma“ Republike Srpske, 83% mobilnog operatera Mtal u Crnoj Gori, 100% FiberNet d.o.o. (u Podgorici) 100% TELUS-a u Beogradu, 100% TS:NET u Amsterdamu i 51% HD-WIN d.o.o. Dodajmo da je „Telekom“ krajem 2014.g. kupio 55,78% akcija Dunav banke (za 9,5 miliona evra, što će mu omogućiti profitabilno mobilno plaćanje.

Zbog svega navedenog, a posebno zbog navedenih investicija, „Telekom“ Srbije je na tzv.Dunavskom biznis forumu proglašen za najvećeg regionalnog investitora.

Uz sve to, „Telekom“ godišnje uplati u budžet Srbije bar 5,5-6 milijardi dinara, ali i donira mnoge aktivnosti koje bi morala da radi država preko budžeta.

Za razliku od Vučića koji tvrdi da kritičari prodaje „Telekoma“ i izbora privatizacionog savetnika - firme„Lazard“ snižavaju njegovu cenu, ja tvrdim da priče njega i ministara Sertića i Vujovića, nekih članova Fiskalnog saveta i sl. o navodnom padu konkurentnosti „Telekoma“ i njegovom tehnološkom zaostajanju doprinose padu njegove cene i preti opasnost da se ta kompanija, pod pritiskom MMF proda po bagatelnoj ceni, što bi bio nedopustiv skandal i teška neodgovornost prema sadašnjim i budućim generacijama.

• Šta je dobra cena za „Telekom“?

Premijer bi verovatno prihvatio 1,5 milijardi evra. Ali,  ako se ima u vidu da se prodaje 78% „Telekoma“, što zvaničnici prećutkuju i da danas vrednost evra u odnosu na švajcarski franak i američki dolar manja za bar 30% u odnosu na 2010.god, sledi zaključak da bi Srbija od prodaje tih 78% „Telekom“ u suštini dobila manje nego što je nudio austrijski „Telekom“ pre 5 godina (990 miliona), a tadašnja vlada je tu ponudu ocenila kao nezadovoljavajuću. Moguće je da će Vučić prihvatiti i ponudu od 1,2 do 1,3 milijardi.

 Posebno je problematična prodaja investicionim fondovima, koje je britanski premijer Braun, u načelu, pre desetak godina, nazvao „lešinarskim“.

Ako Vlada mora da obavi prodaju po toj vrlo niskoj ceni, verujem da bi bilo najbolje da se „Telekom“ proda jednoj od kompanija koje se uspešno bave tom delatnošću, kao što su ruska ili kineska telekomunikaciona kompanija. U tom slučaju to ne bi bila privatizacija već prodaja državne kompanije državnoj kompaniji iz neke druge zemlje. Neoliberali bi rekli da će u tom slučaju „Telekom“ Srbija propasti, a ta priča nema nikakve osnove. Naprotiv, vrlo pozitivno iskustvo prodaje NIS-a verovatno bi se i ovde ponovilo i siguran sam da prodaja nekom od „lešinarskih“ fondova bila najgora opcija. Međutim, ako Vlada odluči da proda „Telekom“ nekom od tih fondova, u tom slučaju biće potpuno jasno da Vlada i njen premijer rade po diktatu MMF i da Srbija de facto ima status vazalne države, pa čak i kolonije.

Akademski krugovi apeluju da se „Telekom“ ne sme prodati ni po koju cenu. Da li i Vi imate isto mišljenje?

Akademija inženjerskih nauka na čijem je čelu bivši rektor, a sada dekan Elektrotehničkog fakulteta prof. dr Branko Kovačević, pre šest meseci je zauzela takav stav, kao i Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računovodstvo, automatiku i nuklearnu tehniku, pa i niz drugih institucija, kao i 200 vrhunskih stručnjaka od kojih su tridesetak akademici a 129 doktora nauka. Potpisali smo otvoreno pismo u kome iznosimo svoje protivljenje.

• Najviša cena se očekuje od investicionih fondova, na koje ste upozorili da su najopasniji kupac. Kakve ekonomske i socijalne posledice će imati prodaja njima, a kakve prodaja drugom profilu ponuđača?

Eventualna prodaja stranim firmama iz iste oblasti, pogotovu ako bi bile iz Rusije, Kine ili neke zemlje gde je socijaldemokratska vlast imali bi manji obim negativnih efekata nego ako bi kupac bio neki problematičan investicioni fond kao što je „Apolo“, pogotovu što taj fond ima sporazum o strateškom partnerstvu sa privatizacionim savetnikom „Lazard“.

Ako bi kupac bio sa Zapada, negativne ekonomske i socijalne posledice bi bile višestruke. Prvo, broj zaposlenih bi se znatno smanjio.

Ilustracija: nakon kupovine slovačkog „Telekoma“ od strane nemačkog „Telekoma“ broj zaposlenih smanjen za čak 8.000, a u Hrvatskoj za 5.700. Slično je bilo i u Mađarskoj, Makedoniji itd. Posledica: broj korisnika po jednom zaposlenom je u svim tim zemljama znatno veći nego u centrali „Dojče Telekoma“ u Nemačkoj.       Pre nekoliko godina je objavljeno da je u „Dojče Telekomu“ broj korisnika po jednom zaposlenom 289, u Hrvatskoj 463, u Makedoniji 800, u Mađarskoj čak 806. S druge strane, u zemljama koje nisu prodale svoje telekomunikacione firme broj korisnika po jednom zaposlenom je bio znatno manji, u Švedskoj 347, Sloveniji 356, Francuskoj 377, a Belgiji 390.

Dakle, otpuštanje radnika nakon prodaje stranim firmama domaćih telekomunikacionih firmi je posledica pohlepe za što većim profitom.

U cilju maksimiziranja profita, eventualni kupci iz zapadnih zemalja tržišne privrede će znatno podići cene svojih usluga - u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj.

Iz istih razloga, one će znatno manje investirati nego što je to činio „Telekom“ poslednjih godina.

Činiće sve što je u njihovoj moći da smanje izdatke po osnovu obećanog socijalnog programa i uplata u budžet Srbije, a profit će iznositi iz zemlje. Umesto domaćih poslovnih partnera i isporučioca opreme, proizvoda i usluga, preorijentisali bi se na strane, pogotovu iz zemlje odakle je kupac, što bi se direktno i indirektno nepovoljno odrazilo na zaposlenost i bruto domaći proizvod.

Ako bi problematični investicioni fond bio kupac, kroz nekoliko godina će prodati „Telekom“!

• Do sada smo govorili o ekonomskim i socijalnim razlozima da se Telekom ne prodaje. Međutim, taj čin je i u sprotnosti sa Ustavom i zakonima Srbije?

Jeste! U članu 85 Ustava Srbije piše da stranci ne mogu steći svojinu nad dobrima od opšteg interesa, a „Telekom“ odnosno njegova imovina je dobro od opšteg interesa.

U članu 11 Zakona o javnoj svojini nije dozvoljeno da strana lica postanu vlasnici telekomunikacione mreže.

Po članu 5 Zakona o privatizaciji, predmet privatizacije ne može biti dobro od opšteg interesa, a telekomunikaciona mreža je jedno od tih dobara.

Nažalost, Vlada i premijer se ponašaju po Titovom geslu „Ne treba se držati zakona ko pijan plota“.

• Prema istraživanju časopisa Nove srpske političke misli, čak 64% građana Srbije je protiv prodaje „Telekoma“. Kako objasniti da Vlada i to ignoriše?

I ova Vlada, kao i Cvetkovićeva, nije pristalica demokratije kod privatizacija.

U glavnim sredstvima informisanja daleko su više prisutni zagovornici prodaje „Telekoma“ nego njeni protivnici. Verujem da nije slučajno što i pored ogromnih kontroverzi vezanih za prodaju „Telekoma“ i neosporne ekonomske i socijalne štete do koje bi došlo u slučaju njene realizacije - na RTS nema diskusija o toj temi. Vladi i premijeru nije palo na pamet da bilo kada u proteklih 2-3 godine organizacije razgovor o privatizaciji „Telekoma“, Komercijalne banke, RTB Bora, Aerodroma, Energoprojekta, poljoprivrednih kombinata i sl.      

Postavlja se pitanje: ko o toj materiji daje savete premijeru?

Možda Toni Bler kome ne bi trebalo dozvoliti da uđe na teritoriju Srbije jer je grozne izmišljotine iznosio o Srbiji i Srbima kako bi opravdao svoje žestoko zalaganje za vazdušnu agresiju na njene stanovnike, privredu i infrastrukturu.

Možda ga savetuje prethodni ministar Lazar Krstić koji je obećavao „srpsko privredno čudo“.

• Kako ocenjujete predlog premijera o ulaganju dobijenih sredstava od prodaje „Telekoma“.

Vratimo se na cenu. Ako ona bude 1,5 milijardi, nakon isplate zajma za kupovinu udela grčkog OTE-a, „Telekom“ bi mogao ostvariti godišnji profit od 300-350 miliona evra, cena od 1,5 milijardi je, dakle, vrlo niska, jer bi kupac kroz 4 godine vratio uloženo.

Za kupca povoljno, za Srbiju nepovoljno, jer ostaje i bez „zlatne koke“ i bez  „zlatnih jaja“ (profita).

Gde će Vlada uložiti novac?

Ne vidim ni jednu potencijalnu ili sadašnju delatnost gde bi profitna stopa od tog ulaganja bila toliko visoka kao što je sadašnja profitna stopa koju ostvaruje „Telekom“ i koju bi, uz profesionalni menadžment, on mogao da ostvaruje u budućnosti.

Od stadiona bi, u vreme krize fudbala u Srbiji, prihod (pogotovu devizni) bio jako skroman, a ukupno poslovanje donosilo gubitke.

Pitanje je i da li je racionalno prevremeno vraćati kredite, pogotovu nominirane u evrima, sredstvima od prodaje „Telekoma“, jer će godišnja profitna stopa te firme uz vrhunski menadžerski tim, vrlo verovatno biti i dalje visoka, tj. znatno više od kamatne stope ugovorene pri dobijanju tih kredita.  Uz to, vrednost evra izražena u dolarima i švajcarskim francima je znatno niža nego što je bila u vreme uimanja kredita. I, s obzirom na ogromne probleme zemalja evro zone u EU i posledice upumpavanja ogromnog finansijskog dopinga u banke i privrede zemalja EU, i verovatno jačanje privredne krize u većini zemalja EU - vrlo je verovatno da će vrednost evra dalje padati i da će svi dužnici u toj valuti, pa i Srbija de facto realno vratiti manje od ugovorene sume nego što je glavnica i kamate bila ugovorena.

Pitanje je i da li ćemo kreditorima morati da platimo celokupnu kamatu (koju bismo platili i da plaćamo na rate).

Problematična je i Vučićeva najava da ćemo uložiti u infrastrukturu, jer Srbija za te svrhe ima odobrenih preko 3,5 milijarde kod međunarodnih finansijskih institucija, a, zbog nedostatka konkretnih projekata, njih ne koristimo i plaćamo penale u milionskim iznosima. Normalno je da ćemo u narednim godinama u razvoj infrastrukture ulagati pre svega ta sredstva. Sa Kinom su dogovoreni vrlo povoljni krediti za razvoj infrastrukture i vrlo je verovatno da će se oni brzo realizovati.

U takvim uslovima, sredstva od „Telekoma“ bi stajala na nekim računima i zbog vrlo verovatnog pada vrednosti evra, njihova vrednost bi se smanjivala. Ako bi stajala u švajcarskim bankama kamate ne bi bilo, a plaćalo bi se 0,5% za čuvanje tih para.

• Da li iz toga sledi zaključak da prodaju „Telekoma“ diktira MMF i da li će on insistirati da se što pre izvrše privatizacije preostalih dobrih preduzeća, pa čak i EPS-a, Komercijalne banke, poljoprivrednih kombinata, Dunav osiguranja, Aerodroma itd.?

Diktat Fonda je bitan velikim delom, ali se i premijer i resorni ministri prave „većim katolicima od Pape“.

U cilju sticanja vlasništva nad prirodnim resursima nerazvijenih zemalja, međunarodne finansijske institucije njima daju visoke kredite koje one ne mogu vratiti sem ako ih ne prodaju transnacionalnim kompanijama iz razvijenih zemalja, o čemu ubedljivo piše učesnik tih kombinacija DŽon Perkins u svojoj knjizi Ispovest ubice ekonomija.

Nametanje ideologije neoliberalizma je donelo katastrofu privredama Latinske Amerike. Tadašnji šef MMF Mišel Kemdesi je na godišnjoj skupštini Fonda 2000. god. za govornicom rekao da je Argentina školski primer uspešnosti mera MMF, a samo desetak meseci nakon toga njene finansije i njena privreda su doživeli potpuni kolaps.

Ne znam ni jednu zemlju koja je ostvarila dinamičan rast privrede poštujući recepte Fonda.

Zbog svega toga - i potpune kompromitacije, MMF je ostao bez sredstava i on bi se verovatno ugasio da nije došla svetska finansijska i ekonomska kriza.

U Fondu dominantnu poziciju (kapital i rukovodstvo) imaju SAD, V. Britanija i druge velike razvijene zemlje, pa se funkcija Fonda sve više svodi na isterivanje naplate dugova zemalja dužnika, tj.rade u interesu kreditora. I zato on sve visokozadužene zemlje pritiska da vrše privatizaciju najvrednijih resursa i preduzeća, a njihovi kupci su najčešće transncionalne kompanije iz razvijenih zemalja. Imajući u vidu da Srbija ima ogroman spoljni dug čija je samo glavnica krajem septembra ove godine dostigla gotovo 26 milijardi, a godišnje otplate gotovo pet milijardi evra, realno je očekivati da će Fond insistirati na daljoj privatizaciji i tvrdiće da će samo to omogućiti rast privrede. A naši političari i podobni ekonomisti, koji su još uvek pobornici neoliberalizma, i statističari ta sredstva dobijena prodajom okvalifikovati kao „strane direktne investicije“ iako su one u suštini dezinvesticije. Dakle, ako se Sporazum iz predostrožnosti sa Fondom održi, a to niko od funkcionera u Srbiji ne dovodi u pitanje, posledice po privredu biće vrlo nepovoljne, pa će se sve to svesti na preformulisanu narodnu izreku „Ko sa Fondom „tikve sadi o glavu mu se lupaju“.

• Zar ne možemo da MMF, narodski rečeno,  pošaljemo „dođavola“?

Tokom ovog veka „pomoć“ MMF su eliminisali Urugvaj, Argentina, Brazil, Ekvador, Ruska Federacija itd. Mađarska je prevremeno je vratila dug MMF, odustala od ikakvog sporazuma sa njim, a u 2014. i 2015. god. je ostvarila prosečnu godišnju stopu rasta BDP od oko 3,5%, dok je Srbija imala pad BDP od oko 1,8%.

MMF je proletos Rumuniji „sugerisao“ da privatizauje elektroprivredu i rudarstvo, ona  nije prihvatila, prekinula je saradnju sa Fondom, a nakon toga došlo je do oživljavanja privredne aktivnosti!

Spadam u vrlo malu grupu ekonomista koji od 2001. dokazuju da koncept reformi koji je Srbiji spolja nametnut ima ozbiljnu konstrukcionu grešku. Okarakterisan sam kao „katastrofičar“, „dežurni katastrofičar“, „defetista“, „čovek koji širi negativnu energiju“ ... Nažalost, stvarnost je pokazala da smo bili u pravu. Ekonomisti i statističari koji su širili pozitivnu energiju i projektovali visoke stope rasta BDP i životnog standarda dobijali su silna materijalna i društvena priznanja, birani u Savet guvernera i Fiskalni savet i još su tamo.

Tragično je da Vlada i premijer nastavljaju da vode ekonomsku politiku prethodnika.

Moj predlog, od početka ovog veka, je da se oformi tim vrhunskih stručnjaka koji bi uradio viziju originalnog privrednog i društvenog sistema, prilagođenog našim specifičnostima koja bi se u parlamentu usvojila i dosledno realizovala. Umesto toga, Srbija će sve više dobijati obeležje kolonije, ostaće u dubokoj ekonomskoj i društvenoj krizi u kojoj će sve veće učešće imati očajni stari ljudi, dok će po odlivu mozgova ona i dalje biti u vrhu. To bi bio neoprostiv greh prema budućim generacijama.

Razgovarala Diana Milošević

(Fakti)